Детективска књижевност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Детаљ поставке у Музеју Шерлока Холмса у Лондону

Детективска књижевност или детективска фантастика/фикција (енгл. detective fiction) сматра се поджанром криминалистичке и мистеријске фантастике у ком истражитељ или детектив — било да је реч о аматеру или професионалцу — истражује измишљени злочин, најчешће убиство.

Карактеристике жанра[уреди]

Детективска књижевност као жанр сврстава се најчешће у тривијалну[a] књижевност, на шта подједнако утичу строго постављени фабулативни, рецепцијски и тржишни параметри који га одређују, као и циљеви и методи књижевне критике, која по правилу оспорава уметничку вредност појединачним остварењима овог жанра.[2] Карактерише га лик детектива као главног протагонисте романа, који расветљава злочин захваљујући властитој храбрости, сналажљивости, домишљатости, допадљивости и другим сличним особинама. Радња је углавном повезана са активностима детектива и његовим поступцима при откривању злочинца, док психолошка димензија злочина и злочинца не заузима кључно место као што је то у другим врстама криминалистичког романа.[3]

Књижевни термин детективски роман (енгл. detective novel) потиче од назива који је 1842. године употребила лондонска полиција за своју новоосновану службу — детективско одељење, када је детектив, као лик, ушао у енглеску приповедачку прозу (између осталих и у романе Чарлса Дикенса). Први пут овај термин је употребила северноамеричка књижевница 1878. Ана Кетрин Грин у поднаслову свог романа Случај Ливенворт (енгл. The Leavenworth Case: detective novel).[4] Код нас је ова врста књижевности популарна под називима кримић и крими-роман.[5]

Настанак и развој детективске књижевности[уреди]

Скулптура Херкула Поароа у граду Илзел у Белгији

Епска и драмска дела чија се радња заснива на злочину позната су у историји књижевности од најстаријих времена, али се као таква ипак не могу убројати у посебну врсту епске књижевности. Криминалистичка књижевност јасно се профилисала као жанр крајем 19. века и отада сигурно влада књижевном продукцијом. Термин детективска књижевност је ипак прецизнији јер се овај жанр профилирао управо око лика детектива.[4] Сматра се да је детективска књижевност настала у приповеткама Едгара Алана Поа, а посебно је значајна приповетка Убиство у улици Морг. Ипак, правим творцем детективске књижевности, у смислу посебног забавног жанра без већих мисаоних претензија, сматра енглески писац Артур Конан Дојл са својом серијом приповетки о Шерлоку Холмсу.[5]

Период између два рата[уреди]

Популарност Дојлових детективских приповедака довела је до појаве великог броја аутора који пишу слична дела. Најзначајнији међу њима су Гилберт Кит Честертон и Артур Морисон. После Првог светског рата наступа „златно доба” детективске књижевности, када превласт над причама преузимају романи. У то време појављују се бројни талентовани аутори који доприносе великој популарности овог жанра, на пример: Агата Кристи, Едмунд Клерихју Бентли, Дороти Сејерс, Нгаио Марш или Џон Дикинсон Кар. Међу њима је свакако најзначајнија Агата Кристи, коју су савршена форма, генијални заплети и невероватна решења њених романа учинили мајстором жанра. У Сједињеним Америчким Државама у исто време Рејмонд Чендлер и Дашијел Хемет стварају посебан тип детектива, хладнокрвног, скептичног и циничног заводника који се чврсто држи свог поимања поштења и части.[5]

Друга половина 20. века[уреди]

После Другог светског рата већина аутора почиње да инсистира на реалистичности радње, веродостојном приказу лика злочинца и ситуација у којима се радња одвија и сл. За творца оваквог типа детективских романа сматра се Жорж Сименон. Током ’60-их и ’70-их година 20. века јавља низ значајних аутора, какви су Пи Ди Џејмс, Рут Рендел и Колин Декстер, по чијим делима се снимају филмови и ТВ серије, што још више доприноси популарности жанра.[5]

Од ’80-их година 20. века запажен је утицај детективске књижевности на тзв. „озбиљније” романе, чији аутори радњу често измештају у даљу или ближу прошлост, захтевајући од читалаца одређено предзнање. Овакве романе пишу, на пример, Умберто Еко (Име руже и Фукоово клатно), Борис Акуњин (серијали романа о детективу Ерасту Фандорину и монахињи Пелагији)[6] или Ден Браун.[5]

Фабула детективске приче или романа[уреди]

У детективском жанру до данас су се изградиле конвенције које поштују сви бољи аутори. Обавезна тема је откривање починиоца неког злочина. Злочин, који се обично описује на почетку приче, увек је убиство, и то на први поглед неразјашњиво, а увек постоји више лица на које се сумња. Такође, увек постоји и детектив, било аматер или професионалац, који трага за злочинцем и на крају га открива. Главна пажња поклања се методичном откривању тачних узрока и околности загонетног догађаја или низа таквих догађаја, и то рационалним средствима, попут слагања слагалице. Откривање злочинца мора бити логично и уверљиво, али увек изненађујуће, засновано на чињеницама свакодневног живота или науке, без помоћи натприродног. Убица мора бити откривен и кажњен (добро увек побеђује), а писац мора држати пажњу читаоца до самог краја, не дозвољавајући му да прерано погоди решење. Главне црте будуће схеме дао је већ Алан По у приповетки Убиство у улици Морг, али је узор већини данашњих аутора дао Артур Конан Дојл који је, у лику Шерлока Холмса, створио и прототип књижевног детектива.[4] У савременим детективским романима остварен је успешан спој традиционалне детективске књижевности засноване на фикцији и реалистичког приповедања, а улогу приватног детектива сада преузима полицајац[5] (какав је, на пример, лик полицијског инспектора Харија Хулеа у романима норвешког писца Јуа Несбеа).[7]

Елементи детективске књижевности често се срећу и у великим реалистичким романима и делима постмодернистичке прозе, где се користе с намером да се увећа напетост радње и привуче шира читалачка публика. Тако заплети многих дела Фјодора Михајловича Достојевског почивају на детективској књижевности. Ова тенденција уочава се и у неким причама Хорхеа Луиса Борхеса,[8] па и у роману турског нобеловца Орхана Памука Зовем се црвено.

Напомене[уреди]

  1. Тривијалан: лат. trivialis — општепознат, приступачан, обичан; trivium — раскршће три пута; који се може наћи и на улици, тј. обичан, простачки, свакидашњи, сувише познат, отрцан.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Вујаклија, Милан (1986). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. (COBISS.SR)
  2. „detektivski roman”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 14. 3. 2017. 
  3. „detektivski roman”. Proleksis enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 14. 3. 2017. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Rečnik književnih termina (1986). стр. 116-118.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Popović (2007). стр. 135-137.
  6. „Knjige - Boris Akunjin”. Delfi knjižare. Приступљено 13. 3. 2017. 
  7. „Knjige - Ju Nesbe”. Delfi knjižare. Приступљено 13. 3. 2017. 
  8. Milutinović, Dejan D. „Borhes i detektivski žanr”. P.U.L.S.E. Приступљено 14. 3. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]