Dugotrajna memorija
Dugotrajna memorija predstavlja komponentu sistema obrade informacija u kojoj je trajno uskladišteno naše celokupno znanje u obliku mentalnih reprezentacija. Po potrebi, ovo znanje može se pobuditi i koristiti.[1] U dugotrajnoj memoriji se nalazi različit sadržaj, pa je jedna od podela unutar nje na deklarativno i proceduralno znanje. Deklarativno znanje predstavlja znanje o činjenicama, o pojmovima i informacijama različite vrste. Proceduralno znanje je znanje o proceduri kako bi se došlo do nekog željenog ishoda. Podela na ove dve vrste samo je jedan od mogućih kriterijuma na osnovu kojih možemo da razlikujemo različite vrste sadržaja dugotrajne memorije.[2] Postoji i druga klasifikacija, koju je predložio Endel Talving, na epizodičku i semantičku memoriju. Epizodička memorija predstavlja sadržaje koji se odnose na lično iskustvo. Semantička memorija se odnosi na pojmove i proceduralno znanje. Razlika između epizodičke i semantičke je u tome što se sadržaj epizodičke uvek konkretan i odnosi se na pojedinačne događaje i stanja koja smo imali u svom iskustvu.[3] Sadržaj semantičke memorije je apstraktan, jer pojedinačni pojmovi u najvećem broju slučajeva predstavljaju kategorije koje mogu da obuhvate veliki broj različitih instanci, ali ne mogu se izjednačiti ni sa jednom konkretnom instancom. Isto proceduralno znanje može da se koristi u različitim kontekstima.[3]
Epizodička i semantička memorija[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Informacije koje čine sadržaj epizodičke memorije su čulne prirode, ne potiču iz senzacija. Sadržaj epizodičke memorije po pravilu se sastoji od događaja koje smo imali neposredno ili posredno u svom iskustvu, dok se sadržaj semantičke svodi na pojmove i ideje. Iz ove distinkcije sledi da je sadržaj semantičke memorije po pravilu simboličkog karaktera, dominantno uskladišten u verbalnom kodu. Nasuprot tome, sadržaj epizodičke memorije kodovan je u okviru različitih čulnih modaliteta. Zbog toga što se u većoj ili manjoj meri preslikavaju osobine onoga što predstavljaju, ove predstave nazivaju se analognim predstavama.[3]
Sadržaj semantičke memorije nije ograničen samo na pojmove koji se odnose na pojedinačne entitete već uključuje i šire smisaone celine koje se dobijaju kombinacijom pojmova. Neki pojam određen je preko skupa odlika. Ovakav odnos pojma i njegovih odlika dozvoljava da se pojam i skup odlika izraze u obliku propozicija koje predstavljaju minimalne jedinice znanja koje mogu da stoje kao samostalne tvrdnje. Propozicije mogu da se generišu ne samo na osnovu datog pojma i njegovih odlika, već propoziciona forma dozvoljava stvaranje neograničenog broja kombinacija različitih pojmova i njihovih odlika. Time inventar semantičke memorije postaje praktično neograničen, jer je u njega moguće uključiti bilo koju tvrdnju koja je deo opšteg znanja. Takođe, sadržaj semantičke memorije ne može se u potpunosti svesti na simbolički (verbalni) kod. O mnogim stvarima, ljudi ne mogu da se izraze jezikom, ali to ne znači da nemaju niz predstava koje potiču iz različitih čulnih modaliteta. Znanje o pojmovima može biti slojevito, može uključivati znanje o mnogim drugim pojmovima, ali uključuje i mentalne reprezentacije koje su kodovane u različitim čulnim modalitetima.[4]
Nekada sadržaji epizodičke i semantičke memorije ne moraju da budu jasno odvojeni. Semantička memorija se ne odnosi samo na pojedine entitete, već uključuje i šire smisaone celine koje se dobijaju kombinacijom pojmova. Svaka od odlika nekog pojma je zaseban pojam koji je i sam određen preko odlika. Pojam i njegov skup odlika zato se mogu izraziti u obliku propozicije – minimalne jedinice znanja koje mogu da stoje kao zasebne tvrdnje. Propozicije dozvoljavaju stvaranje neograničenog broja tvrdnji, pa je tako inventar semantičke memorije praktično neograničen. Semantičku memoriju takođe nije moguće ni u potpunosti svesti na verbalni kod. Mentalna reprezentacija nekog pojma (npr. psa) može uključivati različite čulne modalitete (lavež).
Organizacija pojmova u semantičkoj memoriji[uredi | uredi izvor]
Znanje o pojmovima, prema Talvingovoj klasifikaciji, uskladišteni su u semantičkoj memoriji. Svaki pojam je moguće odrediti na osnovu njegovih distinktivnih odlika, karakteristika koje ga jednoznačno specifikuju i po kojima se pojam razlikuje od ostalih pojmova.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kostić 2006, str. 147.
- ^ Kostić 2006, str. 148.
- ^ a b v Kostić 2006, str. 149.
- ^ Kostić 2006, str. 150.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kostić, Aleksandar (2006). Kognitivna psihologija. Zavod za udžbenike.
- Jacobs, J. (1887). „Experiments on "Prehension"”. Mind. 12 (45): 75—79. doi:10.1093/mind/os-12.45.75.
- Nikolić, D.; Singer, W. (2007). „Creation of visual long-term memory”. Perception & Psychophysics. 69 (6): 904—912. doi:10.3758/bf03193927.
- Peterson, L.R.; Peterson, M.J. (1959). „Short-term retention of individual verbal items” (PDF). Journal of Experimental Psychology. 58 (3): 193—198. PMID 14432252. doi:10.1037/h0049234. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 09. 2017. g. Pristupljeno 07. 07. 2018.
- Tarnow, E. (2003). „How Dreams And Memory May Be Related”. Neuro-Psychoanalysis. 5 (2): 177—182. doi:10.1080/15294145.2003.10773424.
- Bergmann, T. O.; Mölle, M.; Diedrichs, J.; Born, J.; Siebner, H. R. (01. 02. 2012). „Sleep spindle-related reactivation of category-specific cortical regions after learning face-scene associations”. NeuroImage. 59 (3): 2733—2742. PMID 22037418. doi:10.1016/j.neuroimage.2011.10.036.
- Dragan, Marinković. Biološke osnove kognitivnih funkcija (PDF) (1 izd.). Univerzitet u Beogradu-Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju-Izdavački centar. ISBN 978--86-6203-117-4.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- The role of testing-effect in a long-term memory Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2014)
