Николај II Александрович

Из Википедије, слободне енциклопедије
Николај II Александрович
Tsar Nicholas II -1898.jpg
Датум рођења (1868-05-18)18. мај 1868.
Место рођења Царско Село
 Руска Империја
Датум смрти 17. јул 1918.(1918-07-17) (50 год.)
Место смрти Јекатеринбург
 Савез Совјетских Социјалистичких Република
Династија Романов
Отац Александар III Александрович
Мајка Марија Фјодоровна
Супружник Александра Фјодоровна
Потомство Олга Николајевна
Татјана Николајевна
Марија Николајевна
Анастасија Николајевна
Алексеј Николајевич
император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске
Период (1894—1917)
Претходник Александар III Александрович
Наследник крај царства

Николај II Александрович (рус. Николай II Александрович; Царско Село, 6/18. мај 1868Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.

Био је син и наследник Александра III и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.

породица Цара Николаја

Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.

Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург гдје су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слугу.[1]

Императора Николаја II Александровича канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.

У Београду му је подигнут споменик 2014. године.[2]

Владавина[уреди]

Руско-јапански рат[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Крвава недеља[уреди]

Главни чланак: Крвава недеља (1905)
Цар Николај јаше коња (1905).

Неколико дана пре Крваве недеље (9. (22) јануара 1905), свештеник и раднички вођа Георгиј Гапон је обавестио владу о предстојећој процесији до Зимског дворца којој би се цару дала петиција радника. Министри су се састали у суботу 8. (21) јануара да размотре ситуацију. Уопште се није мислило да ће се цар, који је напустио престоницу и отишао у Царско Село на наговор министара, уопште састати са Гапоном. Предлог да неки други члан царске породице прими петицију је био одбијен.[3]

Пошто их је коначно полицијски префект обавестио да нема довољно људи да изведе Гапона међу масом његових присталица, новоименовани министар унутрашњих послова, кнез Петар Свјатополк-Мирски и његове колеге су одлучили да доведу додатне трупе да појачају оне у граду.[3]. Гапон је свој марш започео сутрадан. Држећи се за руке, радници су мирно марширали кроз улице. Неки су носили иконе и религиозне слогане, као и националне заставе и цареве портрете. Док су марширали, певали су царску химну Боже цара храни. У 2 послеподне све поворке је требало да стигну пред Зимски дворац. Није било никакве конфронтације са војском. Широм града, на мостовима у важним булеварима, протестанти су наишли на блокаде пешадије, које су подржавале Козаци и хусари. Војници су отворили ватру на масу.[4]

Званичан број жртава је био 92 мртвих и неколико стотина рањених. Гапон је нестао, а друге вође марша су ухваћене.[3]

Руска револуција 1905.[уреди]

Главни чланак: Руска револуција 1905.

Са поразом Русије од Јапана, престиж и ауторитет аутократског режима је много опао. Ово је било нарочито изражено међу неписменим сељаштвом, које је до тада имало потпуно наивну веру у цара.[5] Пораз је био тежак ударац, а царска влада се распала због револуционарних немира 1905-1906. У нади да ће то спречити побуну, многи демонстрати су убијени док су покушавали да марширају до Зимског дворца у Санкт Петербургу. Царев стриц, велики војвода Сергеј Александрович је убијен у Москви од бомбе коју су бацили револуционари када је напуштао Кремљ. Црноморска флота се побунила, а штрајк железничара се претворио у општи штрајк који је парализовао земљу. Изненађен овим догађајима, цар Николај је реаговао бесно и са неверицом.

Први светски рат и однос према Србији[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Уочи почетка Првог светског рата, Србија суочена са претњама Аустраугарске обраћа се руском цару Николају Другом за помоћ. У јулу 1914. регент Александар Карађорђевић шаље један од својих првих телеграма цару Николају Другом. Регент Александар пише: „У овим мучним тренуцима ја износим осећаје свога народа који преклиње Ваше величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”

Одговор цара Николаја Другог стигао је 27. јула, дан уочи објаве рата. Он се у одговору залаже за мирно решење сукоба, али каже: „Ако пак не успем, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће напустити Србију”.

Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних експерата да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира неуспехом, а у даљој инстанци и социјалним немирима.Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Николај II је представљао снажног српског савезника у будућој подели Европе. Штитио је интересе Србије, поготово од италијанских претензија на јадранској обали. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.

О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.

Фебруарска револуција[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Смрт[уреди]

Цар је заједно с породицом интерниран прво у Царско Село, а након што му је Енглеска ускратила азил, у Тобољск. Када је избила Октобарска револуција царска породица је премештена у Јекатеринбург, где је 1918. побијена.

17. јула 1918 године, цар Николај II и његова породица су убијени у подруму куће у кјој су били премештени. Цар и његова породица су били пробуђени у 10:30 увече, и речено им је да се обуку и били су одвеђени у малом подруму где су им рекли да ће да их сликају. Уместо фотографа, Црвена Гарда је стала на врата. Уровски, ко је био део Црвене Гарде је рекао ”Морамо да вас упуцамо сада” и упуцао је Цара са револвером на краткој дистанци, Царицу Александру, Алексеја и 4 његове сестре, Такође је упуцао и куварицу, кућну помоћницу, доктора и њиховог пса Џими. Пре него што је сунце свануло, њивоха тела су била однета камионом у напуштен рудник, где су пажљиво исечени на комаде, натопљени бензином и упаљени. Веће кости су биле растопљене у сумпорну киселину. Проглашено је било да 'свет никада неће сазнати шта смо урадили са њима'. Убиство краљевске породице је послао ударни талас ужаса кроз владајуће породице Европе. Убиство Романових је била дефинитивна изјава сталног одбијања старог режима. До дана данашњег постоје расправе око зашто је краљевска породица била убијена. Троцки је касније признао да је извршење Романових имала већу поруку. Он је рекао да је 'извршење цара и његове породице била потребна да не само уплаши непријатеља, али и да уздрма наше редове, да се покаже да нема повлачења у старе смилси'.

Породица[уреди]

Николај II Романов

Николај је био син императора Александра и императорке Марије Фјодоровне (рођена као принцеза Дагмар од Данске). Имао је три брата — Александра (1869—1870), Георгија (1871—1899) и Михаила (1878—1918), као и две млађе сестре — Ксенију (1875—1960) и Олгу (1882—1960).

Николај је био рођак неколико европских монарха: Георга I од Грчке, Фридриха VIII од Данске, Џорџа V од Велике Британије, као и Вилхелма II од Немачке.

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Александар III Александрович
Zar Alejandro III.jpg
10. март 1845. 20. октобар 1894.
Марија Фјодоровна
Maria Feodorovna (Dagmar of Denmark).jpg
26. новембар 1847. 13. октобар 1928.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Александра Фјодоровна
Alexandra Fyodorovna LOC 01137u.jpg
6. јун 1872. 17. јул 1918.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Олга Николајевна
Olgachair.jpg
15. новембар 1895. 17. јул 1918.
Татјана Николајевна
Tatiana Nikolaevna.jpg
10. јун 1897. 17. јул 1918.
Марија Николајевна
Grand Duchess Maria nikolaevna.png
26. јун 1899. 17. јул 1918.
Анастасија Николајевна
Grand Duchess Anastasia Nikolaevna.jpg
18. јун 1901. 17. јул 1918.
Алексеј Николајевич
Alexis.png
12. август 1904. 17. јул 1918.

Референце[уреди]

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]




Претходник:
Александар III Александрович
Coat of Arms of Russian Empire.svg
Руски императори
(18941917)

Наследник:
нико