Divlji kesten

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za članak o srpskoj muzičkoj grupi, pogledajte Divlji kesten (grupa)
divlji kesten
Horse-chestnut 800.jpg
divlji kesten u parku
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Sapindales
Porodica: Sapindaceae
Rod: Aesculus
Binomijalna nomenklatura
Aesculus hippocastanum
L.

Divlji kesten (lat. Aesculus hippocastanum) je listopadno drvo iz porodice (Sapindaceae). Iako naziv može zavarati, nije srodan sa pitomim kestenom.

Opis biljke[uredi]

Raste kao drvo visoko i do 30 m, sa gustom lepo zaobljenom krunom. Listovi su prstasto složeni od pet do sedam sedećih, elipsasto izduženih i po obodu testerastih listića. Cvetovi su sakupljeni u metličaste, krupne i uspravne cvasti. Plod je kožasta, bodljikava, okrugla, zelena čahura u kojoj su smeštena obično dva krupna semena. Seme je vrlo lepe kestenjaste boje, sjajno kao da je lakirano, a ukus mu je gorak i neprijatan. Seme se može koristiti za ishranu životinja (lat. aescare, escare= jesti; gr. hippos = konj, od davnina je ovo seme korišćeno kao lek za emfizem konja).

Divlji kesten je arktotercijarni endemit južnog Balkanskog poluostrva. Od prirode raste u slivu reke Drima na aluvijumu i u klisurama. Ovde je velika relativna vlažnost vazduha, staništa su prirodno zaklonjena i imaju karakter zbegova ili refugijuma u kojima se sačuvao veliki broj reliktnih biljnih vrsta.

Najbolje raste na svežem, dubokom, humoznom i hranljivom zemljištu. U ekstremnim uslovima suvoće ili vlage u zemljištu ne uspeva dobro.

Može da izdrži niske temperature do -30 stepeni S.

U doba Vizantije je prenet u Carigrad, a u 17. veku počeo je da se gaji u celoj Evropi. Dostiže starost do 200 godina.

Fizičku zrelost postiže u starosti od 10-15 godina, a potom bogato cveta svake godine.

Droga i hemijski sastav[uredi]

Od kestena se upotrebljavaju: kora, listovi, cvetovi i seme. Listovi sadrže glikozide, tanin i smolu. Semena su bogata skrobom (40-60%), saponinom (5-8%), uljem (5-8%), belančevinama, glikozidima, taninima, vitaminima (B, C, K i P) i gorkim materijama.

Lekovito dejstvo[uredi]

Kora se u narodu upotrebljava za lečenje smetnji u varenju, protiv groznice (zbog gorčine) i prehlade, a i protiv izvesnih kožnih oboljenja. Ranije se koristila za štavljenje koža i za bojenje vunenih tkanina. Semena se upotrebljavaju kao lek protiv hemoroida i dijareje. Ekstrakt semena divljeg kestena sadrži escin, komponentu koja stabilizuje zidove venskih krvnih sudova, i na taj način smanjuje pojavu otoka i bola u nogama. Nemačka komisija E je odobrila upotrebu divljeg kestena kod venske insuficijencije nogu (otečene, bolne noge). Cvet se upotrebljava kao narodni lek za jačanje, protiv proliva i protiv pega na licu.

Primena[uredi]

Ekstrakt divljeg kestena se primenjuje u vidu gela ili krema, za smanjenje otoka nogu i kod hemoroida. Ulazi u sastav biljnih preparata za lokalni tretman vena i hemoroida. Primenjuje se u vidu kapsula, |tableta i tečnog ekstrakta, a postoje i preparati registrovani kao lek.

Galerija[uredi]

Literatura[uredi]

  • Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Grlić, Lj: Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, August Cesarec, Zagreb, 1986.
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Lakušić, D: Vodič kroz floru nacionalnog parka Kopaonik, JP Nacionalni park Kopaonik, Kopaonik, 1995.
  • Marin, P, Tatić, B: Etimološki rečnik, NNK Internacional, Beograd, 2004.
  • Mindel, E: Vitaminska biblija, FaMilet, 1997.
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
  • Tucakov, J: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1984.
  • Šilić, Č: Atlas drveća i grmlja, IP Svjetlost, ZUNS, Sarajevo i Beograd, 1990.
  • Emilija Vukićević : Dekorativna dendrologija, Beograd, 1996.

Spoljašnje veze[uredi]