Либерална демократија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Либерална демократија, позната и као грађанска или буржоарска демократија, је назив за друштвено-политичко уређење, односно најчешћи облик савремене демократије чије је особина репрезентативност уз слободу политичког дјеловања (политички плурализам).

У пракси се либерална демократија исказује кроз власт, која легитимитет црпи на темељу слободних, тајних и поштених избора на којима се равноправно учествује више различитих политичких странака. Либерална демократија у данашњем свијету јавља се, како у облику монархија (уставна монархија, тако и у облику република (парламентарна, предсједничка или полупредсједничка).

Све државе у данашњем западном свијету сматрају се либералним демократијама, а у њима влада широко распрострањено мишљење како управо либерална демократија представља идеално друштвено уређење коме све земље треба да теже; таква схватања проширила су се и на друге дијелове свијета. У најширој јавности се зато, либерална демократија сматра синонином за демократију.

Либерална демократија се такође сматра једним од циљева за који се залаже идеологија либерализма.

Особине[уреди]

Двије главне особине либералне демократије представљају репрезентативност власти те настојање, да се омогући што је могуће више слободе за појединог грађанина. Та два идеала се настоје постићи кроз различите механизме од којих се традиционално наводе:

Критике[уреди]

Критичари система либералне демократије наводе, да становници држава с овим политичким системом имају моћ само у тренутку гласовања, након чега одабрана група људи доноси све одлуке. Због тога критичари за овај систем кажу, да је он само фарса која прикрива стварну политички систем олигархије или прецизније плутократије у коме мали број богатих људи управља државом. По томе размишљању једини стварни демократски систем је директна демократија која се такође понекад зове и чиста демократија у којој се све најважније одлуке доносе гласањем свих грађана, а не само малог броја изабраног на изборима. Данас се сматра, да тај наводно идеални систем демократије има само Швајцарска.

Жеља за аутократијом[уреди]

Истраживања на подручју Европске уније, чије све државе имају политички систем либералне демократије показују поступно разочарање становништва овим моделом пошто сматрају, да немају никакав утицај на политику и траже да тамошња либерална демократија буде замијењена неким аутократским режимом, гдје се државни вођа неће бринути о изборима. Док у Њемачкој такво размишљање има 33% становника, у Француској и Великој Британији их је 40%, а постотак се још повећава у другим државама све до 60% становника у Пољској и Португалији.[1]

Порекло[уреди]

Порекло либералне демократија се може пратити до европског 18. века, и периода просветитељства. У то време, већина европских држава су биле монархије, у којима је политичку моћ држао било монарх или аристократија. Могућност демократије није била озбиљно разматрана политичка теорија још од класичне антике, и широко распрострањено уверење било је да би демократија била инхерентно нестабилна и хаотична у својим политикама због промењивих нахођења народа. Даље се веровало да је демократија у супротности са људском природом, јер су људска бића сматрана инхерентно злим, насилним и да им је неопходан јак вођа да обуздају своје деструктивне импулсе. Многи европски монарси сматрали су да је њихова моћ била одређена од Бога и да је довођење у питање њиховог права на владавину једнако богохуљењу.

Ова конвеционална гледишта испрва је оспоравала релативно мала група просветитељских интелектуалаца, који су веровали да људске послове треба водити разумом и у складу са принципима слободе и једнакости. Тврдили су да су сви људи створени једнаки и да се стога политички ауторитет не може оправдати на бази „племените крви”, наводне привилеговане везе са Богом или било које друге карактеристике за коју се тврдило да чини једну особу супериорном над другима. Они су даље тврдили да владе постоје да би служиле народу - а не обрнуто - и да би закони требало да буду једнако примењиви на оне који владају, као и на оне којима се влада (концепт познат као владавина права).

Неке од ових идеја су почеле да се изражавају у Енглеској у 17. веку.[2] Постојао је обрновљени интерест у Велику повељу слободе,[3] а усвајање Петиције права из 1628. године и Habeas Corpus закона из 1679. године успоставили су извесне слободе субјеката. Идеја политичке партије се оформирала међу групама које су расправљале о правима на политичко представљање током Патнејских дебата из 1647. године. Након Енглеских грађанских ратова (1642–1651) и револуције из 1688. године, Декларација о правима је донесена 1689. године, којом су кодификована одређена права и слободе. Тај закон прописује потребу за редовним изборима, правила за слободу говора у парламенту и ограничава моћ монарха, осигуравајући да, за разлику од већег дела Европе у то време, краљевски апсолутизам не превлада.[4][5] То је довело до значајних друштвених промена у Британији у погледу положаја појединаца у друштву и растуће моћи парламента у односу на монарха.[6][7]

Извори[уреди]

  1. ^ http://www.dw.de/antisemitizam-i-seksizam-je-li-to-nova-europa/a-14908729-1 Preuzeto 18. travnja 2013.
  2. ^ Kopstein, Jeffrey; Lichbach, Mark; Hanson, Stephen E., ур. (2014). Comparative Politics: Interests, Identities, and Institutions in a Changing Global Order (4, revised изд.). Cambridge University Press. стр. 37—39. ISBN 9781139991384. »Britain pioneered the system of liberal democracy that has now spread in one form or another to most of the world's countries« 
  3. ^ „From legal document to public myth: Magna Carta in the 17th century”. The British Library. Приступљено 16. 10. 2017 ; „Magna Carta: Magna Carta in the 17th Century”. The Society of Antiquaries of London. Приступљено 16. 10. 2017. 
  4. ^ „Britain's unwritten constitution”. British Library. Приступљено 27. 11. 2015. 
  5. ^ „Constitutionalism: America & Beyond”. Bureau of International Information Programs (IIP), U.S. Department of State. Архивирано из оригинала на датум 24. 10. 2014. Приступљено 30. 10. 2014. 
  6. ^ „Citizenship 1625–1789”. The National Archives. Приступљено 22. 1. 2016 ; „Rise of Parliament”. The National Archives. Приступљено 22. 1. 2016. 
  7. ^ Heater, Derek (2006). „Emergence of Radicalism”. Citizenship in Britain: A History. Edinburgh University Press. стр. 30—42. ISBN 9780748626724. 

Литература[уреди]

  • Haas, Michael (2014). Deconstructing the 'Democratic Peace': How a Research Agenda Boomeranged. Los Angeles, CA: Publishinghouse for Scholars.
  • Willard, Charles Arthur (1996). Liberalism and the Problem of Knowledge: A New Rhetoric for Modern Democracy. University of Chicago Press. ISBN 0226898458. OCLC 33967621.
  • Tom Ginsburg, Aziz Z. Huq, (2018). How to Save a Constitutional Democracy. University of Chicago Press. 

Спољашње везе[уреди]