Дарко Танасковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Дарко Танасковић
Darko Tanasković.jpg
Проф. др Дарко Танасковић
Датум рођења(1948-01-04)4. јануар 1948.(72 год.)
Место рођењаЗагреб
  ФНР Југославија
ОбразовањеФилолошки факултет Универзитета у Београду
НаградеVA Ordine Piano BAR.svg Орден папе Пија IX, Велики крст (Света столица).

Flag of the Serbian Orthodox Church.svg Црквени орден Светог Саве другог реда

SMOM.svg Орден Великог крста Малтешког витешког реда за војничке заслуге

Дарко Танасковић (Загреб, 4. јануар 1948) је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац, дипломата Савезне Републике Југославије, бивши амбасадор у Републици Турској, Азербејџану и Ватикану и амбасадор Србије при Унеску. На Филолошком факултету Универзитета у Београду био је управник Катедре за оријенталистику, продекан, председник Савета и Управног одбора. Током професорске каријере по позиву је предавао на многим универзитетима у региону и свету.

Члан је Европске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Републике Српске, као и Научног друштва Србије. Почасни је члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у коме се од 2017. године налази његов легат.

Биографија[уреди | уреди извор]

Породица и школовање[уреди | уреди извор]

Дарко Танасковић рођен је 4. јануара 1948. године у Загребу. Отац Рајко Танасковић (1917–1984), пореклом из села Прељина, код Чачка, био је доктор војних наука, учесник Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈНА. Мајка Инес Веслај (Wesley) Танасковић (1920–1979), рођена у Сремској Митровици, била је доктор физиологије, пуковник ЈНА, начелник Института за војномедицинску документацију и информатику ВМА, као и професор Медицинског факултета Универзитета у Београду.[1] Има млађу сестру Станку Танасковић (рођ. 1957).

Дарко је класичну гимназију (осмогодишњу) завршио у Београду. Године 1966. уписао је Филолошки факултет Универзитета у Београду, где је дипломирао оријенталну филологију 1970, затим магистрирао 1972. године. Током 1976/77. године боравио је у Тунису као студент, а потом је 1979. докторирао на Филолошком факултету са дисертацијом „Арапски језик у савременом Тунису – диглосија и билингвизам“.[2]

Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик, а образовање је стекао и у класичним језицима попут старогрчког и латинског.

Професорска каријера[уреди | уреди извор]

Проф. др Дарко Танасковић

Године 1971. Танасковић је постао асистент-приправник за оријенталну филологију на Катедри за оријенталистику Филолошког факултета, затим доцент 1980. године, а као ванредни професор радио је од 1981. године. За редовног професора примљен је 1989. године и на факултету је радио све до пензионисања 2018. године. Предавао је, између осталог, предмете Арапски језик, Турски језик, Увод у оријенталну филологију, Персијску књижевност, а потом и Арапску књижевност и Основе исламске цивилизације. На постдипломским студијама (магистарским и докторским) предавао је Увод у упоредну граматику семитских језика, Лингвистичку и Књижевну арабистику, Ислам и хришћанство, Исламски фундаментализам и друго.[2] Једно време је радио као управник Катедре за оријенталистику, продекан Филолошког факултета и председник Савета и Управног одбора Филолошког факултета. Био је и члан Kомисије за матичност, Управног одбора и Савета Универзитета у Београду, као и председник Одбора за хуманистичке науке при Заједници, односно Министарству науке Републике Србије.

Током професорске каријере по позиву је предавао на универзитетима у Скопљу, Сарајеву, Алжиру и Риму, као и на Високој школи за друштвене науке (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales) у Паризу. Од 1999. године држао је предавања и на Универзитету примењених наука „Мегатренд“, а потом и на Академији за дипломатију и безбедност, Факултету за медије и комуникације и Православном богословском факултету у Београду, као и Факултету политичких наука и Филолошком факултету у Бања Луци. Био је сарадник на Београдској отвореној школи (БОШ), Институту за геополитичке студије у Београду и од 2018. године сарадник Института за стратешке студије при Факултету за дипломатију и безбедност. Радио је и као професор по позиву у ЕЦПД Универзитету УН у Београду (од 2007).

Од 1990. године професор Танасковић је члан Извршног комитета Европског универзитета (Université Euro-Arabe Itinérante) у Риму, а од 1995. члан Европске академије наука и уметности (Academia Scientiarum Et Artium Europea) у Салцбургу. Танасковић је такође дописни члан друштва за турски језик (Türk Dil Kurumu) у Анкари (од 2000) и инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске (од 2015), као и члан Научног друштва Србије (од 2016) и Српске подружнице Римског клуба (од 2019).

Професор Танасковић члан je Удружења књижевних преводилаца, Удружења књижевника Србије и српског ПЕН-клуба, те члан Спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије од 2010. године, Управног одбора СКЗ и Управног одбора Института за књижевност и уметност у Београду.[1][2] Био је председник Савета Дипломатске академије „Коча Поповић” 2013. године. Од 2016. године је почасни председник Друштва српско-азербејџанског пријатељства.

Папа Јован Павле II и проф. др Дарко Танасковић, 2004.

Дипломатска каријера[уреди | уреди извор]

Проф. др Дарко Танасковић био је на дужности амбасадора Савезне Републике Југославије у Републици Турској од 1995. до 1999. године, а у Азербејџану од 1998. до 1999. године. Био је амбасадор при Светој СтолициВатикану) и при Малтешком витешком реду од 2002. до 2008. године. Обављао је дужност сталног представника Србије при Унеску од 2015. до 2018. године.[1]

Током својих дипломатских дужности, прикупио је многе ретке књиге и издања за своју личну библиотеку, понекад доносећи и читаве кутије књига назад у Београд.[3] Током деценија живота и рада сакупио је важну, ретку и вредну колекцију књига која обухвата најважнију колекцију оријенталистике у југоисточном делу Европе, изузетну библиотеку о арапском свету, исламу, Босни и Турској.[4]

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Професор Танасковић ожењен је Весном Танасковић, рођеном Перовић, ћерком глумца Слободана Цице Перовића. Заједно имају троје деце, Марка, Јелену и Марију.[1]

Награде и одликовања[уреди | уреди извор]

Добитник је награде Златни беочуг за трајни допринос култури Београда 2009. године, Изузетне Вукове награде 2014. и сретењске Златне медаље за заслуге 2019. године.[5][6] Уручено му је признање „Културни образац” 2018. године.[7] У Министарству спољних послова додељена му је почасна титула првог „Доајена српског елитног дипломатског ешалона са лентом”.

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Објавио је преко 600 научних и стручних радова из области широко схваћене оријенталистике, од којих су неки преведени и објављени на страним језицима.[2] Међу бројним радовима истичу се књиге:[11]

  • „Арапска поезија” (1977),
  • „Суфизам ”(са И. Шопом, 1981, 2012),
  • „Арапски језик у савременом Тунису” (1982),
  • „Контрастивна анализа арапског и српскохрватског језика” (1982),
  • „У дијалогу с исламом” (1992),
  • „Турско-српски речник” (у коауторству са С. Ђинђићем и М. Теодосијевићем, 1997),
  • „На Истоку Запада” (са М. Јевтићем, 2000, два издања),
  • „Аутономија мишљења“ (у колекцији М. Јевтића „Одговори“, разговори, 2000)
  • „Ислам и ми” (2000, четири издања),
  • „Континуитет кризе и могући исходи” (с групом аутора, 2001),
  • „Граматика арапског језика” (са А. Митровићем, 2005, два издања) ,
  • „Ислам: догма и живот” (2008, 2018),
  • „Аутономија мишљења” (са М. Јевтићем, 2009, 2016),
  • „Неоосманизам - повратак Турске на Балкан: доктрина и спољнополитичка пракса” (2010, 2011, 2015),
  • „Голуб који није постао птица” (2012),
  • „Белези времена” (2014) и
  • „Из дана у дан” (2015).

Легат Дарка Танасковића[уреди | уреди извор]

Дарко Танасковић са Горицом Лазић у Музеју књиге и путовања, испред свог „Практичног арапско-француског речника” из 1871. године.

Проф. др Дарко Танасковић 2017. године започео је формирање свог легата у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Приликом потписивања уговора, као симбол доброг почетка сарадње, поклонио је Удружењу изузетно редак примерак првог издања „Практичног арапско-француског речника” (Dictionnaire pratique Arabe-Francais) из 1871. године, француског арабисте и главног преводиоца француске војске у Алжиру Марселина Босијеа. Ову ретку књигу професор Танасковић набавио је током једногодишњег студијског боравка у Тунису (1976/77).[3]

Танасковић је Удружењу поклонио и збирку књига, часописа и других материјала које је сакупљао дуже од четрдесет година, а међу књигама из његове библиотеке посебно се истичу издања арабистике, туркологије и речници за учење арапског језика. У библиотеци се налази и књига са посветом турског нобеловца Орхана Памука коју је Танасковићу писац лично потписао током боравка у Београду 2006. године.[12]

Поред библиотеке, у легату професора Танасковића налази се и мноштво других предмета: диплома, захвалница, фотографија са значајним људима које је сретао током дуге и успешне каријере, попут фотографија са папом, као и председником Азербејџана.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Порекло проф. др Дарка Танасковића”. Порекло (на језику: српски). 2020-06-05. Приступљено 2020-07-16. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 „Проф. др Дарко Танасковић”. fil.bg.ac.rs. Приступљено 2020-07-16 — преко Филолошки факултет Универзитета у Београду. 
  3. 3,0 3,1 „Легат оријенталисте и дипломате Дарка Танасковића”. Србија међу књигама. Годишњак: 228. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  4. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Legat orijentaliste i diplomate Darka Tanaskovića u Adligatu”. www.rts.rs. Приступљено 2020-07-17. 
  5. ^ „Prof. dr Darko Tanasković • Naučno društvo Srbije”. Naučno društvo Srbije (на језику: српски). Приступљено 2020-07-17. 
  6. ^ „Укази о одликовањима”. Председник Републике Србије. Приступљено 2020-07-17. 
  7. ^ „"Kulturni obrazac" za ustanove i pojedince - Ministarstvo kulture i informisanja”. www.kultura.gov.rs. Приступљено 2020-07-17. 
  8. ^ www.vatican.va/archive/aas/documents/2005/gennaio%202005.pdf. pp. 107.
  9. ^ „Орден Светог Саве проф. др Дарку Танасковићу | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]”. www.spc.rs. Приступљено 2020-07-17. 
  10. ^ „Порекло проф. др Дарка Танасковића”. Порекло (на језику: српски). 2020-06-05. Приступљено 2020-06-10. 
  11. ^ „Селективна библиографија проф. др Дарка Танасковића” (PDF). fil.bg.ac.rs. Приступљено 2020-07-16 — преко Филолошки факултет Универзитета у Београду. 
  12. ^ „Дарови Дарка Танасковића”. Србија међу књигама. 3—19: 20. 2019. ISSN 2620-1801 — преко Удруђење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат. 
  13. ^ Дипломата Дарко Танасковић поклонио свој легат удружењу „Адлигат” (2. март 2020)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]