Амалрик I Јерусалимски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амалрик I Јерусалимски
Amaury1 kor.jpg
Амалрик I
Датум рођења 1136.
Место рођења Јерусалим
Јерусалимска краљевина
Датум смрти 11. јул 1174.(1174-07-11) (37/38 год.)
Место смрти Јерусалим
Јерусалимска краљевина
Династија House of Gâtinais-Anjou
Отац Фулк Јерусалимски
Мајка Мелисенда Јерусалимска
Супружник Агнеса од Куртенеа, Марија Комнин
Потомство Балдуин IV Јерусалимски, Сибила Јерусалимска, Изабела I Јерусалимска
Јерусалимски краљ, гроф Јафе и Аскалона
Период 1163-1174
Претходник Балдуин III Јерусалимски
Наследник Балдуин IV Јерусалимски

Амалрик I Јерусалимски (1136-11. јул 1174) био је јерусалимски краљ (1163—1174) и гроф Јафе и Аскалона (1153—1163). Познат је по крсташким ратовима које је организовао против Египта.

Године пре доласка на власт[уреди]

Опсада Аскалона (1153)

Амалрик је син Фулка I Јерусалимског и Мелисенде Јерусалимске и млађи брат краља Балдуина III. У време сукоба Мелисанде и Балдуина око престола, Мелисанда је успела да га привуче на своју страну тако да је између браће дошло до отворене нетрпељивости. Био је ожењен ћерком Жосцелина II, Агнесом од Куртенеа. Амалрик је 1153. године добио власт над Аскалоном кога су крсташи освојили након вишенедељне опсаде. Град је прикључен Јафи чиме је формирана грофовија Јафа и Аскалон.

Долазак на власт[уреди]

Након Балдуинове смрти (10. фебруар 1162.) Амалрик долази на јерусалимски престо. У то време имао је 22 године. Крсташки барони нису били вољни да га виде на престолу, али су његова права на круну била несумњива. Барони су му поставили услов да отера своју жену Агнесу да би му они положили вазалну заклетву. Амалрик је пристао, али је обоје њихове деце задржао код себе (Балдуина и Сибилу). Агнеса се убрзо удала за Ига од Ибелина, једног од водећих барона Јерусалимског краљевства. Сада је Амалрик на миру могао да започне своју владавину. Радило се о веома амбициозном владару који је истовремено био и свестан да нема довољно снаге да покрене велики поход на све моћнијег муслиманског вођу Нур ад Дина. Амалрик никада није био верски фанатик и одбијао је да меша религиозне и политичке факторе за разлику од већине његових претходника. Оно што му Виљем од Тира замера јесте недовољно хришћанског осећања које је ишло толико далеко да се Амалрик у неколико наврата питао да ли је хришћанство заиста надмоћније у односу на друге религије. Својим поданицима је наметао велике порезе, а није имао милости ни према црквеним имањима. Волео је да учествује у суђењима и да касније ту своју услугу наплати. Међутим, тај новац није користио за своје лично задовољство. Сав новац ишао је у државне потребе.

Први поход на Египат[уреди]

Поход на Египат 1164. године

Амалрикова животна идеја била је освајање фатимидског Египта. Ова држава је у то време била толико слаба да је само чекала освајача који ће је освојити. У томе моменту су само две силе могле то учинити: крсташи и Нур ад Дин. И једнима и другима је ова држава била потребна искључиво због богатства којим је располагала. Нур ад Дин покреће поход на Египат 1164. године. Исте године, египатски везир Дирхам позива Амалрика у помоћ. Међутим, Нур ад Динов војсковођа Ширку успео је да збаци Дирхама и постави свога кандидата Шавара пре доласка Амалрика. Шавар потом мења страну и позива Амалрика у помоћ не би ли се ослободио Ширкуовог утицаја. Амалрик се одазива позиву и извршава опсаду града Билбаи (август/октобар 1164) у коме се налазио Ширку. До праве битке није дошло јер је Нур ад Дин напао крсташке територије на северу желећи да Амалрику одврати пажњу са Ширкуа. У бици код Харима тешко је поразио крсташку војску и заробио тројицу крсташких вођа: Жосцелина III, Ремона III од Триполија и Боемунда III. До Амалрика стижу вести о крсташкој погибији код Харима и о плановима Нур ад Дина о нападу на Тиберијас. Због тога се Амалрик повлачи из Египта, а у споразуму којег је склопио са Ширкуом и овај се повлачи из Египта.

Други поход на Египат[уреди]

Поход на Египат 1167.

Вративши се у Јерусалим, Амалрик склапа договор са моћним византијским царем Манојлом Комнином о успостављању грчке патријаршије у Антиохији. Тиме је заштитио ову крсташку државу од Нур ад Диновог напада. Нур ад Дин се једино плашио византијске моћи. Покушао је да са француским краљем и византијским царем склопи споразум о нападу на Египат. Луј VII није показао велику заинтересованост, али се Манојло одазвао позиву. Међутим, Ширку напада Египат, па је Амалрик сам покреће своју војску на Египат. Две војске сукобиле су се код Бабаина (18. март 1167. године). Победу односи Ширку и осваја град Александрију. На чело овог града поставио је свога нећака Салах ед Дин Јусуфа – чувеног Саладина. Крташи убрзо поново освајају Александрију коју је месец дана бранио Саладин. Након што је предао Александрију, Саладин је био изложен нападима александријских Шиита, а нереди су углавном били усмерени ка Ширкуовим присталицама. Саладинов живот је био у толикој опасности да је спаса морао потражити ни мање ни више него у логору крсташа. Ови су га примили са поштовањем и чак му дали оружану пратњу. Оно што је Саладину било најнепријатније је то да је управо јерусалимски краљ Амалрик био тај који је посредовао између муслимана подсећајући Шавара на обећање да ће допустити Ширкуовим присталицама да изађу из града. Тако је јерусалимски краљ спасао Ширкуове присталице од сигурне смрти.

Мир је склопљен 1167. године и обе војске се повлаче из Египта. Египат је након овог похода потпао у вазалан однос према Јерусалимској краљевини и био је дужан да исплати 100.000 златника.

Трећи поход на Египат[уреди]

Последњи поход на Египат

Дана 29. августа 1167. године Амалрик се оженио Маријом Комнин, рођаком византијског цара Манојла, у циљу организовања новог похода на Египат. У Цариград је послат Виљем од Тира да преговара у име Јерусалима. Међутим, када се Виљем вратио у Јерусалим, Амалрик је већ био у Египту. Тако је помоћ Византије изостала. Амалрик је за прерани одлазак у Египат оптужио малу групу крсташа која је дошла из Европе. Она је у суштини била безначајна, а главни разлог за то било је неприхватање склапања византијско-крсташког савеза од стране витезова Хоспиталаца.

Амалрик брзо стиже пред Каиро, а Шавар се одмах показао спремним за преговоре. Крсташи су добили откуп за неке од заробљеника (углавном Шаварови рођаци), али је за остатак и даље трајало надмудривање. Због тога је Амалрикова флота стигла на ушће Нила и заузела Тунис. Долазак Ширкуа натерао је Амалрика да повуче своју флоту. Амалрик је покушао да спречи Ширкуа да преће Нил, али је закаснио. Ширку и Шавар се удружују против крсташа. Шавар јануара 1169. године тријумфално улази у Каиро. Убрзо преузима власт над градом заједно са својим нећаком Саладином. Крсташи се повлаче из Египта. Исте године, Амалрик је у савезу са Византијом извршио неуспешну опсаду Дамијете.


Последње године и смрт[уреди]

Амалрик у теолошкој расправи са свештеницима

Амалрик није губио наду већ 10. марта 1171. године одлази у Цариград где је поново склопио савез са Манојлом пристајући да Јерусалимску краљевину стави под сизеренство Византијског царства. Следеће године Амалрик склапа савез са Асасинима. Дана 15. маја 1174. године умро је Нур ад Дин, а Амалрик је искористио прилику и напао Банијас. Опсада није успела. Јерусалим се морао задовољити плаћањем трибута. Тамо је Амалрик зарадио дизентерију од кој је умро 11. јула 1174. године. Наследио га је син Балдуин IV.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Geoffrey I, Count of Gâtinais
 
 
 
 
 
 
 
8. Geoffrey II, Count of Gâtinais
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Beatrice of Mâcon
 
 
 
 
 
 
 
4. Фулк IV Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Фулк III Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
9. Ерменгарда Анжујска, војвоткиња Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Hildegarde of Sundgau
 
 
 
 
 
 
 
2. Фулк I Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Amaury de Montfort
 
 
 
 
 
 
 
10. Симон де Монфорт
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Bertrade de Gometz
 
 
 
 
 
 
 
5. Бертрада од Монфорта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Richard, Count of Évreux
 
 
 
 
 
 
 
11. Agnes d'Evreux
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Godechildis
 
 
 
 
 
 
 
1. Амалрик I Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Manasses III, Count of Rethel
 
 
 
 
 
 
 
12. Иго I Ретел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Judith
 
 
 
 
 
 
 
6. Балдуин II Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Guy I of Montlhéry
 
 
 
 
 
 
 
13. Melisende de Montlhéry
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Hodierna of Gometz
 
 
 
 
 
 
 
3. Мелисенда Јерусалимска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Габријел од Мелитене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Морфија од Мелитене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још[уреди]


Литература[уреди]