Beli teror (Rusija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pogubljenje članova Aleksandrovsko-gajskog okružnog sovjeta od strane kozaka pod komandom atamana Aleksandra Dutova, 1918.

Beli teror (ruski: Belый Terror) u Rusiji se odnosi na nasilje i masovna ubistva koja je sprovela Bela armija tokom Ruskog građanskog rata (1917–1923). Beli teror je otpočeo nakon što su boljševici preuzeli vlast u novembru 1917. godine i nastavio se do poraza Bele armije od strane Crvene armije. U isto vreme je sproveden i boljševički crveni teror. Prema nekim ruskim istoričarima, Beli teror je bio niz smišljenih akcija koje su režirale njihovi vođe,[1][2][3] što odbacuju drugi ruski istoričari čije je stanovište da je beli teror bio spontan i bez planskog organizovanog usmeravanja.[4][5][6] Procene ubijenih u belom teroru variraju od 20,000 do 100,000 ljudi.[7]

Poređenje sa Crvenim terorom[uredi | uredi izvor]

Jedan broj istoričara[8] veruje da, za razliku od crvenog terora koji su boljševici proglasili sredstvom za uspostavljanje svoje političke dominacije, termin „beli teror“ nije imao ni zakonodavno ni propagandno odobrenje u Belom pokretu tokom građanskog rata. Istoričari priznaju da Beloj armiji nije bila strana okrutnost koja je svojstvena ratu, ali veruju da su se „crne stranice“ Belih armija suštinski razlikovale od politike boljševika:

  • Beli nisu stvarali organizacije slične boljševičkim komisijama za vanredne situacije (Čeka) i revolucionarnim tribunalima;
  • Vođe Belog pokreta nikada nisu pozivali na masovni teror, na egzekucije na socijalnoj osnovi, na uzimanje i pogubljenje talaca ako neprijatelji ne ispune određene uslove;
  • Pripadnici Belog pokreta nisu videli ni ideološku ni praktičnu neophodnost u sprovođenju masovnog terora. Bili su uvereni da svrha vojnih akcija Belih nije rat protiv nekih širokih masa ili društvenih slojeva, već rat sa malom partijom koja je preuzela vlast u Rusiji i iskoristila društveno-ekonomsku i političku situaciju, kao i tržišnim uslovima, u sopstvenim interesima za postizanje cilja, kao i manipulisanje promenama raspoloženja nižih slojeva ruskog društva.[8]

Doktor istorijskih nauka G. A. Trukan primećuje da su se sovjetski autori fokusirali uglavnom na beli teror, a mnogi savremeni autori koji simpatišu bele čine obrnuto. Međutim, prema Trukanu, na teritorijama koje su zauzeli Beli nije bilo ništa manje zverstava i nereda nego na teritoriji pod kontrolom boljševika.[9]

Tela zatvorenika u Bahmutu otrovana od Denjikinovih trupa, 1919.
Posle pogroma u Fasovu (Ukrajina), 1919. g.

Nakon što je Lavr Kornilov ubijen u aprilu 1918. godine, rukovodstvo Dobrovoljačke vojske prelazi na Antona Denjikina. Tokom Denjikinovog režima, štampa je redovno pozivala na nasilje nad Jevrejima. Na primer, proglas jednog od Denjikinovih generala podstakao je ljude da se „naoružaju“ kako bi istrebili „zlu silu koja živi u srcima Jevreja-komunista“. Samo u malom gradu Fastovu, Denjikinova dobrovoljačka armija je ubila preko 1.500 Jevreja, uglavnom staraca, žena i dece. Procenjuje se da je 100.000 do 150.000 Jevreja u Ukrajini i južnoj Rusiji ubijeno u pogromima koje su počinile Denjikinove snage, kao i ukrajinski nacionalisti Simona Petljure.[10] Stotine hiljada Jevreja ostalo je bez domova, a desetine hiljada su postale žrtve teške bolesti.[11]

U Donskoj guberniji, sovjetsku vladu je istisnuo kozački režim na čelu sa Petrom Krasnovim. Približno 25.000 do 40.000 ljudi pogubili su Krasnovljevi Beli kozaci, što je trajalo sve dok Crvena armija nije osvojila oblast nakon pobede kod Caricina.[12]

Godine 1918. kada su Beli kontrolisali severnu teritoriju sa oko 400.000 stanovnika, više od 38.000 je poslato u zatvore. Od toga je oko 8.000 pogubljeno, dok je više hiljada umrlo od mučenja i bolesti.[13]

Istočna Rusija[uredi | uredi izvor]

U novembru 1918, nakon preuzimanja vlasti u Sibiru, admiral Aleksandar Kolčak je vodio politiku progona revolucionara, kao i socijalista nekoliko frakcija. Kolčakova vlada je 3. decembra 1918. izdala dekret kojim su revidirani članovi krivičnog zakonika carske Rusije „kako bi se očuvali sistem i vladavina Vrhovnog vladara”. Članovi 99 i 100 utvrđuju smrtnu kaznu za pokušaj atentata na vrhovnog vladara i za pokušaj svrgavanja vlasti. Prema članu 103, „uvrede pisane, štampane i usmene kažnjavaju se kaznom zatvora“. Birokratska sabotaža po članu 329 bila je kažnjiva prinudnim radom od 15 do 20 godina.[1] Usledile su dodatne uredbe, koje su dodavale više ovlašćenja. Kolčakova vlada je 11. aprila 1919. usvojila Uredbu 428 „O opasnostima javnog reda zbog veza sa boljševičkom pobunom“, koja je objavljena u omskim novinama Omsk Gazette (br. 188 od jula 1919). Predviđena je kazna od 5 godina zatvora za „pojedince koji se smatraju pretnjom javnom poretku zbog njihovih veza na bilo koji način sa boljševičkom pobunom“. U slučaju neovlašćenog povratka iz izbeglištva, može doći do prinudnog rada od 4 do 8 godina. Članovi 99–101 dozvoljavali su smrtnu kaznu, prinudni rad i zatvor, kao i represiju vojnih sudova, a takođe nisu postavljali istražne komisije.[1]

Na Uralu, u Sibiru i na Dalekom istoku, izuzetnu okrutnost je praktikovalo nekoliko kozačkih vojskovođa: B. Anenkov, A. Dutov, G. Semjonov i I. Kalmikov. Tokom procesa protiv Anenkova, bilo je svedočenje o pljački seljaka i zverstvima pod krilaticom: „Nemamo ograničenja! Bog je sa nama i ataman Anenkov: seci desno i levo!“.[14] U septembru 1918, tokom gušenja seljačkih ustanaka u Slavgorodskom okrugu, Anenkov je mučio i ubio do 500 ljudi. Selo Crni Dole je spaljeno, nakon čega su seljaci mučeni i streljani, uključujući žene i decu seljaka. Devojke iz Slavgoroda i okoline dovođene su u voz atamana Anenkova, silovane, a zatim streljane. Prema rečima očevidaca, Anenkov i njegova armija su se ponašali brutalno: žrtvama su vađene oči, a odsecani jezici i trake na leđima, živi su zakopani ili vezani za konje. U Semeju, Anenkov je zapretio da će streljati svakog petog stanovnika ako grad odbije da plati odštetu.[15]

Dana 9. maja 1918, nakon što je ataman Dutov zauzeo selo Alekasandrov-Gaj, skoro 2.000 ljudi Crvene armije je živo sahranjeno. Više od 700 ljudi iz sela je pogubljeno. Nakon zauzimanja Troicka, Orenburga i drugih gradova, uspostavljen je režim terora preko 6.000 ljudi, od kojih je 500 ubijeno samo tokom ispitivanja. U Čeljabinsku, Dutovci su pogubili ili deportovali u sibirske zatvore preko 9.000 ljudi. U Trojcku su Dutovci u prvim nedeljama nakon zauzimanja grada streljali oko 700 ljudi. U Ileki su ubili preko 400. Ova masovna pogubljenja bila su tipična za Dutovljeve kozačke trupe.[16] Dutovljevom izvršnom naredbom od 4. avgusta 1918. izrečena je smrtna kazna za izbegavanje služenja vojnog roka, pa čak i za pasivan otpor vlastima na njenoj teritoriji.[15] U jednom okrugu Uralske oblasti u januaru 1918. Dutovci su ubili preko 1.000 ljudi.[16] Kozački vojskovođa je 3. aprila 1919. naredio svojim trupama da pucaju i uzmu taoce zbog najmanjeg pokazivanja protivljenja. U selu Sugar, Dutovci su zapalili bolnicu sa stotinama pacijenata Crvene armije.[16]

Semenovljev režim u Zabajkaliji karakterisao je masovni teror i pogubljenja. Streljano je više od 1.600 ljudi. Sam Semenov je na sudu priznao da su njegove trupe palile sela. Postavljeno je 11 trajnih kuća smrti, u kojima su praktikovani rafinirani oblici mučenja.[17] Semjonov je lično nadgledao odaje za mučenje, tokom kojih je ubijeno oko 6.500 ljudi.[18]

U književnosti[uredi | uredi izvor]

Mnogi sovjetski autori su pisali o herojstvu ruskog naroda u borbi protiv belog terora.. Mnoge od ranih kratkih priča i romana Šolohova, Leonova i Fedina bile su posvećene ovoj temi.[19]

Autobiografski roman Nikolaja Ostrovskog[20] Kako je čelik bio kaljen prikazuje epizode belog terora u zapadnoj Ukrajini od strane antisovjetskih jedinica.

Tokom sovjetskog perioda, značajan broj spomenika bio je posvećen žrtvama belog terora. Većina spomenika izgrađena je u Rusiji, uglavnom kao spomen obeležja ili na vidljivim mestima gradova i gradova.[21]

Od 1920. godine centralni trg u Caricinu nosi naziv „Trg palih boraca“, gde su sahranjeni posmrtni ostaci 55 žrtava belog terora. Spomenik postavljen 1957. od crno-crvenog granita ima natpis: „Borce za slobodu Crvenog Caricina. Ovde su sahranjeni herojski branioci Crvenog Caricina koji su zverski mučeni od belogardejskih koljača 1919. godine.“[21]

Spomenik žrtvama belog terora stoji u Viborgu. Podignuta je 1961. u blizini Lenjingradskog autoputa u znak sećanja na 600 ljudi streljanih iz mitraljeza.[22]

Spomenik „U znak sećanja na žrtve belog terora“ u Voronježu nalazi se u parku u blizini regionalnih biblioteka Nikitinske. Spomenik je otkriven 1920. godine na mestu javnih pogubljenja 1919. godine od strane Mamantovljevih trupa.

U Sevastopolju u ulici 15. Bastiona nalazi se „Groblje komunara i žrtava belog terora“. Groblje je dobilo ime u čast pripadnika komunističkog podzemlja koje su Beli ubili 1919–20.[23]

U gradu Slavgorodu u Altajskom kraju nalazi se spomenik učesnicima Černodolskog ustanka i njihovim porodicama koji su stradali kroz beli teror atamana Anekova.[24]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Cvetkov V. Ž. Belый terror — prestuplenie ili nakazanie? Эvolюciя sudebno-pravovыh norm otvetstvennosti za gosudarstvennыe prestupleniя v zakonodatelьstve belыh pravitelьstv v 1917—1922 gg.
  2. ^ Litvin A. Krasnый i belый terror v Rossii 1918—1922 gg. — M.: Эksmo, 2004. — 448 s. — (Sov. sekretno). — ISBN 5-87849-164-8.
  3. ^ „Terror beloй armii. Podborka dokumentov” [Terror of the White Army, a selection of documents]. OBЩESTVO ATEISTOV (Atheist Society). 
  4. ^ „Predislovie”. Krasnый terror v godы graždanskoй voйnы. Po materialam Osoboй sledstvennoй komissii po rassledovaniю zlodeяniй bolьševikov. M.: TERRA-Knižnый klub. Pod red. doktorov istoričeskih nauk Ю. G. Felьštinskogo i G. I. Černяvskogo. 2004. ISBN 5-275-00971-2. 
  5. ^ Krasnый terror glazami očevidcev. Belaя Rossiя (3000 эkz izd.). M.: Aйris-press. Sostavl., predisl. i komment. d. i. n. S. V. Volkova. 2009. str. 5—21. ISBN 978-5-8112-3530-8. 
  6. ^ Zimina V. D. Beloe delo vzbuntovavšeйsя Rossii: Političeskie režimы Graždanskoй voйnы. 1917—1920 gg. — M.: Ros. gumanit. un-t, 2006. — S. 38. — 467 s. — (Istoriя i pamяtь). — ISBN 5-7281-0806-7.
  7. ^ Rinke, Stefan; Wildt, Michael (2017). Revolutions and Counter-Revolutions: 1917 and Its Aftermath from a Global Perspective. Campus Verlag. str. 58. ISBN 978-3593507057. 
  8. ^ a b „Predislovie”. Krasnый terror v godы graždanskoй voйnы. Po materialam Osoboй sledstvennoй komissii po rassledovaniю zlodeяniй bolьševikov. M.: TERRA-Knižnый klub. Pod red. doktorov istoričeskih nauk Ю. G. Felьštinskogo i G. I. Černяvskogo. 2004. ISBN 5-275-00971-2. 
  9. ^ Verhovnый pravitelь Rossii: Dokumentы i materialы sledstvennogo dela admirala A. V. Kolčaka. Predislovie G. A. Trukana. IRI RAN, M. 2003. 722 s.
  10. ^ Florinsky, Michael T. (1961). Encyclopedia of Russia and the Soviet Union. McGraw-Hill. str. 258. Pristupljeno 2009-07-22. 
  11. ^ Mayer, page unknown
  12. ^ Manaev, Georgy; RBTH (2014-03-29). „Between a rock and a hard place: The Cossacks' century of struggle”. Russia Beyond (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-03. 
  13. ^ Litvin, str. 154
  14. ^ Litvin, str. 174
  15. ^ a b Litvin, str. 175
  16. ^ a b v Ratkovsky, str. 105
  17. ^ Semёnovщina in the Great Soviet Encyclopedia, 1969–1978 (in Russian)
  18. ^ Litvin, str. 176
  19. ^ R. N. Chakravarti & A. K. Basu. Soviet Union: Land and People. Northern Book Centre. 1987. p. 83
  20. ^ „Muzeй Nikolaя Ostrovskogo g. Moskva” [Nikolai Ostrovsky Museum, Moscow]. Arhivirano iz originala 2017-07-16. g. Pristupljeno 2012-11-03. 
  21. ^ a b „Pamяtniki i dostoprimečatelьnosti Volgograda” [Monuments and Landmarks of Volgograd]. MBU "Gorodskoй informacionnый centr" (MBU "City Information Center"). 
  22. ^ „Skulьptura Vыborga” [Sculpture of Vyborg]. Vыborga (Vyborg). 
  23. ^ „Kladbiщe Kommunarov” [Cemetery of Communards (5th St. Bastion)]. Pamяtniki Sevastopolя (The Monuments of Sevastopol). 
  24. ^ Cherniavsky, Svetlana (2006-09-19). „Pamяtnik borcam revolюcii, stavšim žertvami belogo terrora, nuždaetsя v serьёznoй rekonstrukcii” [The monument to the fighters of the revolution victims of the White Terror, in need of serious renovation]. Slavgorodskie vesti (Slavgorodskaya Leader). Arhivirano iz originala 2016-03-06. g. Pristupljeno 2013-10-02. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bisher, Jamie. White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian (Routledge, 2006)[1][2]
  • Bortnevski, Viktor G. "White Administration and White Terror (The Denikin Period)." Russian Review (1993): 354–366. JSTOR 130735
  • Holquist, Peter. "Violent Russia, Deadly Marxism? Russia in the Epoch of Violence, 1905-21." Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History (2003) 4#3 pp: 627–652. online
  • Lincoln, W. Bruce. Red victory: A history of the Russian Civil War (Da Capo Press, 1989)
  • Mawdsley, Evan. The Russian Civil War (Pegasus Books, 2007)
  • Mayer, Arno J. (2002). The Furies: Violence and Terror in the French and Russian Revolutions. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 0-691-09015-7. 
  • Novikova, Liudmila G. "Russia's Red Revolutionary and White Terror, 1917–1921: A Provincial Perspective." Europe-Asia Studies (2013) 65#9 pp: 1755–1770.
  • Sanborn, Joshua. "The genesis of Russian warlordism: Violence and governance during the First World War and the Civil War." Contemporary European History (2010) 19#3 pp: 195–213.
  • Werth, Nicolas; Bartosek, Karel; Panne, Jean-Louis; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Courtois, Stephane (1999). Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 0-674-07608-7. 
  • A. Litvin. Krasnij i belij teror 1918–1922. — M.: Eksmo, 2004 [prerađeno drugo izdanje; prvo izdanje objavljeno 1995. [A. Litvin. Crveno-beli teror 1918-1922 . Eksmo, 2004]
  • d. i. n. Cvetkov V. Ž. Belij terror — prestuplenie ili nakazanie? Evolucia sudebno-pravih norm otvetstvennosti za gosudarstvennie prestuplenia v zakonodatelьstve belih pravitelьstva v 1917—1922 gg. [Tsvetkov, J . Beli teror - zločin ili kazna? Evolucija sudskih i pravnih normi odgovornosti za zločine protiv države u zakonodavstvu bele vlade 1917-1922. ]
  • I. S. Ratьkovskij. Krasnij teror i deatelьnostь VČK v 1918 godu . SPb.: Izd-vo S.-Peterb. un-ta, 2006. [Ratkovski, IS. Crveni teror i delovanje Čeke 1918. Izd-vo c. Peterb. un-ta, 2006. .]
  • P. A. Golub. Belij teror v Rossii (1918—1920 gg.). M.: Patriot, 2006. 479 s. . [Golub, P. Beli teror u Rusiji (1918–1920) . Moskva: Patriot, 2006. .5-7030-0951-0.]
  • Zimina V. D. Beloe delo vzbuntovavšijsa Rossii: Političeskie režimi Graždanskoj vojni. 1917—1920 gg. M.: Ros. gumanit. un-t, 2006. 467 s (Ser. Istoria i pamatь) [Zimin, V.D. Beli u Rusiji: Politički režimi građanskog rata. 1917-1920 . Humanitarna. Univ, 2006. ]
  • Viktor G. Bortnevski (jul 1993), „White Administration and White Terror (The Denikin Period)”, Russian Review, 52 (3): 354—366 
  1. ^ Bisher, Jamie (16. 1. 2006). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Routledge. ISBN 978-1-135-76596-5. 
  2. ^ Bisher, Jamie (2005). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Psychology Press. ISBN 978-0-7146-5690-8. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бели_терор_(Русија)&oldid=27786053”