Velika narodna skupština u Kragujevcu (1827)
Velika narodna skupština u Kragujevcu je održana 14 — 18. januara 1827.
Velika narodna skupština u Kragujevcu 1827. godine[uredi | uredi izvor]
Odnosi Rusije i Turske definitivno su regulisani potpisivanjem konvencije u Akermanu a ta konvencija je, u stvari, značila punu kapitulaciju Turske. Članom V te konvencije Turska je priznala da je dužna da ispuni član VIII Bukureškog ugovora o miru iz 1812, koji se odnosio na Srbiju. Novom redakcijom član VIII bio je ne samo u celosti ponovljen, nego i objašnjen i popunjen, a Turska oe svečano obavezala da odredbe ugovora izvrši u roku od 18 meseci. Da bi Kneza Miloša što pre obavestio o novoj obavezi Turske i o razvoju srpskog pitanja, grof Neselrode poslao je u Srbiju, u specijalnoj misiji, Mihaila Germana, sa svojeručnim pismom knezu i sa prepisima Akarmanske konvencije koji su se odnosili na Srbiju.
Zaključci Akermanske konvencije značili su veliki uspeh politike Kneza Miloša. Trebalo ih je objaviti narodu, i radi toga je rešeno da se 14. januara 1827. y Kragujevcu održi velika skupština narodna za koju su pozivi razaslani 2. januara, a glavnim i istaknutijim licima poslani su specijalni Miloševi pozivi. Svakom nahijskom starešini bila je dužnost da sobom dovede 25—60 kmetova, prema veličini nahije, po jednog magistratskog kneza, te protopope ili namesnike.
Pre početka skupštine, 14. januara izjutra, izvršena je svečana služba božja. Posle službe knez Miloš stao je sa vladikom Gerasimom, Dimitrijem Davidovićem i Mihailom Germanom, na jedno uzvišeno mesto odakle je Davidović pročitao spremljenu Kneževu besedu skupštini.
U besedi knez Miloš razvija tok dotađaja još od Sulejman-pašina vremena i obrazlaže koliko je truda uložio da se, s jedne strane kod Rusije a sa druge strane kod Porte, pokrene i reši srpsko pitanje. Bilo je prepreka i moralnih i materijalnih koje je sve trebalo savladati. Rezultat toga rada je sadržan u zaključenoj Akermanskoj konvenciji kojom se priznaje biće Srbije.
„Vidite, braćo, kaže knez Miloš u besedi, „koliko je blisko ono vreme kad će i naše milo Otečestvo stupiti u red država, i kad će i naš narod počustvovati blagodejanija blagostojenija koje praizlazi od slobode bogosluženja i slobode trgovine, i od zavedenija zakona i prosvještenija. Srbin, u sredi Carstva Otomanskog, do juče tuđ rob, danas dušom da dane, i slobodan da bude na svom imeniju i sa svojom glavom i robljem nije zaista mala stvar."
Dalje beseda podseća prisutne skupštinare na bune koje su se događale, pa nastavlja „Ja sam život moj žertvovao i smert prezirao. Ja sam nepravedne ukore vaše slušao, jako se za nji mučio i tugovao, i opet ji oprostio, i to sam pred očima imao da Otečestvu prava izvojujem za stoletija osnivam i vas srećnim učinim i po sebi ostavim..."
Oduševljenje skupštinara bilo je veliko. Milošu su podnesene bezbrojne izjave blagodarnosti. Klicalo se ruskom caru, sultanu i Knezu Milošu. Iza toga je bilo veliko narodno veselje i „blagovanje". Na gošćenje i čast skupštinara iz državne kase izdato je nekoliko hiljada groša.
16. januara skupština je sastavljala razna akta, među kojima i izjavu blagodarnosti Knezu Milošu. Zahvaljujući Knezu na dosadašnjem radu, skupština mu ponovo priznaje pravo nasledstva u porodici: „Svi mi, višerečeni, povtoravajući sve naše dosadašnje zakletve od 1817. i 1826. godine, potvrđujemo vas, Sijateljnejši Kneže, jednodušno i jednoglasno, i za nas i za našu decu, i ot roda u rod, Gospodarem i Knjazom našim i zaklinjemo se i za nas i za potomke naše, kako vama tako i svoj vašoj familiji: da ćemo vam svagda i u svemu verni i poslušni biti, i sam Spasitelj bio supostat onomu, koji ovu zakletvu naruši, tako nam svevišnji jedini Bog pomagao! Tako pomogao nama, tako deci našoj!"
17. januara pre podne Veliki narodni sud sazove svu skupštinu pred crkvu, gde je pročitan akt, kao i sastav nove molbe sultanu da narodu podari sva prava tražena 1820, i da Miloša potvrdi naslednim knezom u Srbiji. Po tome je skupština pozvala Kneza Miloša i njegovu braću Jovana i Jevrema, i usmeio mu zablagodarila na radu i trudu. Najzad je skupština, preko Vasilija Popovića, predala knezu redigovana akta, „koje on, uzevši, najpre metne na golu glavu, pa onda pozove svu skupštinu, te se s njom izljubi, držeći akte u ruci".
Toga dana bila je opet velika čast, posle koje skupštinari redom počnu odlaziti u kancelariju kneževu da potpišu akte i da na njih udare svoje pečate. Potpisalo ih je osam stotina skupštinara.