Bitka za Kaserinski prolaz

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka za Kaserinski prolaz
Deo Severnoafričkog fronta

Američki vojnici marširaju kroz Kaserinski prolaz
Vreme19−24. februar 1943.
Mesto
Kaserinski prolaz
Ishod Nemačka taktička pobeda
Sukobljene strane
 Nemačka
 Italija		  SAD
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Slobodna Francuska
Komandanti i vođe
Nacistička Njemačka Ervin Romel Sjedinjene Američke Države Lojd Fredendal
Ujedinjeno Kraljevstvo Kenet Anderson
Jačina
22.000[1] 30.000[1]
Žrtve i gubici
Uključujući Sidi Bou Zid:
2.000
34 tenka[2]

Uključujući Sidi Bou Zid:
10.000[2]
183 tenka[2][3][4]

Američki: [5]

  • 300 mrtvih
  • 3.000 ranjenih
  • 3.000 nestalih

Bitka za Kaserinski prolaz je bila bitka koja se odigrala u februaru 1943. za vreme Tuniske operacije u Drugom svetskom ratu. Ona je predstavljala niz okršaja vođenih oko Kaserinskog prolaza, 3,2 km širokog klanca u planini Veliki Dorsal u vencu Atlasa u centralnom Tunisu. Osovinsku vojsku, koju je predvodio feldmaršal Ervin Romel, su pretežno činili jurišna grupa Afričkog korpusa, delovi italijanske oklopne divizije Kentauro i dve pancer divizije izdvojene iz 5. oklopne armije. Savezničke snage koje su učestvovale u bici došle su iz američkog 2. korpusa kojim je komandovao general-major Lojd Fredendal i britanske 6. oklopne divizije kojom je komandovao general-major Čarls Kajtli, koji su bili deo Prve britanske armije kojom je komandovao general-pukovnik Kenet Anderson.

Bitka je značajna kao prvi veliki okršaj američkih i nemačkih vojski u Drugom svetskom ratu. Relativno neiskusni i loše vođeni američki vojnici su pretrpeli teške gubitke i u uvodnim danima bitke bili su odbačeni više od 80 km zapadno od svog položaja na prolazu Faid. Uprkos početnim porazima, delovi američkog 2. korpusa, pojačanim britanskom rezervom, su se okupili i zadržali izlaze iz planinskih venaca u zapadnom Tunisu, porazivši nemačke ofanzivne planove. Zbog ove bitke je Armija Sjedinjenih Država izvršila promene u organizaciji jedinica i u komandom kadru. Kada su se zaraćene strane sledeći put suočile, američki vojnici su bili značajno efikasniji.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Američke i britanske snage pristale su na nekoliko tačaka duž obale francuskog Maroka i Alžira 8. novembra 1942. godine, tokom operacije Baklja. Ovo je došlo samo nekoliko dana nakon prodora Britanske Osme armije (general-potpukovnik ser Bernard Montgomeri) nakon druge bitke kod El Alamejna. Kao odgovor, nemačke i italijanske trupe su prebačene sa Sicilije da okupiraju Tunis, jedno od retkih lako odbranjivih područja Severne Afrike i jednu noć plovidbe iz baza na Siciliji. Ovaj kratki prolaz je veoma otežao savezničkim brodovima da presretnu transporte Osovine, dok je vazdušno presretanje jednako otežano, jer je najbliža aerodromska baza Saveznika Tunisu, na Malti, bila daleko više od 320 km.[6]

Mapa Tunisa tokom kampanje 1942-43

Trka za Tunis u novembru i decembru 1942. je termin za pokušaj Saveznika da se do Tunisa dođe pre dolaska njemačkih i italijanski pojačanja. Zbog loših putnih i železničkih komunikacija, mogao je biti prebačen samo mali deo savezničke vojske, veličine jedne divizije, a na odličnom odbrambenom terenu mali broj nemačkih i italijanskih trupa bio je dovoljan da porazi taj pokušaj. Jačanje savezničkih snaga nastavljeno je, više aviona je postalo dostupno i izgrađeni su novi aerodromi u istočnom Alžiru i Tunisu. Saveznici su smanjili protok vojnika i opreme Osovine u Tunis i Bizertu, ali značajna sila Osovine već je bila iskrcana.[7]

Dana 23. januara 1943. Osma armija je zauzela Tripoli, glavnu bazu snabdevanja Ervina Romela. Romel je planirao za to, prebacivši svoju liniju snabdevanja u Tunis i nameravajući da blokira južni pristup Tunisu, iz Tripolija, u Gabesu. Linija Maret, koju je Francuska izgradila za zaštitu od italijanskog napada iz Libije, bila je

... linija zastarjelih francuskih bunkera, koja ni na koji način nije planirana prema standardima koji su zahtevali savremeni ratovi....

— Romel[8]

Savezničke snage su već prešle planine Atlas i postavile isturenu bazu na Faidu, u podnožju istočnog kraka planina, izvrsnu poziciju da prodru na obalu, odseku snage Osovine u južnom Tunisu od snaga dalje na severu, i prekinu liniju snabdevanja Tunisa.[9]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Nemački tenk Tigar, u Tunisu januara 1943.

Tokom prve polovine januara, general Anderson je sa mešovitim rezultatima održavao konstantan pritisak na neprijatelja kroz ograničene napade i nasilno izviđanje.[10] Arnim je isto uradio i 18. januara, pokrenuo je "Unternehmen Eilbote I" (operacija Kurir 1).[11] Elementi nemačke 10. oklopne i 334. pešadijske divizije napali su iz Pont du Fahsa kako bi stvorili više prostora ispred divizije "Superga" i odložili saveznički napad istočno ka obali kod Enfidavila, koji bi presekao komunikaciju sa Romelom.[12] Napad na zapad prema desnom krilu britanskog 5. korpusa u Bou Aradi imao je malo uspeha, ali je dalje na jugu napad Osovine na francuske položaje oko Zapadnog i Istočnog Dorsala uspeo, napredujući 56 km južno do Ouseltija i 40 km jugozapadno do Robaje. Loše opremljeni branioci su se dobro opirali, ali su bili pregaženi i sedam francuskih pešadijskih bataljona odsečeno je u planinama.[13] Anderson je poslao 36. brigadu u Robaju i zatražio od generala Fredendala da pošalje borbenu komandu B iz 1. oklopne divizije u Ouselti, pod komandu generala Juina. Žestoke borbe trajale su do 23. januara, ali se front stabilizovao.[10]

Očigledan nedostatak koordinacije saveznika naveo je Ajzenhauera da promeni komandnu strukturu, a 21. januara Anderson je postao odgovoran za koordinaciju celog fronta i 24. januara, njegove odgovornosti su proširene tako da uključuju "raspolaganje američkim trupama ". Te noći Juin je stupio pod komandu Andersona, koju je potvrdio general Žiro sledećeg dana, ali sa jedinicama raširenim preko 320 km i slabom komunikacijom (Anderson se tokom četiri dana vozio preko 1.600 km da bi razgovarao sa komandantima korpusa) ostali su praktični problemi. Ajzenhauer je imenovao komandanta za vazdušnu podršku, brigadnog generala Lorensa Kutera, za ceo front 21. januara.[10]

Italijanski general Đovani Mese.

Ervin Romel je napravio planove da se snage Osovine povuku preko Libije i da se ukopaju ispred starih francuskih utvrđenja linije Maret. Snage Osovine bi kontrolisale dva prirodna ulaza u Tunis na severu i jugu, sa lako odbranjivim planinskim prolazima između njih. U januaru su ti delovi nemačko-italijanske Oklopne armije na odbrani Mareta preimenovani u Prvu italijansku armiju (general Đovani Mese), odvojeni od jedinica (uključujući ostatke Afričkog korpusa) nasuprot Zapadnog Dorzala. Dana 23. januara 1943. godine, Osma armija je zauzela Tripoli, dok je vojska Osovine koja se povlačila kroz Libiju već bila na putu ka poziciji Mareta. Deo 2. korpusa SAD prešao je u Tunis kroz prolaze na planinama Atlas iz Alžira, kontrolišući unutrašnjost trougla koji su formirale planine. Njihov položaj podstakao je mogućnost prodora istočno prema Sfaksu na obali, kako bi od Arnimovih snaga na severu oko Tunisa odsekli Prvu italijansku armiju u Maretu. Romel nije mogao to da dozvoli i napravio je plan za protivnapad.

Prolaz Faid[uredi | uredi izvor]

Operacije Osme armije, 30. januar - 10. april 1943.

Dana 30. januara 1943. nemačka 21. oklopna i tri italijanske divizije iz 5. oklopne armije sukobile su se sa elementima francuskih snaga blizu Faida, glavnog prolaza iz istočnog kraka planina u priobalne ravnice. Fredendal nije odgovorio na zahtev Francuza da pošalje pojačanja u obliku tenkova iz 1. oklopne divizije i nakon očajnog otpora, nedovoljno opremljeni francuski branioci su pregaženi.[14] Organizovano je nekoliko kontranapada, uključujući i zakasneli napad Borbene komande B 1. američke oklopne divizije, ali su sve njih lako odbile Arnimove snage koje su do tada stvorile jake odbrambene položaje.[14] Nakon tri dana, savezničke snage bile su prisiljene da se povuku i povučene su u unutrašnje ravnice kako bi napravile novu odbrambenu liniju u malom gradu Sbeitla.

Bitka kod Zidi Bou Zida[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Bitka kod Zidi Bou Zida

U operaciji Frühlingswind (Prolećni vetar), Arnim je 14. februara poslao četiri oklopne borbene grupe na područje Sidi Bou Zid-a, koje je branio 168. puk američke 34. pešadijske divizije i borbena komanda A iz 1. oklopne divizije. Položaj branilaca bio je slab, sa jedinicama tako raspršenim da nisu bile u mogućnosti da se međusobno podržavaju. Do 15. februara, borbena komanda A je bila ozbiljno oštećena, ostavljajući pešadijske jedinice izolovane na vrhovima brda. Borbena komanda C je upućena van puteva da oslobodi Sidi Bou Zid, ali su ih odbili sa velikim gubicima. Do večeri 15. februara tri borbene grupe Osovine bile su u mogućnosti da krenu ka Sbeitli, 32 km prema severozapadu.[15] Potiskujući ostatke BK A i BK C, bojne grupe osovine su se suočile sa borbenom komandom B ispred Sbeitle. Uz pomoć vazdušne podrške, BK B se održala tokom dana. Međutim, vazdušna podrška nije mogla da se održi i branitelji Sbeitle su morali da se povuku, a grad je napušten do 17. februara.[15]

Na jugu, u operaciji "Morgenluft" (Jutarnji vazduh), borbena grupa italijanske Prve armije, sastavljena od ostataka Afričkog korpusa pod komandom Karla Buloviusa, napredovala je prema Gafsi u sumrak 15. februara da pronađe grad napušten, deo povlačenja da bi se skratio front Saveznika, da olakša reorganizaciju i povlačenje francuskog 19. korpusa kako bi se ponovo opremio. 2. američki korpus povukao se na liniju Dernaja-Kaserinski prolaz-Sbiba sa 19. korpusom na levom boku koji je napustio Istočni Dorsal kako bi se uskladio s njima.[16] Do popodneva 17. februara, Romelove trupe su okupirale Ferijanu i Telepte (oko 24 km jugozapadno od Kaserina), što je izazvalo evakuaciju aerodroma Telepte, glavne vazdušne baze u južnom sektoru britanske Prve armije, ujutro 18. februara.[17]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Plan napada Osovine[uredi | uredi izvor]

Američke trupe idu kroz Kaserinski prolaz

Nakon dalje diskusije, italijanska Vrhovna komanda je 19. februara izdala naređenje da Romel napadne kroz prolaze Kaserine i Sbiba prema Thali i Le Kef-u da ugrozi krilo savezničke Prve armije. Romelov izvorni predlog je bio ograničeni, ali koncentrisani napad preko Kaserina da se unište snage 2. korpusa u Tebesi i zarobe vitalne zalihe iz američkih skladišta tamo. Iako je imao 10. i 21. oklopnu diviziju prebačene pod svoju komandu, Romel je bio zabrinut zato što bi novi plan razvukao njegove snage i izložio njihove bokove opasnosti.[18]

Kaserinski prolaz[uredi | uredi izvor]

Dana 19. februara 1943. godine, Romel, koji je sada dobio formalno kontrolu nad 10. i 21. oklopnom divizijom, borbenom grupom Afrika Korpus, kao i snagama generala Mesea na odbranama Mareta (preimenovane u Prvu armiju Italije),[19] pokrenuo je ono što je postalo bitka za Kaserinski prolaz. U nadi da će iznenaditi neiskusne branioce, poslao je oklopna kola 3. izviđačkog bataljona punom brzinom u prolaz. "Odred Stark", pukovnika Aleksandra Starka, brigadna grupa sastavljena od američkih i francuskih jedinica, bila je odgovorna za odbranu prolaza.[19] Nije bilo vremena da se pravilno organizuje, ali je uspeo da usmeri tešku artiljerijsku vatru sa okolnih uzvišica, što je dovelo do zaustavljanja vodećih mehanizovanih jedinica "Afrika Korpusa".[20] Pre nego što su mogli da nastave, pešadija je morala biti upućena na uzvišice u pokušaju da eliminiše artiljerijsku pretnju. Borbena grupa pod Hans-Georgom Hildebrandom, uključujući i tenkove 21. oklopne, napredovala je severno od Sbeitle prema prolazu Sbibi. Ispred brda istočno od Sbiba su ih zaustavili 1. gardijska brigada i 18. pukovski borbeni tim koji je imao snažnu poljsku i protivtenkovsku artiljerijsku podršku, a pridružili su se i dva pešadijska puka iz 34. pešadijske divizije.[21]

Nemački top od 88mm u Tunisu

Do jutra 20. februara, ogorčena borba prsa u prsa na brdima iznad Kaserina nastavljena je dok su se "Afrika Korpus" i jedan bataljon iz 131. oklopne divizije Kentauro sa dodatnom artiljerijom, pripremali za još jedan napad kroz prolaz, kada mu se pridružila bojna grupa 10. oklopne divizije iz Sbeitle. Jutarnji napad je sporo napredovao, ali intenzivan pritisak tokom ponovljenog napada popodne pokrenuo je kolaps u savezničkoj odbrani.[22]

Tala[uredi | uredi izvor]

Prošavši kroz Kaserinski prolaz 20. februara popodne, jedinice divizije Kentauro krenule su zapadno prema Tebesi, gotovo bez otpora. Nakon njih prošla je borbena grupa fon Broih iz 10. oklopne, koja se skrenula desno na put do Tale, gdje ih je usporila pukovska oklopna grupa iz 26. oklopne brigade (Gore Force). Sa slabijim tenkovima, Gore Force je imao velike gubitke, ali je kupio vreme za "Nick Force", kombinovani odred iz britanske 6. oklopne divizije, koja se bazirala na 26. oklopnoj brigadi sa dodatnom pešadijom i artiljerijom (što je Anderson prethodnog dana uputio iz Kesre da podrži odbranu Tale), da pripremi odbrambene pozicije dalje na drumu. U međuvremenu, Fredendal je poslao BK B iz 1. oklopne divizije da otkloni pretnju Tebesi.[23]

Pešadija i oklopni transporteri Grenadirske garde napreduju po teškom terenu kod Kaserinskog prolaza, 24. februar 1943.

Do 1 popodne 21. februara, Bojna grupa fon Broih je bila u borbi sa 26. oklopnom brigadom na putu za Talu i sporo je napredovala. Romel je preuzeo direktnu kontrolu nad napadom i savladao odbranu do 16 časova.[24] Međutim, 26. oklopna brigada je mogla da se povuče u razumnom redu do sledeće, poslednje, odbrambene linije ispred Tale. Borba na ovoj poziciji počela je u 19 časova i nastavila se izbliza tri sata, a ni jedna strana nije mogla da dobije odlučujuću prednost. Nick Force je imao teške gubitke i nije očekivao da će moći da izdrži sledećeg dana. Međutim, tokom noći stiglo je još 48 topova iz 9. pešadijske divizije SAD, nakon putovanja od 1.300 km iz Maroka po lošim putevima i lošem vremenu. Ujutru 22. februara, kada se Broih pripremio za početak napada, njegov front je pogođen razarajućom artiljerijskom vatrom. Iznenađujuće, Romel je rekao Broihu da se pregrupiše i zauzme odbrambeni položaj, predajući inicijativu neprijatelju.[25]

Prolaz Sbiba[uredi | uredi izvor]

Nemačka 21. oklopna borbena grupa u Sbibi nije napredovala. Dalje na jug, Afrički korpus na putu za Tebesu je 21. februara zaustavljen od strane tenkova i artiljerije BK B ukopane na padinama Džebel Hamre.[26] Pokušaj da ih obiđu tokom noći 21. februara, bio je skup neuspeh. Još jedan napad ujutro 23. februara ponovo je odbijen.[27]

Povlačenje[uredi | uredi izvor]

Na turobnom sastanku 22. februara sa Keselringom, Romel je tvrdio da, suočen sa ojačavanjem savezničke odbrane i vestima da su vodeći elementi Osme armije konačno stigli do Medenina, samo nekoliko kilometara od linije Maret, treba prekinuti napad i povući se radi podrške odbrani Mareta, nadajući se da je napad kod Kaserina izazvao dovoljno štete kako bi sprečio bilo kakvu ofanzivnu akciju sa zapada. Keselring je želeo da se nastavi ofanziva, ali se konačno složio te večeri i "Vrhovna komanda" formalno je prekinula operaciju.[28] Snage Osovine iz Kaserina stigle su na liniju Maret 25. februara.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Borba je tada nakratko prestala i obe strane su proučavale rezultate nedavnih bitaka. Romel je i dalje bio ubeđen da su američke snage bile bezopasne, dok su mu britanske i imperijalne trupe bile jednake. Dugo se držao ovog mišljenja i to se pokazalo veoma skupim. Amerikanci su takođe proučavali bitku i smenili nekoliko viših komandira, dok su objavili nekoliko vojnih priručnika (u obliku "naučenih lekcija") za poboljšanje budućih rezultata. Najvažnije je, 6. marta 1943. komanda 2. korpusa SAD prešla je sa Fredendala na Džordža Patona, uz Omara Bradlija kao pomoćnika komandanta korpusa. Komandanti su opomenuti da velike jedinice treba da budu koncentrisane kako bi se obezbedila masa na bojnom polju, umesto da se rasprostiru, kako ih je Fredendal rasporedio. Ovo je imalo predviđeni sporedni efekat poboljšanja kontrole vatre, već jakoj američkoj artiljeriji. Bliska vazdušna podrška je takođe bila slaba (iako su to otežavale uglavnom loši vremenski uslovi).

General Harold Aleksander, zamenik vrhovnog komandanta Savezničkih snaga u Severnoj Africi, planira operacije u Tunisu sa vrhovnim komandantom, generalom Ajzenhauerom

Na konferenciji u Kazablanki odlučeno je da britanski general Harold Aleksander postane zamenik glavnog zapovednika savezničke vojske u Francuskoj Sjevernoj Africi. Ovo je stupilo na snagu 20. februara, a u isto vrijeme, kako bi bolje koordinisao aktivnosti svojih dveju armija u Tunisu, Ajzenhauer je u savezničkom Generalštabu stavio Prvu i Osmu armiju pod novi štab, 18. armijsku grupu, kojom je Aleksander imao da komanduje.[29] Ubrzo nakon stupanja na novu dužnost, Aleksander javio Londonu,

...Ja sam iskreno šokiran celom situacijom, kao što sam je našao ... Prava greška je nedostatak rukovođenja odozgo od samog početka, što je rezultiralo odsustvom mera i odsustvom plana.[30]

i bio je kritičan prema Andersonu, iako se kasnije osećao nepravedno. Jednom kada je dobio kontrolu nad čitavim frontom krajem januara, Andersonov cilj bio je reorganizacija fronta u konsolidovane nacionalne sektore i stvaranje rezervi za povratak inicijative, isti prioriteti artikulisane u porukama Aleksandra od 20. februara.[30][31] 21. februara, Aleksander je objavio svoj cilj da uništi sve neprijateljske snage u Tunisu, prvo napredovanjem Osme armije severno od Gabesa, dok je Prva Armija počela napade za zadržavanje rezervi koje bi inače bile korišćene protiv Osme armije. Armije bi osvojile aerodrome za vazduhoplovne snage Saveznika. Koordinirane kopnene, pomorske i vazduhoplovne snage saveznika bi obrazovale mrežu oko snaga Osovine u Tunisu do 30. aprila, kako bi ispunile rok postavljen na konferenciji u Kazablanci, da bi se omogućila invazija Sicilije tokom povoljnog vremena u avgustu.[32]

Hans Jirgen fon Arnim (desno) vrhovni zapovednik Grupe armija Afrika

Konferencija u Kazablanki se složila da reorganizuje vazdušne snage na Mediteranu kako bi ih više integrisala; maršal vazduhoplovstva Ser Artur Teder je postao komandant Sredozemnog vazduhoplovstva, odgovoran za sve vazduhoplovne aktivnosti na Mediteranu, a general-major Karl Spats postao je komandant Severozapadne afričke vazduhoplovne grupe pod Tederom, sa odgovornošću za sve zračne operacije u Tunisu.[33] Do 23. februara maršal vazduhoplovstva Ser Artur Kaningem nasledio je Kutera u savezničkoj Komandi za vazdušnu podršku, koja je postala Severozapadna afrička taktička vazduhoplovna grupa pod Spatsom, sa Pustinjskom avijacijom (Desert Air Force) za podršku Osme Armije, pod njenom operativnom kontrolom.

Koningem je ustanovio da je vazduhoplovna organizacija u Tunisu bila ista kao u zapadnoj pustinji 1941. godine, kada je prvi put preuzeo komandu Pustinjske avijacije (Desert Air Force). Lekcije iz pustinjskog rata nisu korišćene u planiranju operacije Baklja, što je ograničilo sposobnost vazduhoplovstva, koja je već imalo malo aviona i zaliha, da obezbedi taktičku podršku vojsci tokom Trke za Tunis. Koningem je objedinio britanske i američke operativne komande i obučio ih u novim operativnim praksama.[34]

Osovina je takođe napravila kombinovanu komandu za svoje dve armije. Hitler i nemački glavni štab (OKH) verovali su da Arnim treba da preuzme komandu, ali Keselring se zalagao za Romela. Romel je imenovan da komanduje novom Grupom armija Afrika 23. februara.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Rottmann 2008, str. 74. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottmann2008 (help)
  2. ^ a b v Rottmann, str. 74
  3. ^ Heller, Charles. America's First Battles, 1776–1965. University Press of Kansas. 1986. ISBN 978-0-7006-0277-3. str. 261.
  4. ^ „Historia de las Fuerzas Armadas alemanas. Kasserine 1943”. Portal Militar y Panzertruppen (na jeziku: Spanish). Columbia. Arhivirano iz originala 12. 2. 2008. g. Pristupljeno 19. 1. 2008. 
  5. ^ Calhoun 2015, str. 20
  6. ^ Playfair et al. 2004, str. 204.
  7. ^ Playfair et al. 2004, str. 210.
  8. ^ Playfair et al. 2004, str. 229.
  9. ^ Watson 2007, str. 73
  10. ^ a b v Anderson 1946, str. 8.
  11. ^ Watson 2007, str. 67.
  12. ^ Playfair, str. 278–279.
  13. ^ Playfair, str. 279.
  14. ^ a b Watson 2007, str. 68
  15. ^ a b Watson 2007, str. 77
  16. ^ Anderson 1946, str. 9.
  17. ^ Playfair, str. 294.
  18. ^ Watson 2007, str. 80–81.
  19. ^ a b Watson 2007, str. 82
  20. ^ Watson 2007, str. 84.
  21. ^ Watson 2007, str. 86–87.
  22. ^ Watson 2007, str. 89–93.
  23. ^ Watson 2007, str. 102.
  24. ^ Watson 2007, str. 103.
  25. ^ Watson 2007, str. 104.
  26. ^ Watson 2007, str. 105.
  27. ^ Watson 2007, str. 106–107.
  28. ^ Watson 2007, str. 109–110.
  29. ^ Playfair, str. 303.
  30. ^ a b Playfair, str. 304
  31. ^ Playfair, str. 305
  32. ^ Playfair, str. 315–316.
  33. ^ Playfair, str. 271.
  34. ^ Playfair, str. 307–311.
  35. ^ Watson 2007, str. 110–111.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_за_Касерински_пролаз&oldid=27614442”