Pređi na sadržaj

Georgije Paleolog (veliki eteriarh)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pečat sevasta Georgija Palaiologa Komnina Duke. Pečat prikazuje Svetog Georgija na aversu i glasi „Pečat dokumenata sevasta Georgija Komninoduke, sina potomka purpurnorođenog“.

Georgije Paleolog Duka Komnin (Grčki: Γεώργιος Παλαιολόγος Δούκας Κομνηνός; od oko 1125 –1167/68. godine), je bio visoki vizantijski aristokrata i diplomata iz XIII veka. Rođak careva vladajuće dinastije Komnina, Georgije Paleolog imao je titulu sevasta i obavljao je dužnost velikog eteriarha. Njegov sin Aleksije je nakratko označen kao naslednik cara Aleksija III Anđela, a praunuk Mihailo VIII Paleolog osnovao je dinastiju vizantijskih careva Paleologa.

Vodio je niz diplomatskih misija za cara Manojla I Komnina kako u carstvu tako i u inostranstvu. Dobro su posvedočene samo njegove misije u Jerusalimu i Ugarskoj u sklopu carevih pregovora za sklapanje dinastičkih saveza sa stranim vladarima. Osim po diplomatskoj delatnosti, Georgije Paleolog je poznat po crkvi i manastiru koje je osnovao, a koji su bili bogato ukrašeni.

Život

[uredi | uredi izvor]

Poreklo

[uredi | uredi izvor]

Georgije Paleolog je bio plemićkog porekla. Njegov otac je bio Aleksije Paleolog, treći sin Georgija Paleologa, koji je bio general cara Aleksija I Komnina (1081-1118), i Ane Dukine, sestre carice Irine Duka. Njegova majka, verovatno i po imenu Ana, bila je unuka Adrijana Komnina, koji je bio mlađi brat cara Aleksija I, i „porfirorođene“ princeze Zoje Dukine, treće ćerke cara Konstantina X Duke (1059-1067), od njihovog sina Aleksija Duke Komnina [1][2] Kao rezultat toga, Georgije Paleolog je često koristio carska prezimena Duka i Komnin, uključujući i na sopstvenom pečatu, i često je nazivan „Komninoduka“ u poeziji komponovanoj u njegovu čast.[3]

Tačan datum njegovog rođenja nije poznat. Naučnik Odisej Lampsidis procenio je njegovu starost u vreme njegove smrti na 40–45 godina.[4] Ovo bi njegovo rođenje smestilo u godine oko 1125/1126.[5]

Diplomatska karijera

[uredi | uredi izvor]

Georgije Paleolog je imenovan za sevasta – počasna titula rezervisana za najviše članove carskog dvora – i zauzimao je položaj velikog eteriarha.[6] Ne zna se kada je dobio ove titule, ali je verovatno te titule dobio u prvim godinama vladavine cara Manojla I Komnina (1143 – 1180).[7]

Iako je služba velikog eterijarha bila vojnog porekla, Georgije Paleolog je poznat samo po svojoj diplomatskoj karijeri.[8] Godine 1162. predvodio je diplomatsku misiju u Ugarskoj da bi dogovorio udaju kćerke i naslednice cara Manojla I, Marije, za ugarskog princa Belu koji ga je i otpratio nazad u Vizantiju.[9] Vodio je sličnu misiju u Jerusalimsko kraljevstvo 1167. godine, prateći bratanicu cara Manojla I Mariju Komninu da se uda za kralja Amalrika I od Jerusalima.[10]

Njegov sekretar Lav Megist napisao je najmanje tri monodije u njegovu čast, naglašavajući njegove kvalitete i njegova putovanja kao diplomate; po Lavu, ona su obuhvatale ne samo Ugarsku i Jerusalim, već i Srbiju, Italiju, „zemlje dunavske“ i Nemačku, kao i „zemlje Turaka“.[11] Moguće je i da je bio poslat na misije unutar Vizantijskog carstva, u Grčku i posebno na Peloponez.[12]

Druge dužnosti

[uredi | uredi izvor]

Za Georgija Paleologa je posvedočeno da je bio jedan od prisutnih na saboru u Vlaherni u martu 1166. godine.[13] Bio je i pokrovitelj umetnosti. Crkvi u Troadi poklonio je ikonu svetog Arhangela Mihaila na kome su on i njegov sin Aleksije sa svetiteljem.[14] Osnovao je i manastir posvećen Presvetoj Bogorodici, poznat po svojoj raskošnoj dekoraciji: u njemu su bili i portreti careva sa kojima je bio u srodstvu, kao i serija slika koje proslavljaju vojne pobede cara Manojla I nad Mađarima,[15] njegova službena štampa.[16]

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Georgije Paleolog je umro negde između 1167. i 1170. godine, kada je njegov naslednik Jovan Duka posvedočen kao veliki eteriarh.[17] Pismo arhiepiskopa i naučnika Evstatija Solunskog Jovanu Duki, koje pominje Jovana Duku kao velikog eteriarha, može se datirati već u 1168. godinu. To bi sugerisalo da je Georgije Paleolog umro krajem 1167. ili 1168. godine.[18] Prema Lavu Megistu, Georgije Paleolog se razboleo u Adrijanopolju dok se vraćao iz diplomatske misije u Mađarskoj. Misija se ne pominje u drugim izvorima,[19] ali se verovatno dogodila nakon vizantijskog zauzimanja Sirmijuma tokom invazije cara Manojla I na Ugarsku 1167. godine.[20]

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Georgije Paleolog nadživeli su njegova supruga su nekoliko njihove dece,[21] kao i neka njegova braća i sestre, od kojih je poznat samo jedan - sevast Konstantin (1157 – 1166).[22] Identitet žene Georgija Paleologa nije poznat, ali su se verovatno venčali oko 1145. godine.[23] Par je imao najmanje troje dece, od kojih su pomenuta dva sina i jedna ćerka.[24] Samo jedan od njegovih sinova, Aleksije, poznat je po imenu[25] – on je na kraju postao despot i naslednik cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203) pre nego što je umro početkom 1203.[26] Aleksijeva ćerka Teodora se udala za velikog domestika (glavnog zapovednika) Andronika Paleologa.[27] Imali su mnogo dece, od kojih je najpoznatiji Mihailo VIII Paleolog[28] koji je postao car Nikeje 1259. godine i obnovio je Vizantijsko carstvo 1261. godine, osnivajući dinastiju Paleologa.[29] Grčki naučnik Konstantinos Varzos sugeriše da je Georgijev drugi sin možda bio protosevastoipertat Andronik Paleolog Duka Komnin, rođak cara Isaka II Anđela.[30]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Lampsidis 1970, pp. 403–405; Cheynet & Vannier 1986, pp. 156; Varzos 1984, pp. 858–860 (notes 1, 2, 3).
  2. ^ Povečeto sъvremenni učeni priemat genealogičnata identifikaciя, napravena ot O. Lampsides vъz osnova na informaciяta v edna ot elegiite na Lъv Megist.( Cheynet & Vannier 1986, pp. 156; Lampsidis 1970, pp. 401–405 ; Varzos 1984, pp. 859–860 (note 3) V po-stari izsledvaniя, osnovavaщi se na rabotata na Vitalien Loran (Les premiers Paléologues, 1933), toй e sočen za prapravnuk na Georgi Paleolog.( Lampsidis 1970, pp. 400–402) Demetrios Polemis sъщo predpolaga, če negov baщa može da e bil drug sin na Georgi Paleolog – Andronik Duka Paleolog.( Polemis 1968, pp. 54–55, 154, 155)
  3. ^ Polemis 1968, pp. 155; Cheynet & Vannier 1986, pp. 156.
  4. ^ Lampsidis 1970, str. 407
  5. ^ Varzos 1984, pp. 859; Cheynet & Vannier 1986, pp. 156.
  6. ^ Polemis 1968, pp. 155; Lampsidis 1970, pp. 405.
  7. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 156.
  8. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 157.
  9. ^ Vannier 1986, str. 157
  10. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 157; Lampsidis 1970, pp. 405, 406.
  11. ^ Lampsidis 1970, pp. 394-400, 405–406; Cheynet & Vannier 1986, pp. 157.
  12. ^ Lampsidis 1970, pp. 398, 405–406; Cheynet & Vannier 1986, pp. 157.
  13. ^ Stiernon 1965, pp. 233, 234; Lampsidis 1970, pp. 406.
  14. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 157.
  15. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 157–158.
  16. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 158.
  17. ^ Lampsidis 1970, str. 395, 406
  18. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 158.
  19. ^ Lampsidis 1970, str. 399, 406
  20. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 157.
  21. ^ Lampsidis 1970, pp. 403; Cheynet & Vannier 1986, pp. 158.
  22. ^ Polemis 1968, pp. 156; Cheynet & Vannier 1986, pp. 159.
  23. ^ Varzos 1984, str. 860
  24. ^ Varzos 1984, str. 860
  25. ^ Polemis 1968, pp. 156; Lampsidis 1970, pp. 403.
  26. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 171–172.
  27. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 172, 176–178, 185.
  28. ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 178, 185.
  29. ^ ODB, str. 1557–1560, "Palaiologos" (A. Kazhdan).
  30. ^ Varzos 1984; Cheynet & Vannier 1986, pp. 164–165; 860–861 (note 8a).

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986). „Les premiers paléologues”. Études prosopographiques. str. 133—186. ISBN 978-2-85944-110-4. doi:10.4000/books.psorbonne.1939. 
  • „Back Matter”. Bulletin of the Museum of Fine Arts. 53 (292): 40. 1955. JSTOR 4171210. 
  • (jezik: engleski) Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press, OCLC 299868377
  • Stiernon, Lucien (1965). „Notes de titulature et de prosopographie byzantines. Sébaste et Gambros”. Revue des Études Byzantines. 23: 222—243. doi:10.3406/rebyz.1965.1349. 
  • (jezik: grčki) Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών, B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki, OCLC 834784665, arhiv na originala ot 11 april 2019
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георгије_Палеолог_(велики_етериарх)&oldid=28452753”