Erih Marija Remark

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Erih Marija Remark
Erih Marija Remark
Lični podaci
Puno imeErih Paul Remark
Datum rođenja(1898-06-22)22. jun 1898.
Mesto rođenjaOsnabrik, Nemačko carstvo
Datum smrti25. septembar 1970.(1970-09-25) (72 god.)
Mesto smrtiLokarno, Švajcarska

Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen.[2] Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Remarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača.

Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine.

Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard.

Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[3] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[4] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[5]

Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Na zapadu ništa novo u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[6] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[7] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[8] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[9][10]

Vojna služba[uredi | uredi izvor]

Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerijski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske.

Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[11]

Književna karijera[uredi | uredi izvor]

Remark je svoje prve pokušaje pisanja načinio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[12]

Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[5] Kada je objavio Na zapadu ništa novo, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[6]

Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji.

Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[13] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[14]

Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov roman, Tri ratna druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Ljubi bližnjega svoga (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier's 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[15]

Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[16] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[17]

U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[18]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961.

Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[19] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[20] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[21] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975.

Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[22] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[23] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst"“ („Reci mi da me voliš“),[24][25] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[26]

Romani[uredi | uredi izvor]

Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Erich Maria Remarque | World War I, All Quiet on the Western Front, Im Westen nichts Neues | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-25. Pristupljeno 2024-02-03. 
  2. ^ „REMARK Erih-Marija (Erich-Maria Remarque) | Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-03. 
  3. ^ Robertson, William. „Erich Remarque”. Pristupljeno 25. 6. 2009. 
  4. ^ Berlatsky, Noah (2013-02-15). War in Erich Maria Remarque's All Quiet on the Western Front (na jeziku: engleski). Greenhaven Publishing LLC. str. 18. ISBN 978-0-7377-6808-4. 
  5. ^ a b „Erich Maria Remarque Biography”. CliffsNotes. Pristupljeno 7. 8. 2020. 
  6. ^ a b Afterword by Brian Murdoch, translator of 1996 English edition of All Quiet on the Western Front. London: Vintage Books. 1996. str. 201. ISBN 978-0-09-953281-1. 
  7. ^ Remarque, Erich Maria (1975). „All quiet on the western front”. search.schlowlibrary.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-07. 
  8. ^ Landová, Jolana: Exil, Krieg und Flucht in Frankreich zwischen 1933 und 1941, dargestellt an ausgewählten Werken deutscher Schriftsteller, Charles University in Prague, 2009, p. 46.
  9. ^ Berlatsky, Noah (2013-02-15). War in Erich Maria Remarque's All Quiet on the Western Front (na jeziku: engleski). Greenhaven Publishing LLC. str. 42. ISBN 978-0-7377-6808-4. 
  10. ^ Scally, Derek. „An unquiet life – Erich Maria Remarque and 'All Quiet on the Western Front'”. The Irish Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-07. 
  11. ^ „Exactly as it happened... (the story of an encounter in Ticino with Remarque and the coach-built Lancia Dilambda, which following All Quiet on the Western Front, he purchased in 1931 and retained till the late 1960s)”. Motor. sv. 3506. 30. 8. 1969. str. 26—30. 
  12. ^ „Hermann Schütz”. lambiek.net. Pristupljeno 22. 7. 2022. 
  13. ^ "Finding Aid for Erich Maria Remarque Papers, 1938–1973", Department of Special Collections and Archives, State University of New York-Albany. 2009; accessed 31 July 2012.
  14. ^ Schneider, Thomas (1991). Erich Maria Remarque: Ein Chronist des 20. Jahrhunderts, Eine Biographie in Bildern und Dokumenten. Germany: Rasch Verlag Bramsche. str. 94—95. 
  15. ^ Ullmann, Michaela. „Research Guides: Exiled German-speaking intellectuals in Southern California: Erich Maria Remarque”. libguides.usc.edu. 
  16. ^ „Elfriede Scholz Obituary” (na jeziku: nemački). Osnabrück Cultural Website. 15. 12. 2005. Arhivirano iz originala 24. 9. 2009. g. Pristupljeno 25. 6. 2009. 
  17. ^ Remarque, Erich Maria Vintage Remarque: All Quiet on the Western Front (2003) p. 202
  18. ^ Sauer, Patrick (16. 6. 2015). „The Most Loved and Hated Novel About World War I”. Smithsonian.com. Smithsonian Institution. Pristupljeno 21. 6. 2015. 
  19. ^ Liukkonen, Petri. „Erich Maria Remarque”. Books and Writers. Finland: Kuusankoski Public Library. Arhivirano iz originala 1. 8. 2008. g. 
  20. ^ Taylor, Marvin J. The life and writings of Erich Maria Remarque, New York: Fales Library, New York University, 2011; accessed 29 July 2012.
  21. ^ Bloom, Harold (2001). „Chronology”. Modern Critical Interpretations: Erich Maria Remarque's All Quiet on the Western Front. Philadelphia: Chelsea House Publishers. str. 157. 
  22. ^ Latins in Hollywood: Dolores del Río, latinasdeayer.blogspot.mx; accessed 24 August 2017.
  23. ^ Connolly, Kate. "Marlene and the wall", The Guardian, 18 April 2002.
  24. ^ Fuld, Werner & Thomas F. Schneider (eds). "Dass Du Mich Liebst: Erich Maria Remarque — Marlene Dietrich Zeugnisse einer Leidenschaft ("Tell Me That You Love Me: Erich Maria Remarque-Marlene Dietrich. Evidence of a Passion). Koln: Kiepenheuer & Witsch, 2003.
  25. ^ Germany, SPIEGEL ONLINE, Hamburg (13. 8. 2001). „Marlene Dietrich und Remarque: "Madonna meines Blutes" - SPIEGEL ONLINE — Kultur”. Der Spiegel. 
  26. ^ Jones, Kenneth. "Marlene Dietrich is Focus of Puma, a NJ Rep World Premiere Starting Feb. 24." Arhivirano 24 februar 2013 na sajtu Wayback Machine, Playbill.com, 24 February 2011; accessed 29 July 2012.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Parvanová, Mariana (2010). "... das Symbol der Ewigkeit ist der Kreis". Eine Untersuchung der Motive in den Romanen von Erich Maria Remarque (na jeziku: nemački). München: GRIN-Verlag. ISBN 978-3-640-64739-2. 
  • Parvanová, Mariana (2009). E. M. Remarque in der kommunistischen Literaturkritik in der Sowjetunion und in Bulgarien (na jeziku: nemački). Remscheid: ReDiRoma Verlag. ISBN 978-3-86870-056-5. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Erih Marija Remark na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ерих_Марија_Ремарк&oldid=27551729”