Ждралови лете

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ždralovi lete
Filmski poster
Žanrdrama, ratni film
RežijaMihail Kalatozov
ScenarioViktor Rozov
ProducentAleksadra Demidova
Glavne ulogeTatjana Somojlova
Aleksej Batalov
Vasilij Merkurjev
MuzikaMojsej Vajnberg
Direktor
fotografije		Vadim Jusov
SnimateljSergej Urusevski
MontažaMarija Timofejeva
Producentska
kuća		Мосфильм
Godina1960.
Trajanje96 minuta
ZemljaSSSR
Jezikruski
NagradeZlatna palma u Kanu
IMDb veza

Ždralovi lete (rus. Летят журавли) je sovjetski film o Drugom svetskom ratu iz 1960. Film oslikava surovost rata i štetu nanetu psihi Sovjeta usled rata, koji je u Sovjetskom Savezu bio poznat kao Veliki otadžbinski rat.

Film je producirao Mosfilmu a režirao je sovjetski reditelj rođen u Gruziji Mihail Kalatozov. Glavne uloge tumače Aleksej Batalov i Tatjana Samojlova. Scenario je napisao Viktora Rozova na osnovu svoje predstave.

Film je osvojio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu 1958,[1] kao jedini sovjetski film koji je osvojio nagradu.[2]

Priča[uredi | uredi izvor]

U Moskvi, 22. juna 1941, Veronika i njen dečko Boris posmatraju kako ždralovi lete iznad grada dok Sunce izlazi, a zatim se ušunjaju nazad u stanove svojih porodica. Nekoliko sati kasnije, Borisov rođak Mark ga budi sa vestima da su Nemci izvršili invaziju.

Veronika ubrzo saznaje da se Boris dobrovoljno prijavio u vojsku. Boris traži od svoje bake da Veroniki pokloni rođendanski poklon, plišanu igračku veverice („veverica“ je Borisovo ime od milja za Veroniku) u koju ubacuje ljubavnu poruku. Veronika stiže prekasno da vidi Borisa u stanu, ali njegova baka daje Veroniki plišanu vevericu. Veronika traži Borisa na zbornoj stanici, ali ne uspeva da ga pronađe, jer on kreće u rat.

Veronika ostaje u Moskvi sa roditeljima, koji su poginuli u nemačkom vazdušnom napadu koji je uništio i njihovu stambenu zgradu. Borisova porodica poziva sada siroče Veroniku da ostane kod njih.

Boris služi na frontu i upada u raspravu sa drugim vojnikom, Volodjom, koji mu se ruga zbog Veronikine fotografije. Njihov komandant ih hvata u borbi i zadaje im opasnu izviđačku misiju. Boris spasava Volodji život, ali Boris biva upucan. U poslednjim trenucima ima viziju venčanja njega i Veronike koje se nikada neće desiti.

Po povratku u Moskvu, Borisov rođak Mark kaže Veroniki da je voli, ali ona verno čeka Borisa. Veronika i Mark su sami u stanu kada se dogodi još jedan vazdušni napad. Mark joj dodaje, ali ona ga odbija. Besan što je odbijen, on je siluje. Veronika i Mark se venčavaju, ali ona ga prezire, a zauzvrat je prezire porodica koja smatra da je ona izdala Borisa, za koga svi misle (uključujući Veroniku) da je još uvek živ.

Da bi izbegla nemačku ofanzivu, porodica je premeštena u Sibir. Veronika radi kao medicinska sestra u vojnoj bolnici koju vodi Borisov otac Fjodor. Mark i Veronika su nesretni u braku.

Kada jedan vojnik u bolnici postane histeričan nakon što je dobio pismo da ga je devojka ostavila, Veronika žuri po Fjodora. Ona jedva propušta da među novopridošlim ranjenicima vidi Volođu, koji treba da bude primljen u bolnicu, pre nego što Fjodor kaže da je bolnica puna. Fjodor opominje izbezumljenog vojnika da zaboravi svoju nevernu i nedostojnu devojku. Veronika čuje Fjodorov govor i uznemiri se jer joj se čini da je i sama takva žena.

Obuzeta krivicom, Veronika pokušava da se baci pred voz. Neposredno pre nego što je pokušala da se ubije, ona vidi dete koje će udariti auto i spasava ga. Dečak je odvojen od majke, a zove se Boris. Veronika vodi dečaka kući i traži svoju plišanu vevericu od Borisa. Borisova sestra Irina zlobno odgovara Veroniki da Mark poklanja igračku svojoj ljubavnici za njen rođendanu. Veronika trči na zabavu, gde je jedna od zvanica na žurki pronašla poruku koju je Boris sakrio. Veronika nalazi poruku i kroz naraciju Boris joj čita poslednju nežnu ljubavnu notu.

Fjodor saznaje da je Mark podmitio pojedince kako ne bi bio pozvan u Crvenu armiju. Shvata da je Mark izdao Rusiju i porodicu i iskoristio Veroniku. Fjodor izbacuje Marka, a Veroniki porodica oprašta što je izdala Borisa. Dečak koga je spasila Veronika postaje deo porodice. Kasnije, Volođa, nakon što se oporavio, dolazi u potragu za Borisovom porodicom i saopštava im da je Boris mrtav.

Godine 1945. rat je završen, a Veronika i Volođa šetaju pored reke u Moskvi. Veoma su bliski, ali Veronika i dalje odbija da veruje da je Boris mrtav pošto je Volođa i sam bio povređen i nikada nije video Borisa kako umire. Kada se Borisova jedinica vrati, Veronika nosi ogroman buket cveća, namerava da mu ga pokloni i traži njega i njegovog prijatelja Stepana tokom proslave na železničkoj stanici. Veronika pronalazi Stepana i konačno saznaje da je Boris zaista mrtav. U suzama ona prolazi kroz masu. Dok Stepan drži uzbudljiv govor, tvrdeći da oni koji su poginuli u ratu nikada neće biti zaboravljeni, Veronika prelazi sa tugovanja na deljenje cveća vojnicima koji su se vratili i njihovim porodicama. Kad ona podigne pogled, ždralovi ponovo lete nebom iznad Moskve.

Glumačka podela[uredi | uredi izvor]

  • Tatjana Samojlova kao Veronika
  • Aleksej Batalov kao Boris
  • Vasilij Merkurjev kao Fjodor Ivanovič
  • Aleksandar Švorin kao Mark
  • Svetlana Haritonova kao Irina
  • Konstantin Nikitin kao Volođa
  • Valentin Zubkov kao Stepan
  • Antonina Bogdanova kao baka
  • Boris Kokovkin kao Tjernov
  • Jekaterina Kuprijanova kao Ana Mihajlovna

Prijem i uticaj[uredi | uredi izvor]

Kako primećuje Džozefina Vol, protagonistkinja Veronika je bila ključna u oblikovanju poststaljinističkih sovjetskih filmova najavljujući komplikovanije višedimenzionalne heroine i fokusirajući se na temu uticaja rata na obične ljude.

Nije samo sovjetska publika prihvatila i saosećala sa Veronikinom pričom. Glavna glumica Ždralova, Tatjana Samojlova, koju su često poistovećivali sa svojom ulogom, osvojila je publiku Evrope. Nakon pobede filma na Filmskom festivalu u Kanu 1958. godine, gde je dobio prestižnuZlatnu palmu, svet je proslavio glavnog protagonista filma, a kritičari su pohvalili produkciju zbog zadivljujuće kinematografije, glume, režije i montaže. Vol primećuje da je francuski komentator Liberationa, na primer, sa odobravanjem suprotstavio čistotu i autentičnost glavne glumice sa Brižit Bardo.[3] Samojlova se seća da je dobila sat od svojih istočnonemačkih obožavalaca tokom tamošnjeg festivala. Na poklonu je bio natpis: „Konačno vidimo na sovjetskom ekranu lice, a ne masku“.[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Festival de Cannes: The Cranes are Flying”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 29. 09. 2012. g. Pristupljeno 2009-02-10. 
  2. ^ Palme d'Or
  3. ^ Josephine Woll, The Cranes are Flying (London: I. B. Tauris, 2003), 77.
  4. ^ Josephine Woll, Cranes, 77.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ждралови_лете&oldid=27345722”