Grigorij Raspućin

Grigorij Raspućin
Grigorij Raspućin
Datum rođenja	(1869-01-10)10. januar 1869.
Mesto rođenja	Pokrovsko, Ruska Imperija
Datum smrti	29. decembar 1916.(1916-12-29) (47 god.)
Mesto smrti	Petrograd, Ruska Imperija

Grigorij Jefimovič Raspućin (rus. Григо́рий Ефи́мович Распу́тин; Pokrovsko, 10. januar 1869 — Petrograd, 29. decembar 1916) je bio ruski mistik. Predstavljajući se kao vidovnjak i čudotvorac, uspeo je da se nametne kao osoba od poverenja na ruskom dvoru. Imao je veliki uticaj na poslednje dane Romanovih, i značajnu ulogu u životima cara Nikolaja II i njegove žene Aleksandre, i njihovog sina Alekseja koji je patio od nasleđene hemofilije od kraljice Viktorije. Njegov uspon u moći, s obzirom na skromno poreklo, ujedinjen sa njegovim religijskim nastrojenjima od njega je načinio jednu od najkontroverznijih ličnosti 20. veka. Ovo je doživelo svoj vrhunac u njegovom ubistvu, koje je zarad ugleda monarhije izvršila grupa plemića. Do današnjeg dana, najviše se pamti po glasinama koje su za njegovo vreme kružile po dvoru i među narodom; između ostalog, njegovim inoslavnim afinitetima i ljubavnim aferama na dvoru.

Detinjstvo i mladost

Grigorije Raspućin, koji ime dobija po Svetom Grigoriju Nisijskom je rođen u malom sibirskom selu Pokrovsko, na obali reke Ture u Tobolskoj guberniji. Za datum rođenja uzima se 21. januar 1869. godine. Njegovi roditelji su pored njega imali još sedmoro dece, od kojih je većina pomrla.

Nema mnogo podataka o njegovom detinjstvu, a ono što je poznato najverovatnije su izneli članovi njegove porodice. Zna se da je imao sestru po imenu Marija i starijeg brata Dimitrija. Marija, koja je po svemu sudeći bolovala od epilepsije, udavila se u reci. Jednom prilikom, dok su se Raspućin i Dimitrije igrali pored jezera, Dimitrije je upao u jezero, a Raspućin je skočio da ga spase. Obojicu ih je iz jezera izvukao jedan slučajni prolaznik, ali je Dimitrije potom umro od upale pluća. Gubitak sestre i brata ostavili su dubok trag na Raspućina, koji je svoje dvoje dece nazvao Marija i Dimitrije.

Sa napunjenih 18 godina odlazi na 3 meseca u Verhoturski manastir. Tamo se pridružuje zabranjenoj sekti hlisti. 1901. odlazi od kuće u Pokrovskoju kao hodočasnik i putuje preko Grčke i Jerusalima. 1903. Raspućin stiže u Petrograd, gde se predstavlja kao starec, ili sveti čovek, sa isceliteljskim i vidovnjačkim moćima.

Versko preobraćenje

Godine 1897, Raspućin je ponovo razvio interesovanje za religiju i napustio Pokrovskoje da bi otišao na hodočašće. Njegovi razlozi su nejasni; prema nekim izvorima, Raspućin je napustio selo da bi izbegao kaznu zbog svoje uloge u krađi konja. Drugi izvori sugerišu da je imao viziju Bogorodice ili Simeona Verhoturskog, dok treći sugerišu da je Raspućinovo hodočašće inspirisala mlada studentkinja teologije, Meliti Zaborovski. Bez obzira na razloge, Raspućin je odbacio svoj stari život: imao je dvadeset osam godina, oženjen deset godina, sa malim sinom i još jednim detetom na putu. Prema Daglasu Smitu, njegova odluka „mogla je biti izazvana samo nekom vrstom emocionalne ili duhovne krize“.

Raspućin je ranije preduzimao kraća hodočašća u Sveti Znamenski manastir u Abalaku i u Tobolsku katedralu, ali ga je poseta manastiru Svetog Nikole u Verhoturju 1897. preobrazila. Tamo je sreo i bio je „duboko ponižen“ od strane starca (starešine) poznatog kao Makari. Pretpostavlja se da je Raspućin proveo nekoliko meseci u Verhoturju i da je tu naučio da čita i piše, ali se kasnije žalio na manastir, tvrdeći da su se neki od monaha bavili homoseksualnošću i kritikujući monaški život kao previše prinudan. Vratio se u Pokrovskoje kao promenjen čovek, izgledao je razbarušen i ponašao se drugačije. Postao je vegetarijanac, odrekao se alkohola, molio se i pevao mnogo usrdnije nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Raspućin je proveo godine koje su usledile kao stranik (sveti lutalica ili hodočasnik), ostavljajući Pokrovskoje mesecima ili čak godinama da bi lutao zemljom i posetio razna sveta mesta. Moguće je da je 1900. odlutao čak do Svete Gore — centra pravoslavnog monaškog života.

Do ranih 1900-ih, Raspućin je razvio mali krug sledbenika, prvenstveno članova porodice i drugih lokalnih seljaka, koji su se molili sa njim nedeljom i drugim svetim danima kada je bio u Pokrovskoju. Gradeći improvizovanu kapelu u Efimovom podrumu – Raspućin je u to vreme još uvek živeo u domaćinstvu svog oca – grupa je tamo održavala tajne molitvene sastanke. Ovi sastanci su bili predmet izvesne sumnje i neprijateljstva seoskog sveštenika i drugih seljana. Pričalo se da su ga sledbenice ceremonijalno prale pre svakog sastanka, da je grupa pevala čudne pesme, pa čak i da se Raspućin pridružio hlistima, verskoj sekti čiji su ekstatični rituali uključivali samobičevanje i seksualne orgije. Međutim, prema istoričaru Džozefu Furmanu, „ponovljene istrage nisu uspele da utvrde da je Raspućin ikada bio član sekte“, a glasine da je on hlist izgledaju neosnovane.

Iscelitelj carevića Alekseja

Na svom putešestviju kao hodočasnik saznao je o Aleksejevoj bolesti koju je nasledio od čukunbabe kraljice Viktorije, engleske kraljice. Nakon pada sa konja na odmoru sa familijom, Aleksej je zadobio unutrašnje krvarenje. Tražeći svuda pomoć svome sinu, carica se obratila najboljoj prijateljici Ani Virubovoj da nađe pomoć, na šta je Raspućin preporučen. Raspućin je zaista olakšao dečakove muke, navodno kroz molitve, ali pretpostavlja se da je koristeći pijavice ili hipnozu uspevao da dečaku zaustavi krvarenje.

Nakon nekoliko uspešnih lečenja, Raspućin je zadobio poverenje cara, koji ga je proglasio prijateljem familije i svetim čovekom. Postepeno, Raspućin zadobija sve veći i veći uticaj na caricu Aleksandru, čak i u političkom pogledu.

Kontroverza

Raspućin je u međuvremenu postao kontroverzna ličnost, vodeći skandalozni lični život sa ženama petrogradskog visokog društva. Šta više, viđan je često kako odlazi sa prostitutkama, opija se i ne vraća kući do rano ujutru. Bio je uvek prljav, retko se kupao i nekulturno se ponašao na javnim mestima. Zbog svega toga, petrogradska elita ga nije baš širokogrudo prihvatala.

Imao je i konflikt sa Ruskom pravoslavnom crkvom zbog svoga uverenja da se povezanost sa Bogom stvara kroz greh, jer po njegovom mišljenju, greh je neizostavni element ljudskog ponašanja, i da kroz vernikovo priznanje o počinjenom grehu i prihvatanju poniženja od drugih, zadobija milost Boga.

Na početku rata, Raspućin proriče da će ruska armija biti uspešna samo ako sam car uzme komandu nad vojskom, što je zbog loše pripremljenog cara Nikolaja rezultovalo lošim posledicama po Rusiju. Dok je car bio na frontu, Raspućinov uticaj na caricu Aleksandru je rastao. Ubrzo je postao lični savetnik carice i napunio politička mesta svojim kandidatima. Zbog Raspućinovog uticaja, a i zbog Prvog svetskog rata, ruska ekonomija je počela naglo propadati. Krivljena je naravno carica Aleksandra, a sa njom i Raspućin jer se znalo o njegovom uticaju na nju.

Raspućinov uticaj su koristili političari i novinari kojima je bilo u cilju da oslabe integritet dinastije Romanov, prisile cara da se odrekne apsolutne vlasti i odvoje Rusku pravoslavnu crkvu od države.

Smrt

U noći 30. decembra 1916, Grigorija Raspućina je odlučio da ubije knez Feliks Jusupov, caričin rođak, i grupa zaverenika. Prvo su pokušali da ga otruju vinom i kolačima, ali otrov nije delovao. Zatim ga je knez Jusupov upucao iz neposredne blizine, pa je Raspućin pao na pod naizgled mrtav. Nakon nekoliko minuta ustao je, udario kneza Jusupova i pokušao pobeći. Ostali zaverenici su ga uhvatili, istukli, ispalili u njega još metaka te ga bacili u hladnu reku Nevu. Kada je Raspućinovo telo pronađeno, pluća mu nisu bila ispunjena vodom, što je pokazalo da je bio mrtav pre bacanja u reku, tj. da se nije utopio.

Vidi još

• Raspućin i carica

Literatura

• Raabe, Michelle (2008). Hemophilia. Infobase Publishing. str. 32—. ISBN 978-0-7910-9648-2. 
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Christopher, Peter; Kurth, Peter; Radzinsky, Edvard (1995). Tsar: The Lost World of Nicholas and Alexandra. Little Brand Co. ISBN 0-316-50787-3. 
• Cook, Andrew (2005). To Kill Rasputin: The Life and Death of Grigori Rasputin. Tempus. ISBN 9780752434094. 
• Farquhar, Michael (2001). A Treasury of Royal Scandals: The Shocking True Stories of History's Wickedest, Weirdest, Most Wanton Kings, Queens, Tsars, Popes, and Emperors. Penguin Books. ISBN 978-0-14-028024-1. 
• Ferro, Marc (1995). Nicholas II: Last of the Tsars. Prevod: Pearce, Brian. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509382-7. 
• Figes, Orlando (1998). A People's Tragedy: The Russian Revolution, 1891–1924. Penguin. ISBN 978-0140243642. 
• Fuhrmann, Joseph T. (2012). Rasputin: The Untold Story. Wiley. ISBN 978-1-118-23985-8. 
• Fuhrmann, Joseph T. (1990). Rasputin: A Life. Praeger Frederick A. ISBN 978-0-275-93215-2. 
• Mager, Hugo (1998). Elizabeth: Grand Duchess of Russia. Carroll and Graf Publishers, Inc. ISBN 0-7867-0678-3. 
• Massie, Robert K (1967). Nicholas and Alexandra. Dell Publishing Co. ISBN 0-394-58048-6. 
• Massie, Robert K (2012) [1967]. Nicholas and Alexandra: The Fall of the Romanov Dynasty (Modern Library izd.). ISBN 978-0-679-64561-0. 
• Maylunas, Andrei; Mironenko, Sergei (1997). A Lifelong Passion: Nicholas and Alexandra: Their Own Story. Doubleday. ISBN 0-385-48673-1. 
• Miller, Karyn (19. 9. 2004). „British spy 'fired the shot that finished off Rasputin”. The Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Moorehead, Alan (1958). The Russian Revolution. New York: Harper & Brothers. str. 107–108. ISBN 978-0881843316. 
• Norton-Taylor, Richard (21. 9. 2010). „Graham Greene, Arthur Ransome and Somerset Maugham All Spied for Britain, Admits MI6”. www.theguardian.com. Pristupljeno 26. 9. 2016. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Radzinsky, Edvard (2010). The Rasputin File. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-307-75466-0. 
• Rollins, Patrick J. (1982). „Rasputin, Grigorii Efimovich”. Ur.: Wieczynski, Joseph L. The Modern Encyclopedia of Russian and Soviet History. 30. Academic International Press. 
• Shishkin, Oleg (2004). Rasputin : Istorii͡a Prestuplenii͡a. Moscow: Yauza. 
• Shukman, Harold (1994). „Rasputin, Grigori Efimovich”. Ur.: Shukman, Harold. The Blackwell Encyclopedia of the Russian Revolution. Blackwell. ISBN 0631195254. 
• Szasz, Thomas Stephen (1993). A Lexicon of Lunacy: Metaphoric Malady, Moral Responsibility, and Psychiatry. Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-065-5. 
• Smith, Douglas (2016). Rasputin: Faith, Power, and the Twilight of the Romanovs. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-71123-8. 
• Smith, Douglas (2017). „Grigory Rasputin and the Outbreak of the First World War: June 1914”. Ur.: Brenton, Tony. Was Revolution Inevitable?: Turning Points of the Russian Revolution. Oxford University Press. str. 62. ISBN 978-0190658939. 
• Smith, Michael (2011). Six: The Real James Bonds 1909–1939. Biteback Publishing. ISBN 978-1-84954-264-7. 
• Wilson, Colin (1964). Rasputin and the Fall of the Romanovs. Farrar, Straus. 

Spoljašnje veze

• „Svetac ili veštac“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016), Vlada Arsić, Press magazin, Legenda 20. veka, 23. mart 2008.
• "Ludi monah" Grigorij Raspućin - najkontroverznija ličnost ruske istorije (B92, 25. april 2022)