Volter Lipman

Volter Lipman
Volter Lipman 1914. godine
Datum rođenja	(1889-09-23)23. septembar 1889.
Mesto rođenja	Njujork, SAD
Datum smrti	14. decembar 1974.(1974-12-14) (85 god.)
Mesto smrti	Njujork, SAD
Supružnik	Helen Birn Lipman, Fej Albertson

Valter Lipman (engl. Walter Lippmann; Njujork, 23. septembar 1889 — Njujork, 14. decembar 1974) bio je američki pisac, reporter i politički komentator poznat po tome što je među prvima predstavio koncept Hladnog rata, uveo pojam stereotip u modernom psihološkom značenju i kritikovao medije i demokratiju u njegovoj kolumni u novinama i nekoliko knjiga, naročito u knjizi Javno mnjenje iz 1922. godine. Lipman je takođe bio značajan autor Saveta za inostrane odnose, dok nije imao aferu sa suprugom Hamiltona Fiša Armstronga, što je dovelo do svađe između dvojice muškaraca. Lipman je takođe igrao značajnu ulogu u istražnom odboru Vudroa Vilsona nakon Prvog svetskog rata, kao direktor istraživanja . Njegovi stavovi u vezi sa ulogom novinarstva u demokratiji suprotstavljeni su istorijskim zapisima Džona Djuija u onome što je retrospektivno nazvano debatom Lipman-Djui. Lipman je osvojio dve Pulicerove nagrade, jedna za njegovu sindikalnu novinsku kolumnu „Danas i sutra” i jedna za njegov intervju Nikite Hruščova iz 1961. godine.

Takođe je bio hvaljen sa titulama koje su varirale od „najuticajnijeg” novinara 20. veka, do „oca savremenog novinarstva”.

Majkl Šudson piše da je Džejms V. Keri smatrao knjigu Javno Mnjenje, Valtera Lipmana, „osnivačkom knjigom modernog novinarstva”, kao i „osnivačkom knjigom američkih medijskih studija”.

Mladost

Valter Lipman je rođen u Njujorku 1889. godine ocu Džejkobu i majci Dejzi Baum Lipman; njegova nemačko-jevrejska porodica iz srednje klase je u Evropu odlazila godišnje na praznike.

Sa 17 godina, nakon diplomiranja iz Njujorške Dvajt škole, ušao je na Harvard univerzitet gde je studirao pod Džordžom Santajanom, Vilijamom Džejmsom i Grejam Valasom, koncentrišući se na filozofiju i jezike (govorio je nemački i francuski), a diplomu je dobio nakon tri godine, diplomirajući kao član društva Phi Beta Kapasociety. .

U jednom periodu,, zajedno sa Sinkler Luisom, Lipman je postao član Njujorške Socijalističke partije . Godine 1911, Lippmann je služio kao sekretar Džordžu R. Lunu, prvom socijalističkom gradonačelniku Šenektadija, u Njujorku, tokom Lunovog prvog mandata. Lipman je podneo ostavku nakon četiri meseca, smatrajući Lunove programe vrednim sami za sebe, ali neadekvatnim kao socijalizam.

Karijera

Lipman je bio novinar, medijski kritičar i amaterski filozof koji je pokušao da pomiri tenzije između slobode i demokratije u složenom i modernom svetu, kao što je to u njegovoj knjizi iz 1920. godine „Sloboda i Vesti” . Godine 1913, Lipman, Herbert Kroli i Valter Vejl su postali osnivački urednici magazina Nova republika.

Tokom rata, Lipman je bio postavljen za kapetana u vojsci 28. juna 1918. i dodeljen je obaveštajnom delu štaba AEF-a u Francuskoj. Bio je upućen osoblju Edvarda Hausa u oktobru i pridružio se američkoj komisiji za pregovore o miru u decembru. Vratio se u SAD u februaru 1919. nakon čega je odmah otpušten iz vojske.

Kroz njegovu vezu sa Hausom, postao je savetnik Vilsona i pomogao u izradi govora Vilsonovih četrnaest tačaka. Oštro je kritikovao Džordža Krila, koga je predsednik postavio na čelu ratnih propagandnih napora u Odboru za informisanje javnosti. Iako je bio spreman da ograniči svoje liberalne nagone zbog rata rekavši da „nema uverenja u slobodu govora”, on je upozorio Vilsona da cenzura „nikada ne treba da bude poverena nekome ko nije sam tolerantan, niti onima koji nisu upoznati sa dugim zapisom ludosti koji je istorija supresije”.

Lipman je proučavao izveštavanje novina i video mnoge netačnosti i druge probleme. On i Čarls Merc, u studiji iz 1920. godine pod nazivom Test o vestima, izjavili su da je pokrivanje boljševičke revolucije od Strane Njujork Tajmsa pristrasno i netačno. Pored njegove kolumne za novine „Danas i sutra”, napisao je nekoliko knjiga. Lipman je bio prvi koji je upotrebio iѕraz „Hladni rat” u svakodnevnom jeziku, u svojoj istoimenoj knjizi iz 1947. godine.

Lipman je prvi identifikovao tendenciju novinara da generalizuju o drugim ljudima na osnovu fiksnih ideja. On je tvrdio da su ljudi, uključujući i novinare, više sposobni da veruju „slikama u glavi” nego da dođu do presude upotrebom kritičkog razmišljanja. Ljudska bića kondenzuju ideje u simbole, piše on, a novinarstvo, sila koja brzo postaje masovni medij, je neefikasan način edukacije javnosti. Čak i da su novinari bolje obaveštavali javnost o bitnim pitanjima, Lipman je verovao da „masa čitateljske javnosti nije zainteresovana za učenje i asimilovanje rezultata tačne istrage”. Građani su, kako je pisao, previše osvrnuti na sebe da brinu o javnoj politici, osim što se tiče pritiska na lokalna pitanja.

Kasniji život

Nakon smene ministra trgovine (i bivšeg potpredsednika Sjedinjenih Država) Henrija A. Valasa u septembru 1946. godine, Lipman je postao vodeći javni zastupnik potrebe za poštovanjem sovjetske sfere uticaja u Evropi, za razliku od strategije zadržavanja koju je u to vreme zagovarao Džordž F. Kenan.

Lipman je bio neformalni savetnik nekoliko predsednika. Predsednik Lindon Džonson je 14. septembra 1964. godine dodelio Lipmanu Predsedničku medalju slobode. Kasnije je imao prilično poznati sukob sa Džonsonom zbog njegovog vođenja Vijetnamskog rata koji je Lipman veoma kritikovao.

Osvojio je specijalnu Pulicerovu nagradu za novinarstvo 1958. godine, kao nacionalno sindikalni kolumnist, navodeći „mudrost, percepciju i visok osećaj odgovornosti s kojima je mnogo godina komentarisao o državnim i međunarodnim pitanjima”. Četiri godine kasnije osvojio je godišnju Pulicerovu nagradu za međunarodno izveštavanje navodeći njegov intervju sa sovjetskim premijerom Hruščovim iz 1961. godine, kao „ilustraciju dugog i značajnog doprinosa američkom novinarstvu od strane Lipmana.”

Lipman se povukao iz svoje sindikalne kolumne 1967. godine.

Lipman je preminuo u Njujorku zbog srčanog zastoja 1974. godine.

Odana mu je počast od strane Poštanske službe Sjedinjenih Država sa 6 ¢ poštanskom markom serije Veliki Amerikanci.

Spomenut je u monologu pre nego što je Fil Oks snimio „Marinci su sleteli na obale Santo Dominga” na albumu iz 1966. godine Fil Oks u koncertu.

Novinarstvo

Vidi još: post-faktički

Iako je sam bio novinar, Lipman nije pretpostavio da su vesti i istina sinonimi. Za Lipmana, „funkcija vesti je da signalizira događaj, funkcija istine je da osvetli sakrivene činjenice, da ih postavi u međusobnu vezu i da naprave sliku o stvarnosti po kojoj ljudi mogu delovati”. Novinarska verzija istine je subjektivna i ograničena na to kako konstruišu svoju stvarnost. Vesti su, dakle, „nepotpuno zabeležene” i previše krhke kako bi nosile optužbu „organa direktne demokratije”.

Lipmanu, demokratski ideali su se pogoršali: birači su uglavnom bili neznani za pitanja i politiku i nisu imali nadležnosti da učestvuju u javnom životu i malo se brinuli za učešće u političkom procesu. U Javnom mnjenju (1922), Lipman je primetio da savremene realnosti ugrožavaju stabilnost koju je vlada postigla tokom patronske ere 19. veka. Napisao je da „vladajuća klasa” mora ustati da se suoči sa novim izazovima.

Osnovni problem demokratije, napisao je, bila je tačnost vesti i zaštita izvora. On je tvrdio da su iskrivljene informacije bile urođene ljudskom umu. Ljudi se odlučuju pre nego što definišu činjenice, dok bi ideal bio da sakupljaju i analiziraju činjenice pre nego što donesu zaključke. Prvo gledajući, tvrdi on, moguće je sanirati zagađene informacije. Lipman tvrdi da nas je tumačenje kao stereotipi (reč koju je skovao u tom specifičnom značenju) podvrgnulo delimičnim istinama. Lipman je nazvao pojam javnog nadležnog za usmeravanje javnih poslova „lažnim idealom”. Uporedio je političko znanje prosečnog čoveka sa čovekom koji ide u pozorište koji je ušao u predstavu usred trećeg dela i otišao pre zatvaranja zavese.

Masovna kultura

Lipman je bio rani i uticajni komentator o masovnoj kulturi, poznat ne po kritikovanju ili odbacivanju masovne kulture u potpunosti, već diskutovanju o tome kako bi sa njom mogla raditi vladina licencirana „propagandna mašina” kako bi održala demokratiju. U svojoj prvoj knjizi o ovoj temi, Javno mnjenje (1922), Lipman je rekao da je masovni muškarac funkcionisao kao „zbunjeno stado”, koji mora biti upravljan „specijalizovanom klasom čiji interesi prevazilaze lokalitet”. Elitna klasa intelektualaca i stručnjaka trebalo je da bude mehanizam znanja kako bi se zaobišao primarni nedostatak demokratije, nemoguć ideal „svemogućeg građanina”. Taj stav je bio u skladu sa savremenim kapitalizmom, koji je ojačan većom potrošnjom.

Kasnije, u Fantomskoj javnosti (1925), Lipman je shvatio da je klasa eksperata u većini aspekata autsajder za bilo koji poseban problem, a time i nije sposobna za delotvornu akciju. Filozof Džon Djui (1859—1952) se složio sa tvrdnjama Lipmana da savremeni svet postaje suviše kompleksan kako bi svaki građanin shvatio sve njegove aspekte, ali Djui, za razliku od Lipmana, veruje da bi javnost (sastav mnogih „javnosti” u društvu) mogla da formira „Veliku Zajednicu” koja bi mogla da se obrazuje o pitanjima, da dođe do presuda i rešenja društvenih problema.

Godine 1943. Džordž Seldes je opisao Lipmana kao jednog od dva najuticajnija kolumnista u Sjedinjenim Državama.

Od 1930-ih do 1950-ih, Lipman je postao još skeptičniji u pogledu „vodeće klase”. U Javnoj Filozofiji (1955), za koju mu je trebalo skoro dvadeset godina da je završi, predstavio je sofisticiran argument da intelektualne elite podrivaju okvire demokratije. Knjiga je veoma loša primljena u liberalnim krugovima.

Nasleđe

Almond-Lipmanov konsenzus

Sličnosti između stavova Lipmana i Gabriela Almonda proizvele su ono što je postalo poznato kao konsenzus Almond-Lipman, koji se zasniva na tri pretpostavke:

1. Javno mnjenje je nestabilno, pomerajući se neočekivano u odnosu na najnovija dešavanja. Masovna ubeđenja početkom 20. veka bila su „previše pacifistička u miru i suviše ratoborna u ratu, previše neutralna ili udovoljavačka u pregovorima ili suviše nepopustljiva”
2. Javno mnjenje je neusklađeno, bez organizovane ili konzistentne strukture do te mere da bi stavovi građana SAD najbolje mogli biti opisani kao „ne-stavovi”
3. Javno mnjenje je irelevantno za proces kreiranja politike. Politički lideri ignorišu javno mnjenje jer većina Amerikanaca ne može ni „razumeti niti uticati na događaje na kojima zasnivaju svoj život i sreću”

Liberalna / neoliberalna rasprava

Vidi još: neoliberalizam

Sastanak liberalnih intelektualaca koji su uglavnom iz Francuske i Nemačke koji je organizovan u avgustu 1938. godine u Parizu od strane francuskog filozofa Loisa Ružijera radi raspravljanja o idejama koje je Lipman izneo u svom radu Dobro društvo (1937), dobio je ime Volter Lipman. Ovaj sastanak se često naziva prekursorom prvog sastanka Mont Pelerinskog društva, koji je sazvao Fridrih fon Hajek, 1947. godine. Na oba sastanka diskusije su se usredsredile na to kako treba izgledati novi liberalizam ili neoliberalizam.

Novinarstvo

Kuća Volter Lipman na Harvard Univerzitetu, u kojoj je smeštena Niman fondacija za novinarstvo, takođe je nazvana po njemu. Noam Čomski i Edvard S. Herman koristili su jednu od Lipmanovih fraza, "Proizvodnja saglasnosti", za naslov knjige, Proizvoditi saglasnost , koja sadrži odeljke koji kritikuju Lipmanove stavove o medijima.

Bibliografija

• A Preface to Politics. 1913. ISBN 978-1-59102-292-3.
• Drift and Mastery. 1914. ISBN 978-0-299-10604-1. [1]
• The Stakes of Diplomacy (1915)
• The Political Scene (1919)
• Liberty and the News (1920)
• Public Opinion. 1922. ISBN 978-0-02-919130-9.
• The Phantom Public. 1925. ISBN 978-1-56000-677-0.
• Men of Destiny. 1927. ISBN 978-0-295-95026-6.
• American Inquisitors (1928)
• A Preface to Morals. 1929. ISBN 978-0-87855-907-7.
• Notes on the Crisis, John Day (1932)
• Interpretations 1931–1932 (1932)
• A New Social Order, John Day (1933)
• The Method of Freedom (1934)
• The New Imperative (1935)
• Interpretations 1933–1935 (1936)
• The Good Society. 1937. ISBN 978-0-7658-0804-2.
• U.S. Foreign Policy: Shield of the Republic (1943)
• U.S. War Aims (1944)
• The Cold War. 1947. ISBN 978-0-06-131723-1.
• The Public Philosophy. 1955. ISBN 978-0-88738-791-3.

With William O. Scroggs:

• The United States in World Affairs 1931 (1932)
• The United States in World Affairs 1932 (1933)

Vidi još

• Harold Lasvel
• Edvard berni
• Progresivizam
• Liberalna demokratija

Dodatna literatura

• Clavé, Francis (2015). „Comparative Study of Lippmann's and Hayek's Liberalisms (or neo-liberalisms)”. The European Journal of the History of Economic Thought. 22 (6): 978—999. S2CID 146137987. doi:10.1080/09672567.2015.1093522. 
• Forcey, Charles. The Crossroads of Liberalism: Croly, Weyl, Lippmann, and the Progressive Era, 1900-1925 (1961).
• Goodwin, Craufurd D. (2014). Walter Lippmann: Public Economist. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-36813-2. 
• Jackson, Ben (2012). „Freedom, the Common Good, and the Rule of Law : Lippmann and Hayek on Economic Planning”. Journal of History of Ideas. 72: 47—68. S2CID 144979195. doi:10.1353/jhi.2012.0011. 
• Porter, Patrick. "Beyond the American Century: Walter Lippmann and American Grand Strategy, 1943–1950." Diplomacy & Statecraft 22.4 (2011): 557-577.
• Riccio, Barry D. (1994). Walter Lippmann – Odyssey of a liberal. Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-096-9. 
• Seyb, Ronald P. "What Walter Saw: Walter Lippmann, the New York World, and Scientific Advocacy as an Alternative to the News-Opinion Dichotomy" Journalism History 41.2 (2015): 58+ online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. decembar 2020)
• Steel, Ronald (1980). Walter Lippmann and the American century. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-7658-0464-8. , a standard scholarly biography' online free; online review
• Wasniewski, Matthew A. "Walter Lippmann, Strategic Internationalism, the Cold War, and Vietnam, 1943-1967" (PhD. Diss. U of Maryland 2004) online; bibliography pp. 640–54.
• Wellborn, Charles. Twentieth Century Pilgrimage: Walter Lippmann and the Public Philosophy (LSU Press, 1969).
• Whitfield, Stephen J. “Walter Lippmann: A Career in Media’s Rays.” Journal of Popular Culture 15#1 (1981): 68-77.
• Wright, Benjamin F. Five public philosophies of Walter Lippmann (U of Texas Press, 2015).

Primarni izvori

• Lippmann, Walter. Public philosopher: selected letters of Walter Lippmann (1985) online free
• Rossiter, Clinton, and James Lare, eds. The Essential Lippmann: A Political Philosophy for Liberal Democracy (1963). online free

Spoljašnje veze

• Volter Lipman na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Volter Lipman na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Volter Lipman na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Public Opinion (1922) from American Studies at the University of Virginia.
• Walter Lippmann Men of Destiny (1927) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. novembar 2020)
• Biography with excerpt from works
• Guide to the Walter Lippmann Papers, Manuscripts and Archives, Yale University Library
• Walter Lippman, "The Mental Age of Americans", New Republic 32, no. 412 (October 25, 1922): 213–15; no. 413 (November 1, 1922): 246–48; no. 414 (November 8, 1922): 275–77; no. 415 (November 15, 1922): 297–98; no. 416 (November 22, 1922): 328–30; no. 417 (November 29, 1922): 9–11.
• "Writings of Walter Lippmann" from C-SPAN's American Writers: A Journey Through History
• The American Presidency Project – Remarks at the Presentation of the 1964 Presidential Medal of Freedom Awards – September 14, 1964
• Walter Lippmann, Patriotism and state sovereignty (1929)
• Walter Lippmann na sajtu LCCN, sa 122 kataloška evidencija