Biljana Stanković Lori

Biljana Stanković Lori
Datum rođenja	(1974-03-27)27. mart 1974.
Mesto rođenja	Novi Sad, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Univerzitet	Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet
Zanimanje	Aktivistkinja, umetnica performansa, feministkinja, glumica
Zasluge	Osnivanje Novosadske lezbijske organizacije

Biljana Stanković Lori (Rođena 27. marta 1974. godine u Novom Sadu) srpska je feministkinja, aktivistkinja, umetnica performansa i glumica. Zajedno sa Čarnom Ćosić je osnovala prvu lezbijsku organizaciju u Vojvodini - Novosadsku lezbijsku organizaciju čija je bila izvršna direktorka od 2005. godine do njenog gašenja 2015. godine. Bila je polaznica Centra za ženske studije i istraživanja Mileva Marić Ajnštajn u Novom Sadu.

Lori je osnivačiva dva feministička teatra, FENS i ACT women teatar, cije su predstave igrane širom zemlje i regiona. Značajne predstave u kojima je Lori učestvovala su „Trag ljudskih zuba” kreiran po knjizi Mirjane Ojdanić i „Vaginini monolozi” po knjizi Iv Ensler.

Do sada je glumila u tri filmska ostvarenja. To su: „Pirika na filmu” koji je režirao i za koji je napisao scenario Želimir Žilnik, „Partizanski pesmokaz. Beogradska priča” u saradnji sa moskovsko-petrogradskom grupom Chto Delat i Biroa Beograd i u finskom ostvarenju „Happynote”.

Od 2016. godine živi u Finskoj, a od 2017. je predavačica na Univerzitetu Istočne Finske na kursu „Rasizam, predrasude i diskriminacija kultura”.

Biografija

Rani život

U detinjstvu Biljane Stanković Lori osećaj bezbrižnosti je bio dominantan. Svoje emotivne izazove koji su nastali kao posledica razvoda njenih roditelja pretvarala je u kreativnost i snagu. Ona zaslugu za to pripisuje svojoj baki i deki sa majčine strane, sa kojima je uglavnom živela. Najlepša sećanja nosi iz vremena kada je išla u obdanište i zabavište. Lori navodi da je naučila rano o solidarnosti, poštovanju i jednakosti tokom odrastanja u multinacionalnoj sredini u kojoj su bile prisutne različitosti svih vrsta. U osnovnoj skoli strateški je prilazila uplakanoj deci. Umela je da sredstva raspoređuje za sve i da slaže ako bi na određeno vreme zaštitila pravedne. Svakog poslepodneva ili vikenda se družila sa svom komšijskom decom raznih nacionalnosti i etniciteta (Mađari, Slovaci, Muslimani, Romi, Rumuni, Albanci, Makedonci, Srbi). Lori ističe vrednost i snagu takvog odrastanja.

„ Tada se niko time nije bavio, svi smo bili samo deca i to nam je bio razlog da budemo zajedno. Na nacionalnost se gledalo kao na boju kose ili očiju, kraj. ”

Obrazovanje

Najveće obrazovno iskustvo Biljane Stanković Lori u mladosti predstavlja pohađanje Gimnazije Jan Kolar (Jan Kollar) u Bačkom Petrovcu, slovačkoj varoši u Vojvodini. Škola je tada imala samo prvu smenu, što je za posledicu imalo rano ustajanje sve četiri godine, a na to je uticala i nedovoljna redovnost prevoza do Bačkog Petrovca. Iako su u gimnaziji učili srpski jezik, učili su i jezik sredine sve četiri godine. Lori smatra da su ovim svi životno profitirali tim iskustvom, i duhovno i mentalno. Navodi i da su svi stvorili neraskidiva međukulturološka prijateljstva „gde ljubav ne pravi kompromise”.

Nakon Gimnazije Jan Kolar upisala je osnovne studije na departmanu srpskoj jezika i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tu se tokom pohađanja predmeta „Analiza diskursa” upoznala sa profesorkom Svenkom Savić koji ga je predavala. Lori ističe da je bila oduševljena tim predmetom i izborom sadržaja za analize teksta, govornih situacija i komunikacije generalno. U tom periodu se zainteresovala i za feminizam. Profesorka emerita Svenka Savić tada je vodila i alternativne ženske studije Mileva Marić Ajnštajn u Novom Sadu. Lori je bila u prvoj generaciji polaznica 1997. godine, nakon čega njen život dobija „još veće izazove, nove smislove i svrhe” kasnije upotrebljene u njenom kreativnom i aktivističkom radu.

Mentorka Biljane Stanković Lori za diplomske radove na redovnim i alternativnim studijama bila je Svenka Savić. Naziv njenog diplomskog rada iz analize diskursa je „Fraze uljudnog ophođenja u srpskohrvatskom jeziku”. Na ženskim/rodnim studijama njen diplomski rad je osnivanje feminističkog teatra sa kratkom skeč predstavom koja je napisana na osnovu nacionalističkog vica i pretvorena u pozitivno sagledavanje kulturoloških razlika naroda bivše Jugoslavije.

Tokom pohađanja ženskih studija, Lori je učestvovala u trogodišnjoj obuci za humanitarni rad sa ranjivim grupama. Svenka se bavila feminističkom teologijom gde je bila povezana sa ženskom Ekumenskom mrežom koja je nudila treninge na ovu temu. Iako nije religiozna, Lori je prihvatila ovu višegodišnju edukaciju gde je prepoznala značaj i direktnom pružanju pomoći onima koji su ugroženi ili oštećeni tokom svojih života. Navodi da je ponosna na takvu odluku i da „u sredini koja ti nije najkomfornija najviše možeš naučiti o sebi kao čoveku.” Pošto je pozorište bio veliki deo njenog aktivističkog izražaja, kao značajnim izdvaja i učešće na ženskom Transit festivalu u Odin Teatru 2004. godine u Danskoj. Lori je tu učestvovala na nekoliko radionica o pokretu i glasu, a takođe je upoznala i umetnice koje „stvaraju svoja dela iz sopstvenih identiteta, iz preživljenih trauma, iz ratova, života u rezervatima”.

Lori pored srpskog jezika, govori engleski i finski.

Aktivizam

Lori je od 1999. do 2003. godine radila u Humanitarnom Centru u Novom Sadu. Tu se bavila romskim izbeglicama sa Kosova, edukacijom dece i mladih. Kreirala je priručnik za predškolce na albanskom i srpskom jeziku, sarađivala sa osnovnim školama i socijalnim službama. Od 2008. do 2010. godine je je bila braniteljka ljudskih prava za predstavnike/ce Evropske Unije u Stokholmu i u Briselu, pri organizaciji Kvinna Till Kvinna i saradnji sa organizacijama Amnesti internašnal i Front Line Defenders. Volontirala je i sarađivala sa raznim organizacijama za ljudska prava u Srbiji: Žene u crnom, Žene na poslu, Incest trauma centar, Autonomni ženski centar, Befem festival, SOS telefon.

Novosadska lezbijska organizacija

Biljana Stanković Lori je zajedno sa Čarnom Ćosić osnovala prvu lezbijsku organizaciju u Vojvodini - Novosadsku lezbijsku organizaciju (NLO). Bila je izvršna direktorka ove organizacije od 2005. do 2015. godine, odnosno kada je NLO prestao sa radom. Organizacija je osnovana 24. oktobra 2004. godine, kada se desetak lezbijki skupilo u Lorinom dnevnom boravku, jedva viđene u sopstvenom gradu kako Lori ističe. Osnivanju organizacije je kumovala Lepa Mlađenović, a ideja je nastala na trećoj lezbijskoj nedelji pod nazivom „Naša mreža, naša snaga” u Novom Sadu. Njena majka nije podržavala njen lezbijski identitet. Tri i po godine su vodile parnicu povodom kuće koji su baka i deka ostavili Lori. Lori je parnicu dobila aprila 2004. godine, a ta kuća je narednih šest godina korišćena kao siguran prostor za lezbijke i za prostorije Novosadske lezbijske organizacije. Na zidovima su bili grafiti, tu je bio polovan nameštaj, neuparene čaše i šolje, različiti jastuci i ostali detalji koji su bili lični doprinos lezbijki. Mnoge su volele da u prostoru imaju nešto svoje i svoje mesto za lične stvarčice. Ideja Čarne Ćosić je bila da tu dočekaju 2005. godinu što se i dogodilo. Uskoro im se pridružila i Jelena Anđelovski, antivistkinja Incest Trauma Centra i kasnije Autonomnog ženskog centra. Do leta 2005. godine organizacija nije imala skoro nikakvu finansijsku podršku, a registrovale su organizaciju 2005. godine o svom trošku.

„ Sve moje destinacije, sva kretanja, zastajkivanja i zadržavanja koordinirale su žene. Od onih u porodici do onih na ulici. Od onih koje su me rađale do onih koje su me sahranjivale. ”

Na početku su radionice držale Čarna, Lori i Jelena. Jedna od značajnih aktivnosti su i Big Sister vikendi koji su umrežavali lezbijke iz zemlje i regiona. Otvaranje prvog Big Sister vikenda se odigrao u javnom prostoru, kada još ni godinu dana nisu postojale. U jednom momentu je prostor organizacije bio i privatno boravište za sve one koje su bile na putu ka svojoj autonomiji.Još jedna dugogodišnja aktivnost organizacije je i festival Umetnost radi akcije koji je spajao umetnost i aktivizam uz učešće aktivistkinja iz zemlje, regiona, ali i sveta. Pored toga organizovale su časove italijanskog, sportske aktivnosti, filmske i poetske večeri, radionice za primenjenu umetnost, didžejke su puštale muziku određenim danima itd... U okviru rada ove organizacije proistekla je zbirka lezbijskih priča iz regiona bivše Jugoslavije pod nazivom Pristojan život, a koji je uredila Dragoslava Barzut. Ova zbirka je okupila 21 autorku i njihove 42 priče koje nose lezbijske motive.

Kada je Lorina saborkinja i prijateljica, Čarna Ćosić saznala za svoju bolest, ona i Lori su odlučile da naprave performans. Snimile su njihove telefonske razgovore o dogovorima okupljanja sa lezbijkama, izrecitovale su stihove, upakovale su sve u pola sata performansa nazvanog FreeFall prema pesmi Lori Anderson. Želele su da obe budu svesnije miraza koje trebaju preuzeti jedna od druge, Lori navodi. Čarna i Lori su u martu u Skoplju javno odigrale svoj performans. Kako je Lori rekla „Tada ništa nije bilo značajnije od saznanja koliku snagu jedna žena može imati kada živi za svoj groš. Ili kada umire za svoj groš.” Čarna je preminula tri meseca kasnije, u 31. godini 3. juna 2006. godine.

„ Do 2006. godine moj privatan život već se sav isprosipao po lezbijskom aktivizmu i getu. Uopšte nisam marila za taj svet van geta. Verovatno kako ni taj svet nije mario za mene, lezbijku. ”

Od 2006. godine krenula su da šire svoje aktivnosti, ali i da sarađuju sa medijima i da istražuju mogućnost rada u javnom prostoru. U jednom momentu od njih pet, tri je bilo autovano. Želele su da se pokloni više pažnje lezbijskom aktivizmu 2007. godine, pa su organizovale sećanje na sve važne lezbijske projekte što je trajalo tri dana u prostorijama Nezavisnog Udruženja Novinara Vojvodine. Nastavile su svoje aktivnosti u prostorijama Crne kuće (Omladinski centar CK13). Tada je jedno kratko vreme NLO bilo i savetovalište za neheteroseksualne žene. Pred organizovanje Prajda 2011. godine, organizacija je gađana Molotovljevim koktelima nakon čega je organizovana tribina na kojoj je, pored Lori i ostalih učesnika i učesnica, govorila i Borka Pavićević. Zbog svog aktivizma Lori je često bila napadana na ulici.

Maja 2012. godine pa sve do gašenja organizacije 2014. godine sedište NLO bilo je MaTerra. Taj prostor je pripadao Terra filmu, a Želimip Žilnik je posredovao u tome i bio je saveznik NLO.

Umetnički rad

Biljana Stanković Lori u svom radu spaja feminizam i umetnost. Ona je 1998. godine na pomenutoj obuci za humanitarni rad bila u, pored ostalih zemalja, Škotskoj gde se prvi put susrela sa pojmom storitelinga u kući Roberta Burnsa (Robert Burns).Lori je učestvovala je u osnivanju dva teatra: FENS teatar u Novom Sadu i ACT women u Beogradu. Ta taj način je učestvovala u širenju feminističkih i antimilitarističkih poruka, a njihove predstave i performansi su igrane ispred policijskih stanica, na pijacama, ispred sudova, odnosno tamo gde su se kretali građani i građanke. U aktivističkoj umetnosti predstaljale su glasove potlačenih grupa, a bavile su se i temama seksualnog obrazovanja.

Jedna je od autorki poezije koja je objavljena u zbirci „Ovo nije dom”.

Osnivanje FENS i ACT women teatra

Osnivanje FENS (Feministkinje Novog Sada) teatra je bio deo diplomskog rada Lori na alternativnim Ženskim studijama Mileva Marić Ajnštajn februara 1999. godine. Diplomska predstava je izvedena uz pomoć još šest polaznica, ali sledećih deset godina njega su činile Olga Blanarik Shade i Lori. FENS teatar predstavlja minimalistički ženski teatar u pokretu. Lori je i Olga su igrale kratke predstave koje je Lori napisala na osnovu konvencije o pravima deca. Predstave su izvodile po izbegličkim kampovima u Vojvodini od 1999. do 2003. godine, a putovale su sa medicinskim timom Novosadskog Humanitarnog Centra. Grupa iza sebe ima više od 134 predstave koje su izvedene širom bivše Jugoslavije. Pored FENS teatra, Lori je i jedna od osnivačica ACT women teatra (Art club taboo). Ostale osnivačice ovog teatra su Zoe Gudović (Beograd), Dijana Matišijević (Zagreb) i Biljana Iličić iz Kikinde. Grupa je osnovana 2003. godine, a zvanično je registrovana 2010. godine. Sarađivala je pored ostalih i sa DAH teatrom.

Na predlog Nadežde Radović, Lori je režirala i glumila u predstavi „Trag ljudskih zuba” po knjizi autorke Mirjane Ojdanić. Predstava je rađena po istinitoj priči, predstavlja zbirku ispovesti žena koje su koristile usluge skloništa za žene žrtve nasilja koje je moralo biti zatvoreno nakon incidenta koje predstava prikazuje. Ovu predstava je ekranizovana na TV Vojvodina i takođe je urađena emisija na tu temu. Predstava Trag ljudskih zuba je prikazana širom Srbije i regiona bivše Jugoslavije, na feminističkim programima i festivalima koji su se bavili ženskim pravima. Lori je bila deo predstave „Vaginini monolozi ” koja je rađena po knjizi Iv Ensler (Eve Ensler). Iv je napisala ovu monodramu na osnovu ispovesti više od 200 žena, a bila je povod i za prograšenje V dana (V day) koji skreće pažnju na seksualno nasilje nad ženama. Lori je bila jedna od učesnica na javnom razgovoru na ovu temu, kao i Iv Ensler, Ana Imširović Đorđević i Rada Borić 2012. godine.

Migracija Kraljice Lenke – Srbija u Finsku

Značajan projekat čiji je Lori deo je onaj Instituta za naučna istraživanja Severne Karelije pod nazivom „Izgubljena rukavica i druge priče: Iskustva granica, mobilnosti i novih susedstava” (Kadonnut kinnas ja muita tarinoita). Ovaj projekat kombinuje istraživačke i umetničke metode u proučavanju mobilnosti ljudi u Finskoj.

Lorin desetogodišnji pas, Lenka, zbog zdravstvenog stanja nije mogla da putuje letovima sa presedanjem. Zbog toga su Lori i ona putovale automobilima, vozovima i brodovima da stignu do njihove destinacije. Tom prilikom, Lori je kreirala performans i društvenu igru pod nazivom „Migracija Kraljice Lenke – Srbija u Finsku” u okviru gore pomenutog projekta. Performans je izveden u muzeju Carelicum u Finskoj, Muzeju savremene umetnosti Vojvodine... Takođe, na Autonomnom festivalu žena 2022. je podelila priču o kraljici Lenki.

Filmske uloge

Biljana Stanković Lori je glumila u biografskom video eseju „Pirika na filmu” koji je režirao i za koji je napisao scenario Želimir Žilnik. Ovaj dokumentarac prati Piriku 44 godine nakon što se pojavila u filmovima Želimira Žilnika „Mali pioniri” i „Rani radovi” koji su nagrađeni i Zlatnim medvedom. Lori je imala ulogu i u ostvarenju „Partizanski pesmokaz. Beogradska priča” moskovsko-petrogradske grupe Chto Delat i Biroa Beograd. Snimljen je 2009. godine u Beogradu. U filmu se prikazuje ugnjetavanje Roma smeštenim u okolini luksuznog naselja Belvil 2009. godine pred Univerzijadu, radnika koji je samom sebi odsekao prst, položaj lezbijke kojoj su navijači razbili glavu i invalida koji je odbačen od društva. Glumila je u filmu „Happynote” koji je režiran od strane Arpan Dutta 2018. godine

Akademska karijera

Biljana Stanković Lori je od 2007. do 2013. godine učestvovala u nastavi na Univerzitetu u Novom sadu, departmanu za novinarstvo pri kursu „Izveštavanje o drugima”. Biljana Stanković Lori od 2017. godine radi kao vanredna profesorka na Univerzitetu Istočne Finske gde je predavačica na kursu „Rasizam, predrasude i diskriminacija kultura”. To je ujedno njen prvi posao u Finskoj gde je, kako navodi, vidljiva, korisna i poštovana kao dugogodišnja aktivistkinja iz Srbije. Od 2020. do 2022. je radila kao istraživačiva na ovom Univerzitetu na temu o digitalne edukacije i nejednakosti među mladima.

Vidi još

• Labris
• Arkadija
• antimilitarizam
• diskriminacija
• Istorija LGBT+ zajednice