Дарко Танасковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дарко Танасковић
Darko Tanasković.jpg
Дарко Танасковић
Датум рођења(1948-01-04)4. јануар 1948.(71 год.)
Место рођењаЗагреб
ФНР Југославија

Дарко Танасковић (Загреб, 4. јануар 1948) је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац, дипломата Савезне Републике Југославије и амбасадор Србије при Унеско.

Биографија[уреди]

Рођен је 1948. у Загребу. Син је генерала Рајка Танасковића. Основну и класичну гимназију је завршио у Београду 1966. након чега уписује Филолошки факултет Универзитета у Београду. Дипломирао је оријенталну филологију 1970, затим магистрирао 1972. и докторирао 1979. са тезом „Арапски језик у савременом Тунису – диглосија и билингвизам“. Године 1971. је постао асистент, затим доцент 1980. и ванредни професор од 1981. на Катедри за оријенталистику Филолошком факултету у Београду. За редовног професора је примљен 1989. године. Предавао је између осталог арапски језик, арапску књижевност, турски језик, увод у оријенталну филологију, затим персијску књижевност, основе исламске цивилизације, ислам и хришћанство, увод у упоредну граматику семитских језика, лингвистичку арабистику. Једно вријеме је радио као управник Катедре за оријенталистику, продекан Филолошког факултета и предсједник Савјета и Управног одбора Филолошког факултета.

Током професорске каријере је по позиву предавао и на универзитетима у Скопљу, Сарајеву, Високој школи за друштвене науке у Паризу и од 2007. на Универзитета УН у Београду. Од 1999. ради као професор на Универзитету примењених наука „Мегатренд“, од 2008. на Академији за дипломатију и безбедност, затим Факултету за медије и комуникацију, Београдској отвореној школи (БОШ), те Институту за геополитичке студије у Београду.

Члан је Извршног комитета Европског универзитета у Риму од 1990, члан Европске академије наука и умјетности у Салзбургу од 1995, члан Комисије за матичност и Управног одбора Универзитета у Београду, затим члан удружења књижевних преводилаца, Удружење књижевника Србије и српског ПЕН- клуба, те члан Управног одбора Ватерполо савеза Србије, Управног одбора СКЗ и Управног одбора Института за књижевност и уметност у Београду.

Био је амбасадор Савезне Републике Југославије у Републици Турској од 1995. до 1999, амбасадор СРЈ у Азербејџану од 1998. до 1999, те амбасадор СРЈ у Ватикану и при Малтешком витешком реду од 2002. до 2008. године.

Од 2014. године обавља дужност амбасадора Србије при Унеско.

Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик, а образовање је стекао и у класичним језицима попут старогрчког и латинског. Ожењен је и има троје дјеце.

Награде и одликовања[уреди]

Добитник је награде Златни беочуг за трајни допринос култури Београда 2009. године.

Дела (библиографија)[уреди]

Објавио је преко 600 научних и стручних радова, од којих су неки преведени и објављени на страним језицима.

  • Аутономија мишљења: нови разговори са Дарком Танасковићем (разговоре водио Милош Јевтић) (2016)
  • Велики повратак Турске?: Неоосманизам или Исламизам (2015)
  • Белези времена (2014)
  • Голуб који није постао птица (2012)
  • Неоосманизам - повратак Турске на Балкан: доктрина и спољнополитичка пракса (2010; 2011)
  • Ислам: догма и живот (2008)
  • Граматика арапског језика (с А. Митровић, 2005)
  • Југоисток Србије: Континуитет кризе и могући исходи (с групом аутора, 2001)
  • Tanasković, Darko (2000). Islam i mi (1. изд.). Beograd: Partenon. 
    • Tanasković, Darko (2002). Islam i mi (2. изд.). Beograd: Partenon. 
      • Tanasković, Darko (2006). Islam i mi (3. изд.). Beograd: Partenon. 
        • Tanasković, Darko (2010). Islam i mi (4. изд.). Beograd: Partenon. 
  • У Колекцији М. Јевтића „Одговори“ објављени су разговори „Аутономија мишљења“ и „На Истоку Запада“ (2000, два издања)
  • Турско-српски речник (у коауторству са С. Ђинђићем и М. Теодосијевић, 1997)
  • Танасковић, Дарко (1995). „Противречности необошњаштва”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 47—56. 
  • У дијалогу с исламом (1992)
  • Контрастивна анализа арапског и српскохрватског језика (1982)
  • Арапски језик у савременом Тунису (1982)
  • Суфизам (са И. Шопом)
  • Арапска поезија (1977)

Извори[уреди]

  1. ^ www.vatican.va/archive/aas/documents/2005/gennaio%202005.pdf. pp. 107.

Спољашње везе[уреди]