Николај II Александрович

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Николај II Александрович
Mikola II.jpg
Датум рођења (1868-05-18)18. мај 1868.
Место рођења Царско Село
 Руска Империја
Датум смрти 17. јул 1918.(1918-07-17) (50 год.)
Место смрти Јекатеринбург
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Руска СФСР
Династија Романов
Отац Александар III Александрович
Мајка Марија Фјодоровна
Супружник Александра Фјодоровна
Потомство Олга Николајевна, Татјана Николајевна, Марија Николајевна, Анастасија Николајевна, Алексеј Николајевич
император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске
Период 1. новембар 1894. — 15. март 1917.
Претходник Александар III Александрович
Наследник крај империје, функција укинута
Imperial Monogram of Tsar Nicholas II of Russia.svg

Николај II Александрович (рус. Николай II Александрович; Царско Село, 6/18. мај 1868Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.

Био је син и наследник Александра III и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.

Цар Николај II са породицом

Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.

Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слугу.[1]

Императора Николаја II Александровича Романова канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000. године, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.

У Београду му је подигнут споменик 2014. године.[2]

Владавина[уреди]

Руско-јапански рат[уреди]

Руско-јапански рат је био рат између Руске Империје и Јапанског царства за превласт над Манџуријом и Корејом. Највеће поприште рата је била јужна Манџурија, тачније полуострва Љаодонг и Мукден у Кини. Поморски рат се одвијао у Жутом мору и морима око Кореје и Јапана. Рат је започео Јапан, пошто је Русија одбијала да им преда северну Кореју.

У рату са Јапаном који је уследио руска војска је доживела тежак пораз. Изгубила је пацифичку и балтичку флоту. На тај начин изменио се баланс снага у Источној Азији. Јапан је постао нова светска сила. Порази су у Русији изазвали велико народно незадовољство неефикасном царском и аутократском влашћу. Ти догађаји довели су до руске револуције 1905.

Крвава недеља[уреди]

Цар Николај II јаше коња (1905)

Неколико дана пре Крваве недеље (9/22. јануара 1905), свештеник и раднички вођа Георгиј Гапон је обавестио владу о предстојећој процесији до Зимског дворца којој би се цару дала петиција радника. Министри су се састали у суботу 8/21. јануара да размотре ситуацију. Уопште се није мислило да ће се цар, који је напустио престоницу и отишао у Царско Село на наговор министара, уопште састати са Гапоном. Предлог да неки други члан царске породице прими петицију је био одбијен.[3]

Пошто их је коначно полицијски префект обавестио да нема довољно људи да изведе Гапона међу масом његових присталица, новоименовани министар унутрашњих послова, кнез Петар Свјатополк-Мирски и његове колеге су одлучили да доведу додатне трупе да појачају оне у граду.[3]. Гапон је свој марш започео сутрадан. Држећи се за руке, радници су мирно марширали кроз улице. Неки су носили иконе и религиозне слогане, као и националне заставе и цареве портрете. Док су марширали, певали су царску химну Боже цара храни. У 2 сата послеподне све поворке је требало да стигну пред Зимски дворац. Није било никакве конфронтације са војском. Широм града, на мостовима у важним булеварима, протестанти су наишли на блокаде пешадије, коју су подржавали Козаци и хусари. Војници су отворили ватру на масу.[4]

Званичан број жртава је био 92 мртвих и неколико стотина рањених. Гапон је нестао, а друге вође марша су ухваћене.[3]

Руска револуција 1905.[уреди]

Са поразом Русије од Јапана, престиж и ауторитет аутократског режима је много опао. Ово је било нарочито изражено међу неписменим сељаштвом, које је до тада имало потпуно наивну веру у цара.[5] Пораз је био тежак ударац, а царска влада се распала због револуционарних немира 1905-1906. У нади да ће то спречити побуну, многи демонстрати су убијени док су покушавали да марширају до Зимског дворца у Санкт Петербургу. Царев стриц, велики војвода Сергеј Александрович је убијен у Москви од бомбе коју су бацили револуционари када је напуштао Кремљ. Црноморска флота се побунила, а штрајк железничара се претворио у општи штрајк који је парализовао земљу. Изненађен овим догађајима, цар Николај је реаговао бесно и са неверицом.

Први светски рат и однос према Србији[уреди]

Уочи почетка Првог светског рата, Србија суочена са претњама Аустраугарске обраћа се руском цару Николају Другом за помоћ. У јулу 1914. регент Александар Карађорђевић шаље један од својих првих телеграма цару Николају Другом. Регент Александар пише: „У овим мучним тренуцима ја износим осећаје свога народа који преклиње Ваше величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”

Одговор цара Николаја Другог стигао је 27. јула, дан уочи објаве рата. Он се у одговору залаже за мирно решење сукоба, али каже: „Ако пак не успем, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће напустити Србију”.

Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних експерата да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира неуспехом, а у даљој инстанци и социјалним немирима. Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Николај II је представљао снажног српског савезника у будућој подели Европе. Штитио је интересе Србије, поготово од италијанских претензија на јадранској обали. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је: Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.

О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара: Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.

Фебруарска револуција[уреди]

Након гушења револуције 1905. године под притиском државне репресије долази до само краткотрајног смиривања ситуације која се убрзо почиње погоршавати по владајућу елиту. Током 1910. године Русију потресају само 222 штрајка и од тога је било 8 политичких. Већ 1913. године број штрајкова је 2404 и од њих полиција као политичке оцењује њих 1034, а само у првом делу 1914. године (до августа) имамо 3534 штрајка од којих је 2565 поличких. Све у свему Русија се у тренутку избијања рата налази у предреволуционарном раздобљу, али чак нити цар тога није свестан јер му полиција у извештају из 1913. године јавља да се број немира смањује и како нема опасности од револуције пошто се сви проблеми могу решити без помоћи војске.

Цар Николај II је од лета 1915. преузео врховну команду над руским снагама у рату, а државне послове препустио је својој супрузи, царици Александри и Распућину, дворском свештенику који је уживао њихово велико поверење. Због Николајевог апсолутистичког владања земљом, Дума и влада нису имале никаквог политичког утицаја.

Дума је била формирана од Напредног блока којег су чинили либерали и парламентарна већина, а окупљао је 2/3 Думе. Они траже амнестију за политичке затворенике и састављање владе од њених чланова (јер желе партиципирати у власти) што цар одбија и распушта Думу 1916. године. Након што је парламент поновно сазван, цар није направио реформе које је тражио Напредни блок па се криза продубљује. Дума га оптужује за велеиздају. Долази до пада владе због оставке министра спољних послова Сазонова, па Николај II за премијера поставља Стüрмера а за министра унутрашњих послова Протопопова, који су обојица Распућинови људи. Због самовоље у избору чланова владе и вођењу рата крајем децембра 1916. незадовољство бива све веће.

Цар и царица губе потпору радништва и сељака (због војне мобилизације без критерија и због заустављања производње), аристократије (која тражи смену Распућина) и генерала (нису одани због неслагања око рата). Владајући су очекивали немире грађана но не у већој мери па је покрет маса изненадио власт која није сматрала да треба припремити војску.

8. марта 1917. у Петрограду избијају немири због кризе у снабдевању хлебом која је настала због диверзије на железници. Након што су се два дана окупљале по фабрикама и улицама, масе крећу према центру узвикујући „Доле апсолутизам!".

Напредни блок у Думи покушава искористити догађаје изазивајући оставку Владе која пада након једва 48 сати. Револуционари заузимају Фински колодвор и ослобађају политичке затворенике (мењшевике) из Петропавловске тврђаве.

Након што је нестала службена власт, формирала се нова подељена власт између Извршног комитета Думе којег чини либерална буржоазија (има више утицаја у владању па премијер постаје кнез Лавов, а министар спољних послова Миљуков) те Совјета радника и војника - социјалисти. Они се разилазе у стајалиштима. Совјет тражи тренутну абдикацију цара, а одбор Думе тражи наметање цару нове владе по властитом избору, али не и абдикацију.

Заједничко решење пронађено је поделом министарства између двеју страна, а одбор Думе пристао је тражити абдикацију цара у корист неког другог члана царске породице. Дана 16. марта Николај II се одрекао престола у корист свога брата, кнеза Михаила. Међутим, Михаило следећи дан у Думи није добио подршку целе власти, већ само буржоаских либерала. Михаило схвата да царство нема будућност те сам потписује абдикацију. Дана 17. марта, Русија је постала република.

Смрт[уреди]

Цар је након Фебруарске револуције заједно с породицом интерниран прво у Царско Село, а након што му је Уједињено Краљевство ускратило азил, у Тобољск. Када је избила Октобарска револуција царска породица је премештена у Јекатеринбург, где је 1918. побијена.

17. јула 1918. године, цар Николај II и његова породица су убијени у подруму куће у којој су били премештени. Цар и његова породица су били пробуђени у 10:30 увече, и речено им је да се обуку, након чега су били одведени у мали подрум где су им рекли да ће да их сликају. Уместо фотографа, Црвена гарда је стала на врата. Уровски, који је био део Црвене гарде је рекао „Морамо да вас упуцамо сада” и упуцао је цара са револвером на краткој дистанци, царицу Александру, престолонаследника Алексеја и четири његове сестре. Такође је упуцао и куварицу, кућну помоћницу, доктора и њиховог пса Џимија. Пре него што је свануло, њихова тела су била превезена камионом у напуштен рудник, где су пажљиво исечени на комаде, натопљени бензином и упаљени. Веће кости су биле растопљене у сумпорну киселину. Било је проглашено да „свет никада неће сазнати шта смо урадили са њима”. Убиство царске породице је послало ударни талас ужаса кроз владајуће породице Европе. Убиство Романових је била дефинитивна изјава сталног одбијања старог режима. До дана данашњег постоје расправе око тога зашто је царска породица била убијена. Троцки је касније признао да је извршење убиства Романових имало већу поруку. Он је рекао да је „убиство цара и његове породице било потребно не да само уплаши непријатеља, већ и да уздрма наше редове, да се покаже да нема повлачења у старе мисли”.

Готово цео век нико није знао где је тачно сахрањена царска породица. Међутим, године 1991. остаци Николаја II, његове супруге Александре и три ћерке пронађени су у масовној гробници недалеко од Јекатеринбурга. Две године касније, 1993. покренута је истрага о убиству породице Романов како би се идентификовали остаци царске породице и њихове свите. Истрага је обустављена 1998. године „због смрти починилаца злочина”.

Међутим, поново је покренута 2007. године, када су се појавили нови докази - откривени су остаци Николајеве двоје најмлађе деце - ћерке Марије и јединог сина Алексеја, који је боловао од хемофилије.

Иако је Руска православна црква 2000. године прогласила Николаја II, његову супругу и три ћерке Олгу, Татјану и Анастасију свецима, она још није признала идентитет Алексеја и Марије.[6]

Посмртни остаци цара Николаја II, царице Александре Фјодоровне и великих кнегињица Олге, Татјане и Анастасије уз државне почасти су сахрањени 1998. године у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу. Церемонији је присуствовао руски председник Борис Јељцин, док је патријарх Алексије II одбио да у томе учествује, с обзиром да Руска православна црква није била уверена да се заиста ради о посмртним остацима царске породице.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Павле I Петрович
 
 
 
 
 
 
 
8. Николај I Павлович
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Марија Фјодоровна
 
 
 
 
 
 
 
4. Александар II Николајевич
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Фридрих Вилхелм III
 
 
 
 
 
 
 
9. Александра Фјодоровна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Лујза од Мекленбург-Штрелица
 
 
 
 
 
 
 
2. Александар III Александрович
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Лудвиг I, велики војвода од Хесена и Рајне
 
 
 
 
 
 
 
10. Лудвиг II од Хесена и Рајне
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Лујза од Хесен-Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија Александровна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Карл Лудвиг од Бадена
 
 
 
 
 
 
 
11. Вилхелмина Баденска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Амалија од Хесен-Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
1. Николај II Александрович
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Friedrich Karl Ludwig, Duke of Schleswig-Holstein-Sonderburg-Beck
 
 
 
 
 
 
 
12. Фридрих Вилхелм од Шлезвиг-Холштајн-Зондербург-Гликсбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Countess Friederike of Schlieben
 
 
 
 
 
 
 
6. Кристијан IX Дански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Карл од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
13. Лујза Каролина од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Лујза од Данске (1750—1831)
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Фјодоровна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Landgrave Frederick of Hesse-Cassel
 
 
 
 
 
 
 
14. Вилхелм од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Каролина од Насау-Узингена
 
 
 
 
 
 
 
7. Лујза од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Фредерик (принц Данске и Норвешке)
 
 
 
 
 
 
 
15. Лујза Шарлота од Данске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Софија Фредерика од Мекленбург-Шверина
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди]

Цар Николај II

Николај је био син императора Александра и императорке Марије Фјодоровне (рођена као принцеза Дагмар од Данске). Имао је три брата — Александра (1869—1870), Георгија (1871—1899) и Михаила (1878—1918), као и две млађе сестре — Ксенију (1875—1960) и Олгу (1882—1960).

Николај је био рођак неколико европских монарха: Георга I од Грчке, Фридриха VIII од Данске, Џорџа V од Велике Британије, као и Вилхелма II од Немачке.

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Александар III Александрович
Zar Alejandro III.jpg
10. март 1845. 20. октобар 1894.
Марија Фјодоровна
Maria Feodorovna (Dagmar of Denmark).jpg
26. новембар 1847. 13. октобар 1928.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Александра Фјодоровна
Alexandra Fyodorovna LOC 01137u.jpg
6. јун 1872. 17. јул 1918.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Олга Николајевна
Olgachair.jpg
15. новембар 1895. 17. јул 1918.
Татјана Николајевна
Tatiana Nikolaevna.jpg
10. јун 1897. 17. јул 1918.
Марија Николајевна
Grand Duchess Maria nikolaevna.png
26. јун 1899. 17. јул 1918.
Анастасија Николајевна
Grand Duchess Anastasia Nikolaevna.jpg
18. јун 1901. 17. јул 1918.
Алексеј Николајевич
Alexis.png
12. август 1904. 17. јул 1918.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Александар III Александрович
Coat of Arms of Russian Empire.svg
Руски императори
(18941917)

Наследник:
нико