Боја нара

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Boja nara
Filmski poster
Žanrdrama
RežijaSergej Paradžanov
ScenarioSergej Paradžanov
Ivan Čendej
Glavne ulogeSofiko Čiaureli
Melkon Aleksanjan
Vilen Galstjan
MuzikaTigran Marguzjan
Direktor
fotografije		Suren Šahbazjan
MontažaSergej Paradžanov
Producentska
kuća		Armenfilm
Godina1968.
Trajanje78 minuta
73 minuta (SSSR verzija)
ZemljaSSSR
Jezikjermenski jezik
IMDb veza

Boja nara (jerm. Նռան գույնը) je sovjetski umjetnički film iz 1968. godine, u režiji Sergeja Pardžanova. Film je poetski prikaz života jermenskog pjesnika i muzičkog izvođača Sajat-Nove. Boja nara se pojavljuje na nekoliko spiskova najboljih filmova ikada snimljenih.[1][2] Film se smatra za prekretnicu u filmskoj istoriji.[3][4]

Priča[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Film govori o životu jermenskog umjetnika Sajat-Nove, više kroz njegovu poeziju nego putem konvencionalne naracije.

Kroz film vidimo prikaz pjesnika kako odrasta, kako se zaljubljuje, odlazi u samostan i umire. Ti događaji su prikazani kroz izmaštane sekvence iz rediteljeve vizure, muzički ispraćene pjesmama Sajat-Nove.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Sofiko Čiaureli Pjesnik u mladosti/pjesnikova ljubav/pjesnikova muza/Mime/anđeo uskrsnuća
Melkon Aleksanjan Pjesnik u ranom đetinjstvu
Vilen Galstjan Pjesnik u manastiru
Giorgi Gegečkori Pjesnik u starosti
Spartak Bagašvili Otac
Medea Džaparidže Majka
Hovhannes Minasjan Princ
Onik Minasjan Princ

Lokacije[uredi | uredi izvor]

Film je sniman na brojnim istorijskim mestima u Jermeniji, uključujući manastir Sanahin, manastir Hagpat, crkvu Svetog Jovana u Ardviju i manastir Ahtala. Sve lokacije su srednjovekovne crkve u severnoj provinciji Lori. Lokacije u Gruziji obuhvatale su manastir Alaverdi, okolinu manastirskog kompleksa David Gareja i kompleks Dzveli Shuamta u blizini Telavi. Azerbejdžanske lokacije uključivale su Stari grad Baku i tvrđavu Nardaran.[5]

Cenzura[uredi | uredi izvor]

Sovjetski cenzori i zvaničnici Komunističke partije prigovarali su Parajanovljevom stilizovanom, poetskom tretmanu Sajat-Novinog života i žalili se da nije uspeo da edukuje javnost o pesniku. Kao rezultat toga, naslov filma je promenjen iz Sajat-Nova u Boja nara, a sve reference na prvobitni naziv su uklonjene sa špice i naslova poglavlja u originalnoj verziji na jermenskom izdanju. Jermenski pisac Hrant Matevosjan napisao je nove, apstraktno poetične naslove poglavlja na jermenskom jeziku. Zvaničnici su se dalje usprotivili obilju religioznih slika u filmu, iako je veliki deo religioznih slika još uvek ostao u obe preostale verzije filma. U početku je Državni komitet za kinematografiju u Moskvi odbio da dozvoli distribuciju filma van Jermenije. Premijerno je prikazan u Jermeniji u oktobru 1969, sa trajanjem od 77 minuta.[6]

Reditelj Sergej Jutkevič, koji je služio kao čitalac scenarija u Uređivačkom odboru scenarija Državnog komiteta za kinematografiju, malo je prepravio film i napravio nove naslove poglavlja na ruskom jeziku kako bi film učinio lakšim za razumevanje i prijatnijim. vlastima. Pored toga što je isekao snimke u trajanju od nekoliko minuta — neki od njih očigledno zbog religioznog sadržaja — promenio je redosled nekih sekvenci. Film je na kraju dobio samo ograničeno izdanje u ostatku Sovjetskog Saveza, u Jutkevičovoj 73-minutnoj verziji.[7]

Prijem i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Na stranici Rotten Tomatoes, film ima pozitivnu ocenu od 93% na osnovu 15 retrospektivno prikupljenih recenzija, sa prosečnom ocenom 7,09/10.[8] Dženet Maslin iz The New York Times je 1980. napisala da je „film neuhvatljiv u svim okolnostima. Međutim, sve što je tako čisto misteriozno ima svoju magiju.“[9] Boja nara je dospela na listu 10 najboljih za 1982. godinu u Cahiers du ciném.[10]

Redatelj Mihail Vartanov je rekao: „Pored filmskog jezika koji su predložili Grifit i Ajzenštajn, svetska kinematografija nije otkrila ništa revolucionarno novo sve do Boje nara, ne računajući generalno neprihvaćeni jezik Andaluzijskog psa od Bunjuela”. Prema Mikelanđelu Antonioniju, „Parajanova boja nara je zapanjujuće savršene lepote. Paradžanov je, po mom mišljenju, jedan od najboljih filmskih reditelja na svetu.“[11]

Francuski režiser Žan-Lik Godar kaže da „U hramu bioskopa postoje slike, svetlost i stvarnost. Sergej Paradžanov je bio gospodar tog hrama...”

Paradžanova su visoko cenili mnogi istaknuti filmski stvaraoci i filmski glumci. Među njima su Federiko Felini, Žan-Lik Godar, Mikelanđelo Antonioni, Andrej Tarkovski, Marčelo Mastrojani, Fransis Ford Kopola, Robert De Niro, Martin Skorseze, Fransoa Trufo, Luis Bunjuel i Žan Renoar.

Filmski kritičar Gilbert Ader je tvrdio da „iako nam i stilom i sadržajem ostavlja utisak, nekako, da je prethodio pronalasku bioskopa, nijedan istoričar medija koji ignoriše Boju nara nikada ne može biti shvaćen ozbiljno“.[12] Delo je zauzelo 84. mesto u anketi kritičara Sight & Sound iz 2012. za najveće svetske filmove[13] i pojavilo se na drugoj listi najvećih filmova Time Out -a.[14]

Restauracija[uredi | uredi izvor]

Tokom 2014. godine film je digitalno restauriran i ponovo montiran kako bi bio što bliži originalnoj viziji režisera i svetska premijera je prikazana na 67. Filmskom festivalu u Kanu.[15][16] Američka premijera održana je 20. septembra 2014. u Akademiji u Muzeju umetnosti okruga Los Anđeles (LACMA), a predstavio ju je Martiros Vartanov. Premijera na istočnoj obali održana je na 52. filmskom festivalu u Njujorku 2. oktobra 2014. godine, a predstavio ju je Skorseze. Restauraciju je završila Filmska fondacija Martina Skorsezea u saradnji sa Cineteca di Bologna, a kritičar i programer festivala u Torontu Džejms Kvand opisao ju je kao „sveti kinematografski gral“.[12] Martin Skorseze je dobio nagradu Instituta Paradžanov-Vartanov 2014. za restauraciju Boje nara.[17]

Blu-rej restauracije objavljen je u Velikoj Britaniji 19. februara 2018,[18] a američko izdanje Kriteriona sa dokumentarnim filmom Mihaila Vartanova iz 1969. Boja jermenske zemlje 17. aprila 2018.[19]

Uticaj u popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Madonin muzički spot iz 1995. Bedtime Story ponovo prikazuje neke sadržaje iz filma (kao što je scena malog deteta koje leži u fetus poziciji na pentagramu na podu dok ga odrasla osoba pokriva ćebetom, a drugi gde se gola noga gnječi grozd grožđa koji leži na ispisanoj ploči), između ostalog umetničkog nadahnuća koji prikazuje snove i nadrealistička umetnička dela u videu.[20][21]

Bez bilo čije dozvole Nikolas Žar je 2015. objavio album Pomegranates, koji je opisan kao „alternativni zvučni zapis” za film.[22] Projekcija filma sa živim izvođenjem muzike bila je zakazana u Cinefamili u Los Anđelesu za 22. februar 2017. godine, ali je izvođenje zamenjeno originalnom muzikom zbog primedbi Instituta Paradžanov-Vartanov i Filmske fondacije da se uživo performans ne bi predstavio film onako kako ga je Paradžanov nameravao.[23]

Muzički spot Lejdi Gage „911 “ objavljen u septembru 2020. otvoreno je pod uticajem filma.[24][25]

Film je takođe uticao na spot alternativne rok grupe REM za „Losing My Religion“.[20][26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Critics' top 100 | BFI”. www2.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 26. 05. 2019. g. Pristupljeno 01. 04. 2022. 
  2. ^ „Parajanov and the Greatest Films of All Time”. 2. 1. 2017. 
  3. ^ Paley, Tony (7. 10. 2014). „The Colour of Pomegranates: a chance to savour a poetic masterpiece”. The Guardian. Guardian News and Media. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  4. ^ „Parajanov-Vartanov Institute”. Parajanov-Vartanov Institute. 
  5. ^ Steffen, James (2013). The Cinema of Sergei Parajanov. Madison: University of Wisconsin Press. str. 128—129. OCLC 830992797. 
  6. ^ Steffen, str. 131–132
  7. ^ Steffen, str. 133
  8. ^ „The Color of Pomegranates (1980)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Pristupljeno 10. 7. 2019. 
  9. ^ Maslin, Janet (6. 10. 1980). „SOVIET POMEGRANTES”. The New York Times. Arhivirano iz originala 20. 3. 2017. g. Pristupljeno 20. 3. 2017. 
  10. ^ Johnson, Eric C. „Cahiers du Cinema: 1951-2011”. Mist Driven Enterprises. Arhivirano iz originala 27. 03. 2012. g. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  11. ^ „Main”. Parajanov.com. Parajanov-Vartanov Institute. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  12. ^ a b Paley, Tony (7. 10. 2014). „The Colour of Pomegranates: a chance to savour a poetic masterpiece”. The Guardian. Guardian News and Media. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  13. ^ „Votes for The Colour of Pomegranates (1968)”. The Greatest Films of All Time 2012. British Film Institute. Pristupljeno 20. 3. 2017. 
  14. ^ Time Out Film Guide. „Top 100 Films (Centenary) (part 4)”. Filmsite.org. AMC Networks. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  15. ^ „The Color of Pomegranates”. Parajanov.com. Parajanov-Vartanov Institute. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  16. ^ „Sayat Nova”. Cannes Film Festival. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  17. ^ „The Color of Pomegranates (Sayat Nova)”. Parajanov.com. Parajanov-Vartanov Institute. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  18. ^ „The Color of Pomegranates Blu-ray”. Blu-ray.com. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  19. ^ „The Color of Pomegranates”. The Criterion Collection. Pristupljeno 23. 4. 2018. 
  20. ^ a b „Influences”. 2. 1. 2017. 
  21. ^ Steffen, James (2013). The Cinema of Sergei Parajanov. University of Wisconsin Press. str. 251. ISBN 9780299296537. 
  22. ^ "Nicolas Jaar Releases Free Album Pomegranates" - Pitchfork Media, 24 June 2015. Retrieved 23 December 2015.
  23. ^ „News”. 9. 2. 2017. 
  24. ^ „Lady Gaga's "911" Video Inspiration, Explained”. W Magazine | Women's Fashion & Celebrity News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-09-26. 
  25. ^ „Lady Gaga + Parajanov's Pomegranates”. 12. 11. 2020. 
  26. ^ Golubock, D. Garrison (27. 2. 2014). „Parajanov's Influence Still Spreading on 90th Anniversary”. The Moscow Times. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Боја_нара&oldid=26318050”