Daska za sečenje
Daska za sečenje odnosno daska za rezanje kuhinjki je pribor od drveta ili čelika na kojem se seče hrana. U pitanju je izdržljiva i čvrsta ploča na koju se stavljaju namirnice pre usitnjavanja. Može služiti i u druge svrhe, ili imati vagu.
Opšte odlike[uredi | uredi izvor]
Daske za sečenje najčešće su od drveta ili plastike, raznih veličina, oblika i boja. Neki primerci veoma su kreativni i imaju ukrasnu ulogu, kao na primer šarena i antropomorfna daščica u obliku pečurke.[1] Ipak, postoje i posebne verzije od stakla, nerđajućeg čelika ili mermera, ali one ponekad mogu biti pretvrde i dešava se da oštete nož. Međutim, neuporedivo su lakše za čišćenje i dezinfekciju od plastičnih ili drvenih primeraka, pa nalaze upotrebu u kuhinji.[2]
Služe kao zaštita okolnih predmeta od oštećenja. Naime, prilikom usitnjavanja hrane, teško je izbeći da nož dođe u kontakt sa radnom površinom. Stoga se postavlja daska koja umesto stola i drugih vrednih površina zadobija posekotine. Nijedna daska nije pogodna za nazubljene noževe, jer je u svakom slučaju oštete — naime, oni i jesu namenjeni sečenju najtvrđih namirnica.[2]
Dezinfekcija[uredi | uredi izvor]
Nije moguće odrediti ko je izumitelj daske za sečenje, jer narodi širom sveta od davnina nastoje da zaštite radnu površinu. Veoma su jednostavne i lake za izradu. Ipak, najveći problem predstavlja njihovo čišćenje i dezinfekcija. Primera radi, istraživanje američkog preduzeća Donofrio pokazalo je da u proseku 18% bakterija iz hrane kao što je pijačno povrće i meso ostaje na dasci po upotrebi. U tom momentu, data količina je zanemarljiva. Međutim, ukoliko se daska ne očisti pre naredne upotrebe, bakterije će se namnožiti i preći na hranu, koja po unosu u organizam izaziva trovanje.[3]
Znak da dasku ne treba upotrebljavati jesu velike ogrebotine u kojima se mikroorganizmi kriju. Ako neprijatno miriše, klice se mogu uništiti srednje jakom kiselinom (može limunska iz rastvorenog limuntusa ili svežeg soka),[4] a zatim ispiranjem toplom vodom. Preporulljivo je koristiti različite daske za različite vrste hrane, ali, ukoliko uslovi to ne dozvoljavaju, ni korišćenje jedne nije problem ako se pre i posle upotrebe opere vrućom vodom. Drvene daske su dobre po pitanju mikrobiološke ispravnosti, jer tanini i fitoncidi iz kore sprečavaju namnožavanje bakterija,[5] posebno ako se daska naulji.[6][7]
Sem taktike uništavanja mikroorganizama kiselinom, postoje i drugi načini za dezinfekciju dasaka za rezanje mesa. Jedna od njih uključuje korišćenje baznog rastvora sode bikarbone, druga upotrebu blago kiselog sirćeta (koje eliminiše ešerihiju koli i salmonelu), a treća služenje neotrovnim antiseptičnim i antibakterijskim sredstvima poput spreja od lavande.[8] Još jedan od načina dezinfekcije jeste utrljavanje soli.[9]
Materijali[uredi | uredi izvor]
Pored načina održavanja, bitna odlika jedne daske za sečenje jeste materijal od kog je napravljena. Nedoumice tipa od kojeg materijala uzeti primerak usko su povezane sa mikrobiološkom ispravnošću i kasnijim čišćenjem, odnosno dezinfekcijom. Mišljenja povodom ovog pitanja su podeljena. Kako je već napomenuto, najčešća preporuka kada drvena daska zadobije posekotine jeste baciti je. Prema zagovornicima ove preporuke, u rascepima se nalazi veliki broj bakterija. Nasuprot toga, poznato je da hemijske supstance iz drveta imaju antiseptička svojstva.[10]
Pre saznanja o hemijskim osobinama drveta, plastične daske za rezanje smatrale su se superiornim u odnosu na one od drveta. Mislilo se da na njima nema bakterija, jer nema ni proreza, odnosno oštećenja. Ipak, danas je dokazano da se na plastici zadržava više mikroorganizama. Jedno od objašnjenja koja ne uključuju sastav drveta jeste da plastika ne upija vodu koja pogoduje razvitku bakterija, pa one na njoj duže opstaju. Uprkos svemu, ove razlike postaju nebitne ako se bilo koja daska dezinfikuje na neki od efikasnih načina.[11] No, postoje i drugi izvori nedoumice koji materijal izabrati.
Naime, plastika je čvršća od drveta i lekše će oštetiti nož. Oštećenja na sečivu biće još veća ukoliko se koriste primerci od stakla, mermera ili čelika. S druge strane, varijante koje nisu od drveta mogu se prati u mašini za pranje sudova. Drvo, pak, ne može bez zadobijanja određenih oštećenja. Postoje savremene daske za sečenje, čiji je glavni materijal guma. One ne oštećuju noževe, a svi zaseci se zbog prirode samog materijala zacele. Guma ne zadržava neprijatne mirise.[11]
Prema svetskim kuvarima, ova vrsta je najbolja i postala je trend u svetu, iako su primerci i dalje skupi i nepristupačni. Od pristupačnih verzija sa ekološki i bakteriološki pozitivnim odlikama, izdvajaju se daske od bambusa. Tvrđe su i glatkije od drvenih, pa može biti teže za upotrebu. Ipak, lako se održavaju i dobro podnose vodu. Ne upijaju mirise hrane niti zadržavaju neželjene bakterije.[2] Tradicionalna vrsta ovakve daske za sečenje je japanski makisu, namenjen pravljenju makizušija, posebne vrste rolovanog sušija. Ipak, on se obično smatra podmetačem za hranu, iako služi i za pripremu.[12]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Ukrasna daska”. Sanjine svaštarije. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ a b v „Daske za sečenje za neupućene”. Bjanka. Pristupljeno 8. 9. 2013.[mrtva veza]
- ^ „Koja mesta u Vašem stanu kriju najviše bakterija?”. B92. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ „Čišćenje kuhinjske daske za rezanje”. Kulinarika. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ Šerban, Nada M. (2010). „Pokorična tkiva”. Biologija 1. Beograd: ZUNS. ISBN 978-86-17-17585-4.
- ^ „Kako da sprečite da Vam se bakterije nastane na dasci za sečenje”. Gorenje. Arhivirano iz originala 11. 11. 2013. g. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ „Zastrašujući izvori bakterija u Vašoj kuhinji”. Kurir stil. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ „Dezinfikujte dasku za seckanje namirnicama iz kuhinje”. S medija. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ „Kuhinjska so — namene u domaćinstvu”. Hrana za dušu. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ „Drvena ili plastična daska za sečenje?”. 021. Arhivirano iz originala 21. 07. 2013. g. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ a b „Šta je bolje — plastična ili drvena daska za sečenje?”. Hrana za dušu. Arhivirano iz originala 26. 08. 2014. g. Pristupljeno 8. 9. 2013.
- ^ „Podmetači za rolanje sušija (makisu)”. Sve o sušiju!. Arhivirano iz originala 25. 12. 2017. g. Pristupljeno 8. 9. 2013.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Šerban, Nada M. (2010). „Pokorična tkiva”. Biologija 1. Beograd: ZUNS. ISBN 978-86-17-17585-4.
