Dikrocelioza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dikrocelioza
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostInfektologija
MKB-10B66.2
MKB-9-CM121.8

Dikrocelioza ili metiljavost prouzrokovana malim metiljem je pašna helmintoza većeg broja vrsta domaćih i divljih životinja uzrokovana – Dikroceliumom dendritikumom (lat. Dicrocoelium dendriticum, син. D. lanceolatum), mada osim njega uzročnici mogu biti i Dikrocelium hospes (lat. Dicrocoelium hospes), Dikrocelijum šinensi (lat. Dicrocoelium chinensis), Dikrocelium suppereri (lat. Dicrocoelium suppereri). Dicrocoelium parazitira u žučnim kanalima i u žučnoj kesi više vrsta sisara, prvenstveno kod: ovaca, koza, goveda, jelenova, muflona, zečeva, kao i kod svinja, konja, pasa, glodara i ljudi; individualni nalazi su nađeni kod magarca, jaka, mačke i ptica.[1]

Bolest je veoma raširena u svetu, ali nema veliki ekonomski značaj za stočarstvo kao što to ima fascioloza, sa kojom je ponekad udružena.[2]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Dikrocelioza je prisutna širom sveta, ali je najčešća u Evropi (uglavnom u Alpima,[3] Mediteranu i Skandinaviji), zatim Aziji, Severnoj Africi i Americi. Zapravo ona se javlja pretežno u onim područjima sveta koja su najpovoljniji za razvoj suvozemnih puževa i mrava koji služe kao prelazni domaćini malog metilja.[4]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Dikrocelium dendritikum (lat. Dicrocoelium dendriticum)

Uzročnik dikrocelioze je Dikrocelium dendritikum (lat. Dicrocoelium dendriticum), pljosnati crv izduženog oblika, dužine 5–15 mm, i širine 1,5–3 mm. Parazitira u žučnim kanalima i žučnoj kesi. Žučovodom jaja parazita dospevaju u tanko crevo domaćina, odakle se u spoljnu sredinu izbacuju izmetom.

Jaja su veličine 35-45 mikrometara i asimetrična (jedna strana je ispupčena, a druga više ravna), mrke boje, sa debelom opnom i poklopac na jednom polu. U momentu polaganja u jajima se već nalazi obrazovan miracidijum.

U sopljnoj sredini, zajedno sa izmetom životinje, jaja pojedu prelazni domaćini – više vrsta suvozemnih pužića. U njima se putem partenogeneze, koja traje 3-5 meseci obrazuje nekoloko stotina cerkarija, koje se, slepljene sluzavom materijom, u gomilicama izbacuju u spoljnu sredinu. Određene vrste mrava kada pojedu cerkarije u svom organizmu, kao drugom prelaznom (dopunskom) domaćinu, obrazuju metacerkarije. U mravima proces parenogeneze traje 1-2 meseca.[5]

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

Pod uticajem duodenalnih enzima mrav se u dvanaestopalačnom crevu raspada i metacerkarije migriraju kroz žučovod u jetru. Moguća je i migracija preko portalnog krvotoka. Posle migracije, paraziti se smeštaju u žučne kanale.

Promene se najviše uočavaju na žučnim kanalima i intersticijum jetre, u vidu kataralne i proliferativne upala sa hiperplazijom epitela i subepitelijalnog vezivnog tkiva žučnih kanala. U hroničnoj upali zastupljena je proliferacija vezivnog tkiva oko žučnih kanala, lumen je proširen, zidovi su čvršći, a mukoza pokazuje znake deskvamacija.

Epizootiologija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Epizootiologija

Dikrocoelium polaže jaja u žučnim kanalima zaražene životinje, odakle preko stolice dospevaju u spoljnu sredinu. Za dalji razvoj potrebna su dva prelazna domaćina: suvozemni puž i mrav.

Prvo suvozemnom pužići progutaju jaja s miracidij iz fecesa, zatim miracidijumom koji migrira do jetre i pankresa puža gde se preko dva reda sporocista transformiše u cerkariju. Za ovaj proces je potrebno 3-4 meseca (u zavisosti od temperature). Potom se cerkarija izlučuju u mukoznim lopticama prečnika oko 2 mm. Ove loptice sadrže do 400 (nađeno je i do 5.000) cerkarija koje mogu u izlučevinanam preživeti samo par dana.

Drugi prelazni domaćini su mravi iz roda Formika (Formica), koji konzumiraju cerkarije. One se u mravu za 1-2 meseca razviju u metacerkarije (kojih može biti oko 100 u jednom mravu). Cerkarija utiču na subezofagealni ganglion mrava tako da mrav ostaje na vlatima trave, ali samo ako je temperatura niža od 15 °C, a ako je veća mrav silazi sa trave.

Konačni domaćin se infestiraju na paši ako konzumira zaražene mrave i to najčešće u proleće i jesen. Životinje se najčešće inficiraju već prvih dana po izlasku na pašu, kada sa travom u organizam unesu i prezimele inficirane mrave u kojima se nalazi veliki broj metacerkarija.

U crevima životinja oslobađaju se mladi metilji, koji žučovodom dospevaju u žučne kanale i žučnu bešiku, gde sazrevaju i za oko dva meseca počinju da polažu jaja.

Životinje (konačni domaćini) najčešće se inficiraju već prvih dana po izlasku na pašu u proleće, kada sa travom u organizam unesu i prezimele inficirane mrave u kojima se nalazi veliki broj metacerkarija.

Životni ciklus Dikroceliuma dendritikuma

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Bolest se karakteriše slabo izraženom kliničkom slikom, tako da dosta često prolazi neprimetno jer je bez ikakvih simptoma. Kod jakih infekcija (pretežno ovaca) simptomi su u obliku anemije, žutice, edema, gubljenja težine i smanjene reprodukcije.

Dikrocelioza ljudi se javlja u izolovanim slučajevima. Infekcija nastaje kao posledica slučajnog gutanja zaraženih mrava prilikom jedenja livadskog rastinja. Nakon 2-4 nedelje od infekcije moguća je:

  • groznica,
  • povećanje jetre,
  • u kasnoj fazi - angioholitis, ređe holecistitis, hepatitis,
  • u krvi - eozinofilija.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Dikrocelioza se dijagnostikuje nalazom jaja u stolici. Na obdukciji jetra je delimično ili u celini uvećana i ako je jača infestirana primećuju se čvrste sivožućkaste formacije slične čvorovima. U cilju potvrde dikrocelioze može se primeniti ELISA test koji radi na principu imunoelektroforeza tako što detektuje specifična antitela.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Tretman obolelih sa dikrocelioze prvenstveno sa sprovodi anthelmintskim sredstvima. Leči se triklabendazolom (Fasinex), kad je on dostupan, ili bitionolom u dozi od 10 mg na kg telesne težine, u jednoj dozi na svaki drugi dan do ukupno 10 do 15 doza. Za lečenje se može primeniti i pirazinoizokinolin, halogeni salicilanilid i diamfenetidin, mada ponekad i neuspešno.

Od simptomatske terapije korisate se antihistaminici, analgetici, antispazmodici, multivitaminski preparati.

Mere zaštite[uredi | uredi izvor]

Mere zaštite protiv dikrocelioze praktično je nemoguće sprovesti, iako je bolest dobro poznata, zbog velikog broja vrsta pravih domaćina i velike raširenosti prelaznih domaćina.[6]

U glavne profilaktičke mere spadaju:

  • Dehelmintizacija stoke, prvenstveno tokom zime i u rano proleće.
  • Suzbijanje populacije suvozemnih puževa i mrava.[7]
  • Pre upotrebe, pranje i oparenje livadskih biljaka
  • Pakovanje proizvoda u plastične kese.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zuko Almedina., Jažić A., Omeragić J.: Praktikum iz Veterinarske parazitologije. Bemust d.o.o. Sarajevo, 2009.
  2. ^ Taršis & Čerkasskiй 1997, str. 63–64.
  3. ^ Bouchet F 1994. Analyse parasitologique des Logis de la Cour des Suisses. Archéologia: Les Dossiers d'Archéologie 190: 87 and 92-93.
  4. ^ Bouchet F.,Harter S.,Le Bailly M.: The state of the art of paleoparasitological research in the old world. Mem. Inst. Oswaldo Cruz vol.98 suppl.1 Rio de Janeiro Jan. 2003.
  5. ^ Jažić A., Zuko Almedina : Parazitologija i invazione bolesti domaćih životinja sa praktikumom. OKO, Sarajevo. Sarajevo. 1997.
  6. ^ Fejzić N., Alagić D., Čobanov D., Šerić Haračić Sabina, Jažić A., Mehmedbašić Zorana, Omeragić J., Tanković S. : Nacrt nacionalne strategije za zdravlje akvatičnih životinja u Bosni i Herecegovini. Rome, FAO, FAO TCP/BiH/3101. Sarajevo. 2009.
  7. ^ Šibalić S., Cvetković Lj. (1996): Parazitske bolesti domaćih životinja. Katedra za parazitologiju, Fakultet veterinarske medicine Univeriteta u Beogradu.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Taršis, M. G.; Čerkasskiй, B. L. (1997). Bolezni životnыh, opasnыe dlя čeloveka. Moskva: Kolos. ISBN 978-5-10-003333-2. 
  • Ozereckovskaя N. N., Zalьnova N. S. i Tumolьskaя N. I. Klinika i lečenie gelьmintozov, L., 1984.
  • Rukovodstvo po tropičeskim boleznяm, pod red. A. Я. Lыsenko. s. 183, M., 1983.
  • Tropičeskie bolezni, pod red. E. P. Šuvalovoй, s. 370, M., 1974.
  • Zeynep Taş Cengiz,a Hasan Yilmaz, Ahmet Cumhur Dülger, and Mutalip Çiçek Human infection with Dicrocoelium dendriticum in Turkey, Ann Saudi Med. 2010 Mar-Apr. . 30 (2): 159—161.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • El-Shiekh Mohamed AR, Mummery V. Human dicrocoeliasis: Report on 208 cases from Saudi Arabia. Trop Geogr Med. —. . 42. 1990: 1—7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Wolfe MS. Dicrocoelium dendriticum or Dicrocoelium hospes. Clin Infect Dis. 2007 Jun 1;44(11):1522.
  • Mahmoodi M, Ramazani AR, Izadi S, Najafian J. Dicrocoeliiasis with signs of chronic diarrhea. Acta Med Iran. 2010 May-Jun. . 48 (3): 198—9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Sing A, Tybus K, Fackler I. „Acute urticaria associated with Dicrocoelium dendriticum infestation”. Indian J Med Microbiol. 2008 Jan-Mar. 26 (1): 97—8. .
  • Rack J, Adusu E, Jelinek T. Human infection with Dicrocoelium dendriticum. Dtsch Med Wochenschr (2004-11-19). 129 (47): 2538—40.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дикроцелиоза&oldid=27441658”