Ердељска голошија
| Erdeljska gološija | |
|---|---|
| |
| Erdeljska gološija, petao — crni | |
Pripitomljen
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | Kičmenjaci (Chordata)
|
| Klasa: | Ptice (Aves)
|
| Red: | Koke (Galliformes)
|
| Porodica: | Fazani (Phasianidae)
|
| Rod: | |
| Vrsta: | |
| Podvrsta: | |
| Varijetet: | Erdeljska gološija
|
Erdeljska gološija je kokošija rasa koja je zakonom zaštićena u Mađarskoj.
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Ovoj specifičnoj sorti poreklo je verovatno iz Azije, prvi tragovi ove rase se nalaze u Erdelju, gde su ga uzgajali Sekelji i Čangoi. Van ovih prostora se ova rasa pojavila početkom 19. veka. Prvi poznati uzgajivač je bio iz Eržebetvaroša, dela Budimpešte, Lajoš Seremlei (Szeremlei Lajos), koji je 1840. godine počeo da se bavi uzgajanjem erdeljskog gološijana. Na izložbi u Beču, 1875. godine, je upoznao svet sa ovom rasom peradi. Na toj prvoj izložbi ova rasa se pojavila pod imenom Seremleova kokoška (Szeremlei tyúk). Na izložbi u Beču 1925. godine se pojavila pod imenom Erdeljska gološija (mađ. erdélyi kendermagos; nem. Siebenbürger Sperbe). Ova rasa se proširila i po Balkanu, tačnije po Srbiji i Bosni. Prirodni uslovi su identični, planinski, kao i u Erdelju tako da nije bilo nekog posebnog problema za prilagođavanje ove rase. Tokom 19. veka ova rasa se proširila i na prostore Nemačke, gde su i klubovi počeli da se osnivaju.
Ministarskim ukazom iz 1896. godine, osnovano je tokom 1897. više farmi, gde su pored mađarskih rasa uzgajane i erdeljske gološije. Najveća ovakva uzgajališta su osnovana u Gedeleu (Gödöllő) i Klužu (Kolozsvár). Posle Drugog svetskog rata mađarske rase su potuno nestale a erdeljska rasa je ponovo počela da se razvija od 1953. godine. Genska banka ove sorte je ponovo obnovljena u Mađarskoj 1970. godine, kada su donesene originalne rase, graorasta, iz Šimegčeha (Sümegcsehi) i crne iz Konstance (Konstanca) gde su još postojale.
Dosta dugo je samo crna boja ove peradi priznavana za originalnu erdeljsku gološiju, sve do 1992. godine kada su dobijene različite boje ove rase. Danas su priznati crni, beli i graorasti varijetet i svi se oni čuvaju u genetičkoj banci podataka u Gedeleu, Kesthelju (Keszthely) i Hodmezevašarhelju (Hódmezővásárhely).
Osobine[uredi | uredi izvor]
Ima veće telo od mađarske domaće kokoške i više liči na pticu. Vrat je bez perja i delimično grudi a i stomak. Javlja se u više boja ali u genetičkim bankama postoje samo tri boje koje se pojedinačno priznaju, razvijaju i gaje kao posebne podrase.
Petao dostiže težinu od 2,5-3,0 kg a kokoška 2,0-2,3 kg. Drži se zbog kvalitetnog mesa i jaja. Iako je izuzetno dobra kao nosilja, dosta je slaba u leganju. U pojedinim krajevima se drži kao izuzetno dobra zimska nosilja i više voli slobodni, u prirodi, način odgajivanja.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Szalay István: Régi magyar baromfifajták, Mezőgazda, 2001
