Берен и Лутијена

Priča o Berenu i Lutijeni
Korice knjige srpskog izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	The Tale of Beren and Lúthien
Autor	Dž. R. R. Tolkin
Urednik	Kristofer Tolkin
Ilustrator	Alan Li
Dizajner korica	Alan Li
Zemlja	Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	epska fantastika
Izdavanje
Izdavanje	1. jun 2017.
Izdavač	Harper Kolins
Broj stranica	297
Tip medija	tvrdi povez
Prevod
Prevodilac	Vladimir D. Janković
Datum izdavanja	2021: Publik praktikum
Klasifikacija
ISBN ?	978-0-00-821419-7
Hronologija
Prethodnik	The Lay of Aotrou and Itroun
Naslednik	Pad Gondolina

Priča o Berenu i Lutijeni (engl. The Tale of Beren and Lúthien) je posthumno izdata knjiga engleskog pisca Dž. R. R. Tolkina, koju je uredio i objavio njegov sin Kristofer Tolkin. Ova priča predstavlja prošireno izdanje jedne od, kako ih Tolkin naziva, „tri velike priče starih dana” (Uz Decu Hurinovu i Pad Gondolina), ona se može pronaći, u svom skraćenom obliku, u Silmarilionu i govori o ljubavi i avanturi smrtnog čoveka Berena i vilin-deve Lutijene. U Tolkinovim spisima se može pronaći nekoliko verzija ove priče, ona se takođe pominje i u Gospodaru prstenova. Priča se odvija tokom Prvog doba Srednje zemlje, oko 6500 godina pre događaja opisanih u Gospodaru prstenova. Ilustracije za ovu knjigu je odradio Alan Li.

Tolkin je priču o Berenu i Lutijeni smatrao centralnim delom svog legendarijuma. Priča i likovi su zasnovani i reflektuju Tolkinovu ljubav prema njegovoj ženi Edit, počevši od njihovog upoznavanja do činjenice da se radilo o zabranjenoj ljubavi, Editini roditelji nisu odobravali njihovu vezu zbog činjenice da je Tolkin bio katolik. Na njihovom zajedničkom grobu ispod njihovih imena se nalaze natpisi „Beren” i „Lutijena”.

Knjigu je u Srbiji objavila izdavačka kuća Publik praktikum 2021. godine, u prevodu Vladimira D. Jankovića.

Razvoj i verzije

Prva verzija priče je Priča o Tinuvijeli, napisana 1917. godine i objavljena u Knjizi izgubljenih priča. Tokom 1920-ih Tolkin je počeo da preoblikuje priču u epsku pesmu, Balada o Leitianu. Nikada je nije završio, ostavljajući tri od sedamnaest planiranih pesama nenapisanim. Nakon njegove smrti, objavljena je u Baladi o Belerijandu. Najnovija verzija priče je ispričana u proznom obliku u jednom poglavlju Silmariliona, a Aragorn ju je ispričao u Družini prstena. Neke rane verzije priče, objavljene u samostalnoj knjizi 2017. godine, opisale su Berena kao noldorinskog vilovnjaka za razliku od kasnijih verzija gde je opisan kao čovek.

Publikacija

Knjigu je uredio Kristofer Tolkin. Priča je jedna od tri u Silmarilionu za koje je Tolkin verovao da opravdavaju njihove sopstvene narative dugačke forme, a druge dve su Deca Hurinova i Pad Gondolina. Knjigu je ilustrovao Alan Li i ona sadrži različite verzije priče, prikazujući razvoj priče tokom vremena. Restaurirana je iz Tolkinovih rukopisa i prvi put je predstavljena kao jedan manje-više kontinuiran narativ, koristeći materijale koji se stalno razvijaju i čine „Priču o Berenu i Lutijeni”. Ne sadrži svaku verziju ili izmene priče, već one za koje je Kristofer Tolkin verovao da će ponuditi najjasnije i minimalno objašnjenje:

Pokušao sam da odvojim priču o Berenu i Tinuvijeli (Lutijeni) tako da stoji sama, u meri u kojoj se to (po mom mišljenju) može učiniti bez izobličenja. S druge strane, želeo sam da pokažem kako je ova fundamentalna priča evoluirala tokom godina.

Svrha ove knjige je, dakle, potpuno drugačija od svrhe tomova Istorije Srednje zemlje iz kojih je izvedena. Izričito nije zamišljena kao dodatak tim knjigama. Ovo je pokušaj da se izvuče jedan narativni element iz ogromnog dela izuzetnog bogatstva i složenosti; ali taj narativ, priča o Berenu i Lutijeni, sama se neprestano razvijala i kreirala je nove asocijacije kako je postajala sve više ugrađena u širu istoriju. Odluka o tome šta uključiti, a šta isključiti iz tog drevnog sveta „u celini” mogla bi biti samo stvar lične i često upitne procene: u takvom pokušaju ne može biti dostižnog „ispravnog načina”. Međutim, generalno gledano, pogrešio sam u pogledu jasnoće i odoleo sam nagonu da objasnim, iz straha da ne potkopam primarnu svrhu i metod knjige.

Pristup

Knjiga počinje najpotpunijom verzijom početka priče, „Pričom o Tinuvijeli” kako je ispričana u Knjizi izgubljenih priča (sa samo malim izmenama imena likova i mesta da bi se izbegla zabuna sa kasnijim verzijama). Opšti aspekt priče nije izmenjen; Beren, na primer, je gnom (Noldor), sin Egnora bo-Rimiona, a ne čovek, sin Barahira. (Berenovo nasleđe se menja između vilovnjaka i čoveka kroz knjigu, u zavisnosti od toga koji deo priče se pripoveda.)

Kako Kristofer Tolkin objašnjava:

Još jedan problem koji treba da pomenem proizašao je iz veoma čestih promena imena. Tačnost i doslednost praćenja niza imena u tekstovima različitih datuma ne bi služila svrsi ove knjige. Stoga nisam primetio nikakvo pravilo u ovom pogledu, već sam razlikovao staro i novo u nekim slučajevima, ali ne i u drugim, iz različitih razloga. U velikom broju slučajeva moj otac bi promenio ime u rukopisu u nekom kasnijem, ili čak mnogo kasnijem vremenu, ali ne dosledno: na primer, „Elfin” u „Elven”. U takvim slučajevima sam izveo „Elven” (vilovnjački) kao jedini oblik, ili Belerijand za raniji Broselijand; ali u drugima sam zadržao i jedno i drugo, kao u Tinvelintu/Tingolu, Artanoru/Dorijatu.

Dalja poglavlja nastavljaju priču kroz kasnije pesme, sažetke i prozu, pokazujući kako je priča evoluirala tokom vremena, redosledom hronologije same priče (ne nužno redosledom kojim su tekstovi napisani ili objavljeni). Ovo uključuje delove različitih verzija „Balade o Leitianu”, Silmariliona i kasnija poglavlja Izgubljenih priča.

Pošto je Dž. R. R. Tolkin uneo mnoge izmene u priču, utičući i na narativ i na stil, prezentacija u knjizi nije sasvim dosledna. Postoji izvesno preklapanje detalja i neslaganje u kontinuitetu, ali delovi pokušavaju da potpunu i kontinuiranu priču. Kristofer Tolkin je uključio urednička objašnjenja i istorijske detalje kako bi premostio odeljke. Detalji izgubljeni u kasnijim iskazima ponovo su predstavljeni: kao što su Tevildo (koji se zbog prirode svog uvoda tretira kao poseban lik, a ne kao rana koncepcija Saurona), Volšebnik Tu (tretira se kao prvo pojavljivanje Saurona), zli (ili „izdajnički”) patuljci (jedna od referenci Hobita na Izgubljene priče) i druga terminologija kao što su gnom (Noldoli, kasnije Noldorinski Vilovnjaci), feja, vila, brodarica i rusalka. Neki od ovih termina pojavljuju se u ranim izdanjima Hobita, ali su odbačeni u kasnijim delima.

Knjiga nudi perspektivu „u univerzumu” za nedoslednosti, kao posledicu evolucije priča koje su ispričale različite perspektive i glasovi tokom vremena, umesto da jednostavno odražava Tolkinove promenljive ideje tokom vremena.

Prvo doba u Istoriji Srednje zemlje je u tim knjigama zamišljeno kao istorija u dva smisla te reči. Uistinu to je bila istorija — hronika života i događaja koji su se odrigrali u Srednjoj zemlji; ali ujedno to je bila i istorija promena u literarnom konceptu do kojih je dolazilo kako su prolazile godine; otuda se priča o Berenu i Lutijeni širi kroz mnogo godina i nekoliko knjiga. Štaviše, pošto se ta priča zapetljala u Silmarilion koji se polako razvijao i na kraju bila njegov suštinski deo, njen razvoj je zabeležen u uzastopnim rukopisima koji se prvenstveno bave celokupnom istorijom Starih dana.

Ova knjiga ponovo uvodi detalje koji su izostavljeni u veoma uređenoj verziji Silmarilionovih „Ruševina Dorijata”; uključuje ukleto blago Mima i činjenicu da je Dorijat izdat iznutra, kao i da je Tingol uspeo da istisne patuljke iz grada, te da je kasnije ubijen iz zasede patuljaka. Ugrubo pomiruje elemente ranih Izgubljenih priča sa detaljima koje je konstruisao Gaj Kej za poglavlje u Silmarilionu, da bi ih približio Tolkinovoj nameri (videti Rat dragulja).

...tu se na videlo pojavljuju odlomci bliskog opisa ili dramatične neposrednosti koji se gube u sažetom, zgusnutom maniru karakterističnom za Silmarilion; čak se mogu otkriti elementi u priči koji su kasnije potpuno izgubljeni. Tako, na primer, unakrsno ispitivanje Berena, Felagunda i njihovih pratilaca, prerušenih u orke, od strane Volšebnika Tua (prvo pojavljivanje Saurona), ili ulazak u priču užasavajućeg Tevilda, princa mačaka, koji jasno zaslužuje da bude zapamćen, koliko god kratak bio njegov književni život.

Prijem

Proučavalac Tolkina, Džon Gart, pišući za New Statesman, primetio je da je za priču o Berenu i Lutijeni bio potreban čitav vek, odražavajući priču o potporučniku Tolkinu koji je gledao Edit kako pleše na šumskom proplanku daleko od „životinjskog užasa” rovova, da bi bila objavljena. Gart nalazi da čitalac ima „mnogo čemu da uživa”, dok se priča menja kroz „nekoliko brzina” dok na kraju ne „dostigne mitsku moć”. Berenov neprijatelj se menja od demona mačke u „Volšebnika” i na kraju u Saurona. Gart komentariše da ako je ovo trebalo da bude izgubljeni predak bajke o Zlatokosi, onda to definitivno predstavlja modernu „reviziju bajke usredsređene na žene” sa Lutijenom koja je možda pravednija nego što to smrtni jezik može da kaže, ali je i domišljatija nego njen voljeni.