Gramatika arapskog jezika

Ilustracija arapske reči.

Za više informacija pogledajte: Arapski jezik

Arapski jezik (العربية) je semitski jezik i stoga je njegova gramatika dosta slična drugim semitskim jezicima. Nosioci osnovnog značenja jesu konsonanti, dok vokali imaju pomoćnu ulogu u građenju određenih reči. Vokalima se ukazuje na modifikaciju osnovnog značenja reči, njenih gramatičkih kategorija itd. Arapsko pismo spada među najznačajnija i najrasprostranjenija svetska pisma, odmah posle latinice. Upotrebljava se u zemljama islamskog civilizacijskog nasleđa, od srednje Azije, preko severne i Centralne Afrike i u jednom periodu u nekim delovima Evrope.

Istorija

Kolevkom arapskog pisma smatra se oblast Hidžaza i Nedžda, deo u središnjosti Arabljanskog poluostrva. Ova oblast je bila naseljena mnogobrojnim plemenima koja su za vreme nastanka islama živela u pustinjama nomadskim načinom života. Tragove arapskog jezika nalazimo još u asirskim izvorima iz 9. veka pre nove ere, zatim u aramejsko-nabatejskim spisima u kojima ima i leksičkih i semantičkih arabizama. Klasični arapski jezik nastaje u 5. veku a jasnije oblike dobija u 6. veku. Najvažniji momenat za ovaj jezik je svakako pojava islama u 7. veku i njegovo širenje u Aziji i Africi.

Identitet najstarijeg arapskog gramatičara je sporan, a neki izvori navode da je to Abu Al-Asvad Al-Duali (أبو الأسود الدؤلي‎ ), koji je osnovao dijakritičke znake i vokale za arapski jezik. Škole u Basri i Kufi razvijale su gramatička pravila sa brzim rastom islama. Iz škole u Basri potiču dva predstavnika važna za ovu oblast: Al-Khalil Ibn Ahmad Al-Farahidi (الخليل بن أحمد الفراهيدي‎ ), autor je prvog arapskog rečnika, a njegov učenik Sibavajh je napisao prvu knjigu o teorijama arapske gramatike.

Fonologija

Za više informacija pogledajte: Arapski alfabet

Osnovna ideja arapskog alfabeta počiva na principu da jednom glasu odgovara jedan grafem. Klasični arapski ima 28 suglasnika (foneme), uključujući i dva polu-vokala, koji čine arapsko pismo. Takođe poseduje i šest vokala (tri kratka vokala i tri duga vokala). Oni se pojavljuju kao različite alofone, u zavisnosti od prethodnog suglasnika. Kratki vokali nisu obično zastupljeni u pisanom jeziku, iako mogu biti označeni dijakritičkim znacima. Najrasprostranjeniji oblik pisma je kurzivni, koji se odlikuje oblim slovima. On se naziva nesih/neshi pismo. Ono je danas preovlađujući oblik pisma u arapskom svetu.

Prikaz arapskog alfabeta.

Osnovne karakteristike arapskog pisma su:

1. beleženje konsonanata i samo delimično vokala (dugih)
2. slova imaju više oblika u kojima se pojavljuju, tj. različite pozicione varijante koje zavise od njihovog mesta u reči
3. piše se zdesna nalevo
4. vezivanje slova, s izuzetkom nekoliko slova koji se ne vezuju ulevo
5. postojanje edrih slova (vezuju se samo sa desne strane)
6. odsustvo velikih i malih slova
7. nepostojanje razlike između pisanih i štampanih slova
8. pisanje znaka za podvostručenje slova (tešdid)
9. nedeljenje reči na kraju reda

Diglosija

Za više informacija pogledajte: Diglosija u arapskom jeziku

Diglosija je pojava u kojoj zajednica govornika upotrebljava paralelno dve bitno različite varijante istog jezika, u zavisnosti od komunikacijskog konteksta. Diglosija je pojava koja zahvata čitavu zajednicu, a dvojezičnost (bilingvizam) individualna je pojava. Za ceo govorni prostor arapskog jezika karakteristična je diglosija. U arapskom jeziku sa jedne strane stoji književni arapski jezik, izveden iz klasičnog (الفُصْحَى), a sa druge strane je jezik svakodnevnog usmenog govora (العَامِيَة), konkretizovan u formi regionalnih dijalekata. Arapima je maternji jezik upravo taj dijalekat, dok taj književni arapski uče procesom obrazovanja i školovanja. Pored ova dva, u govornoj praksi javljaju se brojni prelazni varijeteti koji predstavnjaju svojevrsnu funkcionalnu mešavinu standardnog varijeteta i dvaju govora u kontaktu.

Sve reči u semitskim jezicima dele se na: glagole, imena i čestice.

Glagoli

Glagolsku osnovu arapskog jezika čine tri konsonanta, odnosno radikala. Postoje i glagoli sa četiri ili više radikala ali su oni ređi i netipični za arapski jezik. Osnovnim oblikom arapskog glagola u gramatici smatra se oblik trećeg lica jednine muškog roda perfekta. Pošto se ovaj oblik uzima i kao ime glagola, oni se shodno tome u rečnicima alfabetski ređaju prema trećem licu jednine muškog roda perfekta. Može se reći da ova osnovna forma odgovara infinitivu srpskog jezika.

Prikaz grafikona arapskih glagola.

Arapski glagoli nemaju osnovne vremenske oblike koji bi odgovarali našem prošlom, sadašnjem i budućem vremenu, već se glagol javlja u dva vida, svršenom i nesvršenom, odnosno u perfektu i imperfektu. Za arapski jezik pri konjugaciji karakteristični su posebni oblici za muški i ženski rod u većini lica kao i postojanje duala (dvojine). Perfekat se gradi nastavcima (sufiksima) koji se dodaju na glagolsku osnovu uz prethodno otklanjanje vokala sa trećeg konsonanta. Imperfekat se gradi dodavanjem prefiksa i sufiksa. Kod troradikalnih glagola za građenje imperfekta za prvim konsonantom ne sledi kratki vokal već on nosi sukun, dok je drugi konsonant vokalizovan tzv. karakterističnim imperfekatskim vokalom.

Prvi i treći korenski suglasnici troradikalnog glagola u osnovnom obliku uvek su vokalizovani kratkim vokalom "a", dok na drugom radikalu mogu potencionalno stajati sva tri vokala "a", "i" i "u", pa se ovaj srednji vokal smatra karakterističnim perfekatskim vokalom, na osnovu kojeg se razlikuju tri tipa glagola u perfektu:

1. فَعَلَ (fa'ala) - izražavaju aktivno dejstvo i mogu biti prelazni
2. فَعِلَ (fa'ila) - izražavaju aktivno stanje i mogu biti prelazni
3. فَعُلَ (fa'ula) - izražavaju stalno stanje ili osobinu, uvek su neprelazni

Glagolske vrste

Osnovna forma arapskog glagola može se proširivati udvajanjem jednog od konsonanta, produžavanjem nekog od vokala, dodavanjem prefiksa, umetanjem infiksa ili kombinacijom pomenutih mogućnosti. Glagol u svom osnovnom obliku je istovremeno u prvoj glagolskoj vrsti. Počevši od prve glagolske vrste izvode se proširene glagolske vrste sa različitim karakterističnim značenjima. u arapskom jeziku ima 15 glagolskih vrsta od kojih se najviše koristi prvih 10.

Većina ovih vrsta je uzeta iz Klasičnog arapskog

Glagolska vrsta	Perfekat	Značenje	Imperfekat	Značenje
I	kataba	on je pisao (pisati)	yaktubu	on piše
II	kattaba	on je učinio da (neko) piše	yukattibu	on čini da neko piše
III	kātaba	dopisivao se sa, pisao (nekome)	yukātibu	dopisuje se sa, piše (nekome)
IV	ʾaktaba	diktirao je	yuktibu	diktira
V	takattaba	formirao se	yatakattabu	formira se
VI	takātaba	dopisivao se (sa nekim, međusobno)	yatakātabu	dopisuje se (sa nekim, međusobno)
VII	inkataba	on je bio napisan	yankatibu	on biva napisan
VIII	iktataba	prepisivao je	yaktatibu	prepisuje
IX	iḥmarra	pocrveneo je	yaḥmarru	biva crven
X	istaktaba	pitao je (nekoga) da napiše	yastaktibu	pita (nekoga) da napiše

• I - osnovno značenje glagola
• II - intenzitet i učestalost radnje; kauzalnost; deklarativnost
• III - konativnost (direktno usmeravanje ka određenom objektu dejstva)
• IV - kauzalnost; deklarativnost
• V - refleksiv odgovarajućeg glagola II vrste
• VI - reciprocitet; simuliranje radnje
• VII - refleksiv I ili II vrste
• VIII - refleksivno-pasivni
• IX - sticanje ili posedovanje izvesnog svojstva
• X - refleksiv tj. mediopasiv IV vrste; konativnost

Nepravilni glagoli

U arapskom jeziku postoje i nepravilni glagoli koji se dele na: podvostručene, hamzirane glagole, polupravilne, šuplje i krnje.

Podvostručeni glagoli su glagoli čiji oblici imaju isti drugi i treći radikal pri čemu dolazi do udvajanja, odnosno asimilacije ovih dvaju identičnih radikala što dovodi do podvostručenosti konsonanta u pojedinim oblicima. Dok je za druge oblike svojstvena razdvojenost drugog i trećeg radikala. Do asimilacije drugog i trećeg radikala dolazi u oblicima u kojima iza trećeg konsonanta sledi kratak vokal.

Hamzirani glagoli su oni koji na mestu jedenog od radikala imaju hamzu. Specifičnost ovih glagola je uslovljena položajem slova hamze u fonološkom i fonetskom sistemu arapskog jezika. U fonološkom pogledu hamza je deo konsonantskog sistema, što dovodi do potrebe njenog zapisivanja u pisanoj formi. Da bi se tumačile osobenosti ovih glagola neophodno je poznavanje pravopisa slova hamze.

Polupravilni glagoli su oni glagoli izvedeni od korena kod kojih se na mestu prvog radikala nalaze poluvokali و ili ي (w ili y). Postoje dve vrste ovih glagola: oni kod kojih je prvi radikal و (w) i oni kod kojih je prvi vokal ي (y). Kod ovih glagola svi oblici perfekatske konjugacije su pravilni jer se za perfekat koriste samo sufiksi.

Šuplji glagoli jesu oni koji su izvedeni od troradikalnog korena, kod kojih se na mestu drugog radikala nalaze poluvokali و ili ي. Za konjugaciju ovih glagola i izvođenje njihovih oblika važno je poznavati zakon o skraćivanju vokala u zatvorenom slogu. Imperativ šupljih glagola obrazuje se bez karakterističnog prefiksa, to jest bez protetičke hamze.

Krnji glagoli na mestu trećeg radikala imaju slabe konsonante و ili ي.

Glagolska imenica

Glagolska imenica ili masdar je specifičan oblik sa glagolskim i imenskim svojstvima. Najčešće se određuje kao glagolska imenica. Često se naziva i arapskim infinitivom, jer deo njenih funkcija odgovara infinitivu u srpskom i mnogim drugim indoevropskim jezicima. Svaki troradikalni glagol ima jedan ili više masdara. Što se tiče morfologije, masdar je imenica sa imenskim atributima, dok značenje može da mi bude i imensko i glagolsko. Kada su masdari prelaznog glagola i njegov direktni objekat jedan pored drugog, bez obzira na glagolsko značenje jedne od njih, objekat ne stoji u akuzativu, već sa masdarom obrazuje genitivnu vezu u kojoj je na mestu rektuma. Masdari se dosta upotrebljavaju kao lični glagolski oblik u objekatskim rečenicama, izričnim, namernim i vremenskim. Ovako upotrebljen masdar ekvivalentan je našem infinitivu. Postoji i veliki broj potpuno poimeničenih masdara koji se ponašaju kao samostalne imenice.

Particip aktivni

Označava vršioca radnje bez obzira na njen vremenski aspekat. Po obliku je imenska reč, a značenje mu je glagolsko. Particip aktivni se u mnogim slučajevima i označava kao imenica, tj. poimenčuje se. U književnom arapskom jeziku particip aktivni se vrlo često upotrebnjava umesto ličnih glagolskih oblika, tj. kao ekvivalent imperfektu. Kada je upotrebljen glagolski, a odnosi se na ljudska bića, u množini uvek ima oblik pravilne množine muškog ili ženskog roda. Kada je upotrebljen u funkciji ličnog glagolskog oblika, kod prelaznih glagola on zadržava svoju objekatsku rekciju.

Kod troradikalnih glagola u prvoj glagolskoj vrsti univerzalna formula za građenje participa je :

Množina	Jednina	Broj/rod
فَاعِلُونَ	فَاعِلٌ	m.
فَاعِلاتٌ	فَاعِلَةٌ	ž.

Particip aktivni kada je atributivno upotrebljen, kao glagolski pridev, vrši funkciju relativnih rečenica gde se sintaksički ponaša kao pridev. Kada se ne odnosi na ljudska bića već na životinje i apstraktne pojmove, particip aktivni ima slomljenu množinu ili oblik spoljašnjeg plurala ženskog roda.

Particip pasivni

Particip pasivni je glagolski pridev, kojim se glagolska radnja vezuje za svoj predmet pri čemu se ne ukazuje na vršioca radnje i na njen vremenski aspekat. Kada se odnose na ljudska bića particip pasivni ima sponjašnju množinu muškog ili ženskog roda. Kada se odnosi na životinje i apstraktne pojave, ovaj particip ima slomljenu množinu ili oblik spoljašnje množine ženskog roda.

Za troradikalne glagole prve vrste obrazac građenja participa pasivnog je sledeći:

Množina	Jednina	Broj/rod
مَفْعُولُونَ	مَفْعُولٌ	m.
مَفْعُولاتٌ	مَفْعُولَةٌ	ž.

Svojstveno mu je pridevsko značenje i upotreba, kao i pridecska sintaksa, bilo da se javnja uz imenicu ili kao predikat u rečenici. Njegov pridevski smisao može da preraste i u samostalni pridev, pri čemu se njegova veza sa izvornim glagolom pokatkad potpuno gubi. Kao i particip aktivni, i particip pasivni ima tendenciju poimeničavanja. Kada se nalazi u svojstvu prideva a odnosi se na ljudska bića, ima sufiksalnu množinu muškog ili ženskog roda, a ako se odnosi na apstrakten imenice ima slomljenu množinu ili spoljašnju množinu ženskog roda.

Imena

Prema arapskoj gramatici, tradiciji, vrste reči su podeljene na tri temeljne grupe: imena, glagole i čestice, kao što je već rečeno. Imena se u arapskom jeziku javljaju u određenom i neodređenom vidu. Neodređeni vid ukazuje na neodređenost imena i morfološki najčešće se obeležava tzv. nunacijom. Nunacija je konsonantska morfema koja stoji na kraju reči „-n”, u jednini mu u zavisnosti od padeža prethodi jedan od kratkih vokala- za nominativ „u”, za genitiv „i” a za akuzativ „a”. Ovaj morfem ima funkciju neodređenog člana. U drugim gramatičkim brojevima poput dvojine i množine, neodređena imena nisu obeležena istim krajnjim morfemom, negde je n odsutan. Postoje i imena pod nazivom nomina diptota, koja u neodređenom vidu ne poseduju nunaciju već se završavaju na kratki vokal. Osnovno obeležje određenosti imena je morfem „al” tzv. određeni član. On se dodaje kao prefiks na ime, prilikom čega se gubi nunacija a određeno ime se završava kratkim vokalom. On ne menja naglasak reči, već bliže određuje ime.

Prikaz grafikona arapskih imenica.

Imena se prema sintaksičkom smislu dele na šest vrsta, a to su:

1. Imenica (إِسْمٌ)
2. Pridev (صِفَةٌ)
3. Broj (إِسْمُ العَدَدِ)
4. Pokazne zamenice (إِسْمُ الإِشارَةِ)
5. Odnosne zamenice (إِسْمُ مَوْصُولِ)
6. Lične zamenice (ضَمِير)

Po poreklu imena su 1) primitivna, tj neizvedena iz drugih oblika, ili 2) izvedena, nastala od drugih formi. Primitivna imena mogu biti samo imenice dok se dervirana imena izvode iz glagola, drugih imena, cestica. Mogu biti imenice, glagolski pridevi (participi), pridevi, zamenice i brojevi.

Rod imena

Imenice, pridevi i zamenice ralikuju se po rodu. U arapskom jeziku razlikuju se dva gramatička roda, muški i ženski. U zavisnosti od toga da li se odnose na muški ili ženski rod, reči koje razlikuju rod nalaze se u odgovarajuđim oblicima roda. Utvrđivanje gramatičkog roda vrsi se na osnovu značenjskog, upotrebnog i morfološkog kriterijuma. Imenice se dele na one one koje su samo muškog roda, na one koje su samo ženskog roda i na one koje su u uporebi u oba roda.

Imenice muškog roda nemaju neke samo njima karakteristične oblike, s obzirom na to da se neke od njih uporebljavaju i za ženski rod. Za razliku od njih, imenice ženskog roda izvode se sa određenim nastavcima iz odgovarajućih imenica muškog roda.

Imenice ženskog roda

Da bi neka imenica bila ženskog roda ona mora da zadovolji određene kriterijume. Najbitniji kriterijumi su: morfološki kriterijum, kriterijum značenja (prirodni rod) i kriterijum ustaljene upotrebe.

Morfološki kriterijum - osnovno obeležje ovog kriterijuma jeste karakteristični nastavak „-at-un”, na primer:

• كُلِّيَةٌ - fakultet
• مَدِينَةٌ - grad

Postoji određen broj imenica sa ovim nastavkom koje su zbog svog značenja u arapsko-islamskoj kulturi, muškog roda. Na primer:

• خَلِفَةٌ - halifa
• عَلاَّمَةٌ - učen čovek

Ženskog roda su i imenice koje se završavaju na „ā”, a taj završetak ne pripada korenu reči:

• ذِكْرَى - sećanje
• نَجْوَى - san

Imenice koje se završavaju na „-a’u” takođe su ženskog roda, pod uslovom da taj nastavak nije deo korena reči:

• حَمْرَاءُ - crvena
• صَحْرَاءُ - pustinja

Kriterijum značenja - pod ovim kriterijumom se podrazumevaju imenice čiji pojmovni sadržaj prirodno ili tradicionalno može biti doveden u vezu sa ženskim polom.

• أُمٌّ - majka
• أُخْتٌ - sestra
• بِنْتٌ - ćerka, devojčica
• حَامِلٌ - trudnica

Nazivi nekih toponima, pre svega imena gradova, zemalja, ostrva se smatraju ženskog roda jer su deo dvočlane denitivne sintagme u kojoj se na mestu regensa (prvog člana) nalaze imenice opšteg značaja:

• أَرْضٌ - zemlja
• بَلَدَةٌ - zemlja, grad
• جَزِيرَةٌ - ostrvo
• قَرْيَةٌ - selo

Pri tome prvi član sintagme određuje njen rod. Međutim, neki toponimi zbog svoje neodređenosti u rodu, upotrebljavaju se u muškom rodu. To su uglavnom nazivi država (Jemen se upotrebljava i u muškom i u ženskom rodu). Ženskog roda su i nazivi plemena u preislamskoj Arabiji. Parni delovi i organi tela su takođe ženskog roda. Kao jedninom ženskog roda, gramatičari smatraju sve oblike slomljene ili unutrašnje množine imenica koje se ne odnose na ljudska bića.

Kriterijum ustaljene upotrebe - u ovu kategoriju spada određen broj imenica koje se upotrebljavaju u ženskom rodu, ali se neke od njih ponekad mogu upotrebiti i u muškom rodu.

• شَمْسٌ - Sunce
• نَفْسٌ - duša
• حَرْبٌ - rat
• دَارٌ - kuća

Neodređeni rod - u arapskom jeziku postoje imenice neodređenog odnosno opšteg roda. Dakle, one ne bi trebalo da razlikuju muški i ženski rod. U praksi nije tako. Često se javlja tendencija imenice neodređenog roda da pređu u muški ili ženski rod. Na osnovu morfološkog kriterijuma daje se prednost muškom rodu. Opšteg roda su zbirne imenice i prave zbirne imenice koje označavaju razumna bića. Nazivi slova arapskog alfabeta su takođe neodređenog roda, mada se upotrebljavaju kao ženski rod.

Broj imenice

U arapskom jeziku karakterističan je trodelni sistem broja imenice. Pored jednine (ar. أَلْمُفْرَدُ) i množine (ar. أَلْجَمْعُ), u sistemu broja imenice arapskog književnog jezika postoji i dvojina (ar. أَلْمُثْنَّى).

Dvojina

Oblici dvojine služe da se umesto broja dva iskažu dve jedinke, odnosno dva pojma. Dvojina je zastarela gramatička kategorija koja je skoro iščezla u većini savremenih jezika, u čijim je starijim razvojnim fazama postojala. U govornim dijalektima upotreba dvojine je je dosta smanjena, dok se u književnom arapskom jeziku ona u potpunosti očuvala. Dvojina imena se gradi tako što se na oblike jednine muškog ili ženskog roda dodaju sledeći nastavci:

Nastavak	Padež
ـَانِ	Nominativ
ـَيْنِ	Genitiv/Akuzativ

Kod imenica ženskog roda koje se završavaju na „–at–un” - ـَةٌ, prilikom dodavanja dvojinskih nastavaka takozvano okruglo „t” - ة u pisanju prelazi u „t” - ت na primer:

ženski	ženski	muški	muški	rod
Određeni vid	Neodređeni vid	Određeni vid	Neodređeni vid	Padež
المَدْرَسَتانِ	مَدْرَسَتانِ	الكِتَابَانِ	كِتابَانِ	Nominativ
المَدْرَسَتَيْنِ	مَدْرَسَتَيْنِ	الكِتَابَيْنِ	كِتَابَيْنِ	Genitiv/Akuzativ

Nomina diptota sa karakterističnim nastavkom ـَاءُ - „-ā'u” trpi određene izmene, tako što nepostojani konsonant hamza prelazi u poluvokal „w”, a ređe ostaje nepromenjeno. Postoje slučajevi u kojima se dva različita pojma, a koja su čvrsto povezana, konvencionalno označavaju dualom samo jedne od dveju imenica kojima se imenuju.

Množina

Množina arapskih imena se javlja u dvama oblicima. U obliku obliku spoljašnje (sufiksalne) i unutrašnje (slomljene) množine. Spoljašnja množina se naziva još i pravilna množina, dok se unutrašnja množina obično zove i nepravilna množina. Neka imena imaju samo spoljašnju ili samo unutrašnju množinu.

Sufiksalna množina muškog roda

Za imenice muškog karakteristični nastavci se dodaju na jedninu. Dodavanje određenog člana ne utiče na promenu oblika za množinu. Nastavci za množinu su:

Nastavak	Padež
ـُونَ	Nominativ
ـِينَ	Genitiv/Akuzativ

Javljaju se i imenice muškog roda koje formalno iskazuju oblike množine ženskog roda. Spoljašnja množina se gotovo uvek vezuje za reči kojima se označavaju ljudska bića ili pojmovi vezani isključivo za ljude.

Sufiksalna množina ženskog roda

Kod imenica ženskog roda nastavci za množinu se dodaju neposredno na jedninu. Prilikom dodavanja određenog člana reč gubi nunaciju. Kada se imenica završava na okruglo „t”, ono se menja u „-āt-un” - ـَاتٌ. Nastavci za množinu su:

Nastavak	Padež
ـَاتٌ	Nominativ
ـَاتٍ	Genitiv/Akuzativ

Sufiksalnu množinu imenica ženskog roda imaju i pojedine kategorije imenica kao i neke pojedinačne imenice. To su: imenice koje se završavaju nastavcima karakterističnim za ženski rod, imena ženskog roda, nazivi meseci islamskog kalendara, imena slova arapskog alfabeta, sve glagolske imenice koje se završavaju nastavkom ـَة, mnoge imenice stranog porekla, neki deminutivi imenica koje su izvorno muškog roda, mnoge imenice muškog roda koje nemaju slomljenu množinu.

Slomljena množina

Imenice sa ovom množinom nastaju tako što trpe određene unutrašnje promene. Što se tiče samog građenja množine, ne postoje striktna pravila kao što ne postoji obavezna koorelacija među oblicima jednine i slomljene množine. Shodno tome, preporučuje se da uz oblike jednine imenice zapamtite i njen oblik množine. Na primer:

Množina	Jednina
طُلابٌ	طَالِبٌ
كُتَّابٌ	كَاتِبٌ
كُتُبٌ	كِتَابٌ

Neke imenice mogu posedovati i više oblika slomljene množine koji mogu biti podjednako u upotrebi. Ovoj kategoriji množine karakterističan je vrlo izražen smisao zbirnosti.

Deklinacija imena

Deklinacija je promena reči po padežima. Arapski jezik odlikuju tri padeža, mada postoji mogučnost da se vokativ izdvoji kao zaseban padež ali za to trenutno nema osnove jer se on razlikuje samo u semantici. Bitno je ne mešati i neizjednačavati arapske padeže sa onima iz evropskih jezika jer oni ne odgovaraju u potpunosti jedni drugima. Padeži u arapskom su:

• nominativ - ألمَرْفُوعُ
• genitiv - ألمَجْرُورُ
• akuzativ - ألمَنْضُوبٌ

Deklinacija imena može biti potpuna (tropadežna) i nepotpuna (dvopadežna). Postoji određen broj imenica i prideva koje se ne menjaju po padežima.

Tropadežne imenice

Tropadežne imenice ili nomina triptota poseduju potpunu deklinaciju. To su imenice koje se u neodređenom vidu završavaju nunacijom, poseduju određeni član ili one koje su u ulozi regensa genitivne veze. U govornom jeziku se deklinacijski nastavci ne govore. Ovo se može primeniti i u književnom jeziku kod imenice u pauzalnoj formi, iza nje sledi logički presek u govoru.

Deklinacija neodređenih imenica:

Ženski rod	Muški rod	Padež
مَدْرَسَةٌ	كِتابٌ	Nomiativ
مَدْرَسَةٍ	كِتابٍ	Genitiv
مَدْرَسَةً	كِتاباً	Akuzativ

Deklinacija određenih imenica:

Ženski rod	Muški rod	Padež
المَدْرَسَةُ	الكِتابُ	Nomiativ
المَدْرَسَةِ	الكِتابِ	Genitiv
المَدْرَسَةَ	الكِتابَ	Akuzativ

Dvopadežne imenice

Dvopadežne imenice ili nomina diptota su imenice i pridevi koji se u neodređenom vidu završavaju kratkim vokalom umesto nunacijom. U neodređenom vidu imaju jedan oblik za nominativ, i jedan za genitiv i akuzativ. Ukoliko su u određenom vidu kroz oblik određenog člana ili kao regens genitivne veze ponašaju se kao tropadežne imenice.

Deklinacija neodređene imenice:

Imenica	Padež
صَحْراءُ	Nominativ
صَحْراءَ	Genitiv/Akuzativ

Deklinacija određene imenice:

Imenica	Padež
الصَحْراءُ	Nominativ
الصَحْراءِ	Genitiv
الصَحْراءَ	Akuzativ

Genitivna veza

Genitivna veza je način kojim se povezuju imenice u arapskom jeziku. Ovu sintagmu čine dve imenice gde se prva (regens) dodaje drugoj (rektum) i određuje je ovim odnosom. Druga imenica je uvek u genitivu. Regens prave geinitivne veze nikad ne poseduje određeni član već je gramatički uvek određen na osnovu svog statusa ali takođe nema ni nunaciju. Rektum, s druge strane, može biti određen i neodređen. Na osnovu njegove određenosti ili neodređenosti cela genitivna veza se smatra određenom, to jest neodređenom. Na promer:

neodređena genitivna veza	knjiga (neke) studentkinje	كِتَابٌ طَالِبَةٍ
neodređena genitivna veza	kuća (nekog) čoveka	بَيْتُ رَجُلٍ
određena genitivna veza	knjiga (ove) studentkinje	كِتَابُ الطَّالِبَةِ
određena genitivna veza	kuća (ovog) čoveka	بَيْتُ الرَّجُلِ

Što se tiče padežne promene, samo regens podleže njoj dok je rektum uvek u genitivu. Dvopadežne imenice na mestu regensa imaju tropadežnu promenu. Rod genitivne veze određuje rod imenice u regensu. Imenice koje su u dualu ili u obliku spoljašnje množine gube krajnji konsonant „n“ – ن, koji je karakterističan za ove oblike. Između regensa i rektuma ne može biti umetnuto ništa osim pokazne zamenice koja je vezana za rektum. Sve što se odnosi na regens ide iza rektuma, gde prednost imaju dodaci rektuma, pa zatim dodaci regensa.

Postoje i složene genitivne veze sačinjene od dveju ili više genitivnih veza. Kod ovih veza poslednji rektum je u isto vreme i regens za naredni. Iz ovoga proishodi da samo poslednji rektum može biti određen, dok oni prethodni podležu pravilima regensa te ne mogu imati određeni član. Genitivna veza je konstrukcija kojom se izražavaju mnogi odnosi i poseduje široka značenja. Pored prave genitivne veze javlja se i neprava ili kvazi genitivna veza koja umesto imenice na mestu regensa ima pridev. Rektum u ovoj vezi ima ulogu bližeg određivanja prideva.

Zamenice

Lične zamenice

Ove zamenice se ubrajaju u određena, nepromenljiva imena. U arapskom jeiku postoji i oblik dvojine ličnih zamenica, kao i posebni oblici za muški i ženski rod u drugom licu jednine. U svom osnovnom i samostalnom obliku javnjaju se samo u nominativu, subjektivna funkcija. U genitivu i akuzativu se javljaju kao zamenički sufiksi. Zamenice mogu biti rastavljene odnosno samostalne ili spojene odnosno prefiksi i/ili sufiksi. Lične zamenice se razlikuju po padežima i u nekim slučajevima u rodu i broju.

Samostalni oblik ličnih zamenica:

Množina	Dvojina	Jednina	Lice
نَحْنَ	/	أّنا	1. l. m.
أَنْتُمْ	أَنْتُمَا	أَنْتَ	2. l. m.
أَنْتُنَّ	أَنْتُمَا	أَنْتِ	2. l. f.
هُمْ	هُمَا	هُوَ	3. l. m.
هُنَّ	هُمَا	هِيَ	3. l. f.

Zamenički sufiksi:

Množina	Dvojina	Jednina	Lice
نا	/	ي/نِي	1. l.
كُمْ	كُمَا	كَ	2. l. m
كُنَّ	كُمَا	كِ	2. l. f.
هُمْ	هُمَا	هُ	3. l. m.
هُنَّ	هُمَا	هَا	3. l. f.

Zamenički sufiksku upotrebljeni u genitivu su u stvari rektumi genitivnih veza, čiji su regensi druge imenseke reči ili predlozi. U ovom obliku najčešću predstavljaju prisvojne zamenice. Kada zamenički sufiks dodamo na glagolske oblike oni su tada u akuzativu i imaju funkciju direktnog objekta.

Prisvojne zamenice

U arapskom jeziku postoje dva tipa pokaznih zamenica. prvi označava bliže predmete, a drugi dalje. Kada stoje ispred određene imenice, pokazne zamenice se ponašaju kao pridevi i slažu se sa njom. Njihova funkcija jeste funkcija subjekta u imenskoj rečenici i subjekta ili objekta u glagolskoj. Pokazna zamenica je jedina reč koja moze da stoji između regensa i rektuma u genitivnoj vezi.

Pokazne zamenice za blizinu:

Množina	Dvojina	Jednina	Rod
هَؤُلاءِ	هَذَانِ / هَذَيْنِ	هَذَا	m.
هَؤُلاءِ	هَتَانِ / هَتَيْنِ	هَذِهِ	ž.

Pokazne zamenice za daljinu:

Mnozina	Dvojina	Jednina	Rod
أُولئِكَ	ذَانِكَ / ذَيْنِكَ	ذَلِكَ	m.
أُولئِكَ	تَانِكَ / تَيْنِكَ	تِلْكَ	ž.

Ove zamenice u svim padežima imaju isti oblik, pored jednine i množine imaju i dualski oblik koji je promenljiv po padežima.

Odnosne zamenice

Odnosne zamenice su nepromenljive po padežima, osim duala, i stoje iza reči koju označavaju. Najviše se upotrebljavaju u sindetskim odnosnim rečenicama.

Pridevske odnosne zamenice:

Množina	Dual	Jednina	Broj
أَلَّذِينَ	أَللّذَانِ / أَللّذَيْنِ	أَلَّذِي	m.
أَللاَّتِي	أللَّتَلنِ / أَللَّتَيْنِ	أَلَّتِي	ž.

Imeničke odnosne zamenice su formalno nepromenljive ali mogu biti upotrebljene u nominativu, genitivu i akuzativu. U nekim slučajevima mogu biti upotrebljene kao pridevske odnosne zamenice.

ko	مَن
šta	مَا

Upitne zamenice

U arapskom jeziku upitne zamenice imaju iste osnovne oblike kao odnosne zamenice ali im je prvobitno značenje upitno. To su:

ko?	مَن
šta?	مَا
koji/koja?	اَيٌّ / أَيَّةٌ

Upitna zamenica مَا može da se nadđe iza predloga pri čemu ima sledeće oblike:

zašto?	لِمَا
čime?	بِمَا
u čemu?	فِيمَا
o čemu?	عَمَّا
zašto?	عَلاَمَ

Pridevi

Pridevi su reči koje označavaju osobinu pojma označenog imenicom uz koju stoje. Nisu samostalni, a u rečenici vrše službu atributa ili dela imenskog predikata. Pridevi rod, broj i padež dobijaju od imenice uz koju stoje. U arapskom jeziku pridevi se uče kao kao samostalne reči. Neretko participi osnovne i proširenih vrsta poseduju funkciju prideva.

hladan	بَارِدٌ
dobar	صَالِحٌ
pošten	عَادِلٌ

Obrazac فَعِيلٌ je vrlo čest kod obrazovanja prideva, mada se iz njega mogu izvesti i imenice.

dugačak	طَويلٌ
slavan	عَظِيمٌ
lep	جَمِيلٌ

Prema obrascu فَعُولٌ grade se pridevi koji oznanjavaju intenzitet. Muški i ženski rod imaju isti oblik.

veoma lenj	كَسُولٌ
lažljiv	كَذُوبٌ
veoma zahvalan	شَكُورٌ

Pridevi koji označavaju boje grade se na specifičan način prema sledećoj formi:

Značenje	Množina	Jednina ž.	Jednina m.
beo	بِيضٌ	بَيْضاءُ	أَبْيَضُ
crven	حُمءرٌ	حَمْراءُ	أَحْمَرُ
zelen	خُضْرٌ	خَضْراءُ	أَخْضَرُ
plav	زُرْقٌ	زَرْقاءُ	أَزْرَقُ
crn	سُودٌ	سَوْداءُ	أَسْوَدٌ
žut	صُفْرٌ	صَفْراءُ	أَصْفَرُ

Slaganje prideva

Pridevi se sa imenicom koju opisuju slažu u rodu, broju, padežu, određenosti i neodređenosti. Njegove osnovne funkcije su: atributivna i predikatska u imenskoj rečenici. U određenosti i neodređenosti pridevi se slažu u potpunosti sa immenicom. Što se tiče roda, i kao atribut i kao predikat, pridev se slaže sa imenicom. Množine imenica koje se ne odnose na ljudska bića posmatraju se kao jednina ženskog roda. Slaganje u padežu je potpuno kada se pridev ponaša kao atribut uz imenicu.

Komparacija prideva

Komparativ i superlativ troradikalnih prideva grade se od univerzalnog pridevskog oblika koji se u arabistici naziva elativ. On predstavlja pojačanje pridevskog značenja. Elativ kada je upotrebljen van komnparativne i superlativne funkcije može i samostalno da stoji pri čemu ima oslabljeno značenje, prozitiv.

Oblici elativa:

Rod	Množina	Dvojina	Jednina
m. r.	أَفْعَلونَ / أَفاعِلُ	أَفْعَلانِ	أَفْعَلُ
ž. r.	فُعْلَيَاتٌ / فُعَلٌ	فُعْلَيانِ	فُعَلَى

Komparativ

Komparativ u arapskom jeziku se gradi tako što se iza elativa dodaje predlog„od“ - ْمِن, čime se vrši poređenje. Kada elativ ima funkciju komparativa uvek se nalazi u obliku muškog roda.

Komparativ
أَفْعَلُ مِنْ

• .أَلطَّالِباتُ أَكْثَرُ مِنْ أَلطَّلِبِينَ
• Studentkinja ima više nego studenata.

Superlativ

U arapskom jeziku superlativ se može graditi na dva načina: genitivnom vezom i atributivnom sintagmom. Superlativ se genitivnom vezom gradi tako što se za regens uzima nepromenljiv elativ a rektum je imenica, koja može biti u određenom genitivu jednine ili u određenom ili neodređenom genitivu množine. Atributivnu sintagmu obrazuju imenica i uz nju atributivno upotrebljen elativ, koje se sa imenicom slaže po svim pravilima slagalja prideva u arapskom jeziku.

Superlativ genitivnom vezom:

Množina	Jednina	Lica
أَفْضَلُ الطُّلاَّبِ	أَفْضَلُ طَالِبٍ	m. r.
أَفْضَلُ الطَّالِباتِ	أَفْضَلُ طَالِبَةٍ	ž. r.

Superlativ atributivnom sintagmom:

Množina	Jednina	Lice
أَلطُّلاَّبُ الأَفْضَلُونَ	أَلطَّالِبُ الاَفْضَلُ	m. r.
أَلطَّالِبَاتُ تافُضْلَياتُ	أَلطَّالِبَةُ الفُضْلَى	ž. r.

Nisba

Nisba je pridev koji ukazuje na postojanje nekog odnosa među rečima, odnos pripadnosti, porekla, srodnosti itd. Grade se od imenica ali u novije vreme se grade i od drugih vrsta reči. Ženski oblik nisbe se često koristi u arapskom kao imenica koja se odnosi na koncepte, najčešće odgovara onima koje se završavaju na -izam.

ž. r.	m. r.
يَّةٌ	يٌ

Kod imenica koje se završavaju karakterističnim nastavkom -ة ovaj sufiks se gubi ispred nastavka za nisbu.

• تِجارَةٌ - تِجارِيٌّ - trgovački
• جَامِعَةٌ - جَامِعِيٌّ - univerzitetski

Ona se mahom izvodi iz imenica u jednini, mada postoje primeri izvođenja ovih prideva iz oblika slomljene množine, uz moguće semantičke i upotrebne razlike.

• دَوْلَةٌ - دَوْلِيٌّ - državni
• دُوَلٌ - دُوَلِيٌّ - međunarodni

Literatura

• Bernards, Monique (2011). „Pioneers of Arabic Linguistic Studies”. Ur.: Bilal Orfali. In the Shadow of Arabic: The Centrality of Language to Arabic Culture Studies Presented to Ramzi Baalbaki on the Occasion of His Sixtieth Birthday (na jeziku: (jezik: engleski)). Brill Publishers. ISBN 9789004215375. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Tanasković, Darko; Mitrović, A. (2011). Gramatika arapskog jezika (2. izd.). Beograd: ZUNS. ISBN 978-86-17-17671-4. 
• Ferguson, Čarls A. (1959). „Diglossia” [Diglosija] (pdf). Word (na jeziku: (jezik: engleski)). Njujork: International Linguistic Association. 15: 325—340. ISSN 0043-7956. Pristupljeno 09. 11. 2013. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Božović, Rade (1984). Udžbenik arapskog jezika: sa vježbankom i rječnikom. Sarajevo: Starješinstvo Islamske zajednice Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. 
• Muftić, Teufik (1998). Gramatika arapskog jezika. Sarajevo: Izdavačka kuća Ljiljan. str. 99, 131—140. ISBN 978-9958-22-025-8. 
• Holes, Clive (2004). Modern Arabic: Structures, Functions, and Varieties (na jeziku: (jezik: engleski)). Washington, D. C.: Georgetown University Press. ISBN 978-1-58901-022-2. Pristupljeno 09. 11. 2013. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)

Spoljašnje veze

• Arabic Natural Language Processing – special issue
• Learn arabic grammar