Irben Grandije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Irben Grandije
Datum rođenja(1590-08-18)18. avgust 1590.
Mesto rođenjaBuer, Kraljevina Francuska
Datum smrti18. avgust 1634.(1634-08-18) (44 god.)
Mesto smrtiLudun, Kraljevina Francuska
ZanimanjeSveštenik
Aktivni period1617 – 1634

Irben Grandije (franc. Urbain Grandier; Buer, Kraljevina Francuska, 1590 – Ludun, 18. avgust 1634) bio je francuski katolički sveštenik koji je osuđen za veštičarenje i sklapanje pakta sa Đavolom i koji je spaljen na lomači.[1][2]

Grandijeovi tužioci su bili Jovanka Anžejska, časna sestra u redu Ursulina, sveštenik Minjon i kardinal Rišelje. Moderni istoričari pripisuju Grandijeovu optužbu masovnoj histeriji i delanjem Rišeljeja koji je imao nameru da ga ukloni jer mu je bio politički protivnik. Grandijeovo suđenje i smrt su kasnije prozvani „Afera Ludunskih demona” (fran. Affaire des démons de Loudun) od strane istoričara. Slučaj je ostao prikriven od strane Rimokatoličke crkve dok nisu bili objavljeni memoari oca Jozefa, koji je svedočio o otkrivanju „jeresi” koja je „uticala na nebrojeno mnogo svedoka i predvodnika savesti.”[3]

Kritička misao koja okružuje život i smrt Irbena Grandijea je podeljena. Dok mnogi istoričari smatraju da je njegova žrtva bila besmislena i da je bio mučenik koji se borio protiv dogme Rimokatoličke crkve, drugi istoričari kao što je Žan Mišeje smatraju da je bio „budala, kicoš i slobodnjak koji je zaslužio, ne da gori na lomači, već da provede ceo svoj život u zatvoru.”[4] Život i smrt Irbena Grandijea, inspirisali su nekoliko pisaca (Aleksandar Dima Otac, Oldus Haksli, Ejvind Jonson), režisera (Ken Rasel) i istoričara.

Život[uredi | uredi izvor]

Mladost i dolazak u Ludun[uredi | uredi izvor]

Irben Grandije rođen je u Bueru u Kraljevini Francuskoj 1590. godine kao najstariji od četvoro dece.[5] Njegov otac je bio kraljevski notar i uspešni provincijalni advokat. Njegova baba je potekla iz plemićke porodice, a njegov ujak je bio sveštenik u Bordou.[6] Njegov brat Rene je pratio očeve stope i postao je advokat.[7] Grandije je pohađao Jezuitski fakultet u Bordou, po nalogu svog ujaka.[8] Sa dvadeset i pet godina je postao jezuitski sveštenik, nekoliko meseci pre smrti svog oca.[9][10] Kada se mesto parohijskog sveštenika oslobodilo u crkvi Svetog Petra u Ludunu, Grandije je nominovan i odabran da popuni tu ulogu. U knjizi „Istorija ludunskih đavola” (franc. Histoire des diables de Loudun), Grandije je opisan:

„Bio je visok i lep. Podjednako čvrst i suptilan u duhu, uvek čist i lepo odeven, nikud nije hodao bez dugog kaputa; ovu spoljašnju finoću je pratila finoća uma.”[11]

Nakon dolaska u Ludun 1617. godine[12], Grandije je postao štićenik Gošera di Santa-Marte, pesnika, čiji su se status i mišljenje poštovali u gradu.[13] Nakon Gošerove smrti, Grandije mu je držao opelo na sahrani.[14][15] Gošer je posredovao prijateljstvo Grandijea i Luisa Trinkanta, koji je bio državni tužilac Kraljevine Francuske.

Sukob sa porodicom Trinkant[uredi | uredi izvor]

Oko 1629. godine, Luisova petnaestogodišnja kćerka, Filipa je zatrudnela, što je dovelo do širenja tračeva o mogućem ocu.[16][17] Među spomenutim imenima se nalazio i Irben Grandije koji je devojčici predavao latinski jezik.[18][19] Ovi tračevi o Grandijeovim neverstvima je otuđilo Luisa koji mu je ubrzo postao neprijatelj.[20][21] Pored ove optužbe, istoričari veruju da je Grandije imao i nekoliko afera sa udatim ženama.[22][23]

Nekoliko meseci nakon nastanka tračeva o mogućem očinstvu, Žak de Tibo, srodnik Filipe[a], sukobio se sa Grandijeom ispred crkve u Ludunu. De Tibo je, ranije, govorio Grandijeovim prijateljima o njegovim neverstvima i time kvario njegov ugled.[24] Kada je, pri povratku iz crkve, Grandije ugledao de Tiboa, zahtevao je objašnjenje za njegovo ponašanje, na šta ga je de Tibo pretukao štapom za hodanje.[25][26] Grandije je nakon tog napada otišao u Pariz i tužio de Tiboa pred kraljevim sudom.[27] Tužba protiv de Tiboa trajala je do 1633. godine, i okončala se Pirovom pobedom za Grandijea: Tibo je osuđen na minornu novčanu kaznu.[28][b] Pred kraljevim sudom, de Tibo je optužio Grandijea za neverstvo i kršenje celibata, što je posmatrano kao greh u očima Katoličke crkve i bilo je kažnjivo smrću. Jedan od svedoka bio je vikar Rene Bernije koji je u pisanoj formi svedočio da je:

„[...] pronašao Grandijea kako spava nag sa udatim i neudatim ženama u crkvi Svetog Petra sa zaključanim vratima; da je u toku dana i noći viđao udate i neudate žene koje su tražile Grandijea i pronašle ga u njegovoj sobi i da su neke žene ostajale tamo od trinaest časova do dva - tri ujutru i da su im večeru u sobu donosile sluge koje su odmah potom odlazile; i da je viđao Grandijea u crkvi sa otvorenim vratima, koje je potom zatvarao, kada bi žene kroz njih prošle.”[29][30][31]

Bernije je kasnije u pisanom priznanju napisao: „Nikada nisam video žene ili devojke kako ulaze u Grandijeovu sobu danju ili noću.”[32] Grandijeova sudbina je prepuštena crkvenom sudu u Poatjeu. Tamo je Trinkant saznao da je Grandije već bio pod sumnjom drugih sveštenika i da su se oni spremali da započnu istragu o njemu.[33] Kada je saznao da je nalog za njegovo hapšenje izdat od strane crkvenog suda, Grandije je dojahao do Poatjea, gde je de Tibo izvestio sud da je Grandije u gradu i da se krije od hapšenja da bi sačuvao svoj obraz. Grandije je uhapšen, uprkos njegovom izjašnjavanju da je u svakom slučaju pošao pred sud.[34] U arhivama crkvenog suda pisalo je da je Grandije uhapšen 15. novembra 1629. godine i da je u trenutku hapšenja: „pronađen u Poatjeu, u hostelu koji je držala udovica Lito u svojoj kući”.[35] Činjenica da je Grandije „pronađen” u hostelu udovice nije pomoglo njegovom slučaju tužbe za akt kršenja celibata. Period od hapšenja u novembru 1629. godine do presude koju je doneo crkveni sud u januaru 1630. godine, Grandije je proveo u crkvenom zatvoru u Poatjeu.[36] U zatvoru je tvrdio svoju nevinost u pismima koje je napisao episkopu koji je bio zadužen za istraživanje i regulisanje njegovog slučaja:

„Iako sam nevin za ono za šta me optužuju ja sam svakako kriv pred Bogom [za mnoge druge grehe]. On želi, za moje dobro, da iskoristi ovu lažnu optužbu da kazni moje prave žudnje. Ali istina je da Bog, i Vi po njegovom primeru, posmatrate ovu kaznu grešnika kao način da se njegov život promeni na bolje, ja Vas molim da shvatite da sam napredovao u svom boljitku i molim Vas da zaustavite ovo kažnjavanje.”[37]

Grandijeova presuda je izrečena 3. januara 1630. godine.[38] Crkveni sud izrekao mu je kaznu da posti na hlebu i vodi svaki petak, zabranu vršenja ikakvih svešteničkih funkcija u nadbiskupiji Poatjea u periodu od pet godina, i večnu zabranu vršenja ikakvih svešteničkih funkcija u Ludunu.[39][40][41]

Grandije je podneo žalbu nadbiskupu Bordoa, koji je bio nadređeni crkvenom sudu u Poatjeu, u nadi da će slučaj biti ponovo ispitan i da će njegova kazna biti poništena. Uprkos nadbiskupovom entuzijazmu, slučaj je bio zanemaren do marta 1631. godine kada je započeta istraga. Istraga je trajala do novembra 1631. godine, nakon čega je Grandijeova kazna poništena i on je ponovo mogao da se vrati svešteničkom životu. Kao preduslov za poništenje kazne, nadbiskup je zahtevao da mu Grandije prizna svoje grehe, što je ovaj i učinio, iskazavši iskreno pokajanje za bludni život koji je živeo.[42]

Oslobođen svih tužbi, Grandije se vratio u Ludun u novembru 1631. godine, noseći u svojim rukama lovorov venac, starorimski znak pobede nad neprijateljima.[43][44] Stavovi prema Grandijeu su bili podeljeni ali je uprkos svemu Grandije i dalje uživao određeni status u gradu. Godinu dana kasnije, u pokušaju da se pomiri sa porodicom Luisa Trinkanta, Grandije je krstio Filipino drugo dete.[45] Uprkos svim tračevima i problemima, Grandije je ostao relativno popularan, pogotovo među Hugenotima koji su živeli među zidinama Luduna.[46][47] U Ludunu je preživeo epidemiju kuge koja je za sobom odnela 3,700 života.[48]

Sukob sa kardinalom Rišeljeom[uredi | uredi izvor]

Pamflet u obliku pisma, napisan oko 1627. godine i namenjen čoveku pod imenom Fransoa de Baradat, objavljen je u Parizu. De Baradat je bio neprijatelj kardinala Rišeljea koji je u to vreme bio poverilac kraljice Marije Mediči. Pamflet je bio nazvan „Pismo namenjeno gospodinu de Baradatu od obućara Kraljice Majke” i kritikovao je Rišeljea, ministre Francuske i kralja koji je u pamfletu opisan kao „povodljiv, lakomislen, nestalan i kriv za ogavne nečistote.” Par nedelja kasnije, drugi pamflet je objavljen koji je u sebi sadržao stvari koje bi samo mogao da zna neko ko je iz Luduna ili ima sa njim neke veze.[49] Grandijeovi neprijatelji, predvođeni Luisom Trinkantom su kraljevom kancelaru, Žanu Martinu, baronu od Loberdemonta, dali do znanja da je Grandije bio autor pisama što ga je dovelo direktno u sukob sa kardinalom Rišeljeom, i kasnije dovelo do njegove smrti.[50] Istorijski dokazi ne postoje da je Grandije zapravo bio autor pisama protiv kralja. Pisma su pri pretrazi njegove kuće pronađena među njegovim pismima, ali se verodostojnost onih koji su ta pisma pronašli dovodi u pitanje.[51][52][53]

Grandije se ponovo suočio sa kardinalom kada je Rišelje pokušao da izda naredbu da se sruše zidine grada Luduna. Ludun je bio grad koji je istorijski bio utočište za Hugenote i Rišelje je smatrao da bi zidine grada omogućilo pobunjeničkim Hugenotima da kreiraju mikronaciju unutar Francuske i da postanu samoodrživa zajednica. Kralj Luj XIII odbio je da izda naređenje da se zidine sruše zbog obećanja koje je dao Gošeru di Santa-Marti da će zidine ostati čitave tokom njegove vladavine.[54] Grandije je stajao na strani Hugenota i obratio se kralju kada je Rišelje pokušao da obori zidine protivno njegovoj odluci.[55][56] Kada je Grandije optužen za veštičarenje, Rišelje je poslao Žana Martina da predvodi slučaj i osudi Grandijea na smrt. Dok je Grandije bio u zatvoru u Anžeu, zidine su kompletno srušene.[57]

„Rasprava o celibatu sveštenika” i brak[uredi | uredi izvor]

Irben je po povratku u Ludun, u periodu između 1631. i njegove smrti 1634. napisao knjigu „Rasprava o celibatu sveštenika” (fran. Traité du célibat des prêtres) u kojoj je pokušao da ospori ideju celibata među rimokatoličkim sveštenicima. Ova knjiga je pronađena među njegovim pismima kada je konačno uhapšen 1634. godine.[52] U knjizi, Grandije je napisao da: „Sveštenik ne prihvata celibat zbog ljubavi prema celibatu već samo da bi bio prihvaćen u svete redove [...]” i okončao je pisanje citatom Svetog apostola Pavla: „bolje se oženiti nego goreti.”[58][59]

Istoričar Gabrijel Lege, smatrao je da je Grandije napisao ovu raspravu da bi zaveo Medlin de Bru, neudatu ženu koja je živela u Ludunu.[60] Po Legeu, Irben Grandije i Medlin de Bru su se venčali u crkvi Svetog Petra u tajnosti pre njegovog suđenja u Parizu.[61] Istorijska tačnost ove tvrdnje, kao i ideje da su Grandije i de Bru ikad imali romantičnu vezu je osporavana.[v] Tračeve da su de Bru i Grandije imali seksualnu vezu započeo je apotekar Pjer Adam, nećak Luisa Trinkanta.[58][62] De Bru je kasnije tužila Adama zbog širenja laži o njenom nemoralnom ponašanju i sud je presudio u njenu korist, što dalje potvrđuje činjenicu da Grandije i ona nisu imali nikakvu vezu.[63][64]

Uloga u Aferi ludunskih demona, suđenje i smrt[uredi | uredi izvor]

Optužba za veštičarenje[uredi | uredi izvor]

Petnaest godina nakon dolaska u Ludun i dve godine nakon oduzimanja prava na vršenje svešteničkih dužnosti, 1632. godine, Grandije je optužen za veštičarenje, sklapanje pakta sa Đavolom i drugim demonima i zaposedanjem nekoliko časnih sestara. Tužbu je predvodila Jovana Anžejska, časna sestra iz reda Ursulina, koje su u grad došle nekoliko godina nakon Grandijea.[65][66] Jovana je bila opčinjena Grandijeom i u njenoj autobiografiji je o njemu napisala:

„Kada ga ne bih videla, gorela bih od ljubavi za njim i kada mi se predstavio [...] falila mi je vera da se borim sa nečistim mislima i osećanjima koje sam osećala [...] nikad ranije demoni nisu stvarali takav haos u meni.”[67][68]

U septembru 1632. godine, časne sestre su u toku noći videle duhove nedavno preminulog oca Musoa, koji je vodio red Ursulina i duh Irbena Grandijea. Nakon toga, nekoliko demona je zaposelo sedamnaest časnih sestara.[g] Od svih časnih sestara, najviše demona je zaposelo Jovanku Anžejsku koja je tvrdila da su je obuzela sedmorica demona, među njima Asmodej i Belzebub.[69][70] Po svedočenju zaposednutih časnih sestara, duh se pojavljivao u toku noći i kušao časne sestre na nemoralne akte „rečju i delom”.[71][72] Pored toga, one su svedočile da su ih napadale nevidljive osobe i ostavljale masnice po njihovim telima.[73] Doktori i hirurzi su potvrdili postojanje ovih masnica.[74]

Pogubljenje Irbena Grandijea na lomači, pečat iz Poatjea iz 1634. godine

Nekoliko sveštenika dovedeno je da izvrši isterivanje demona iz časnih sestara i oni su kasnije svedočili da su se demoni izjasnili kao „neprijatelji Boga” i da su horski govorili reč „sveštenik”.[75] Kada su demoni dalje ispitani tokom isterivanja, priznali su da ih je prizvao sveštenik iz crkve Svetog Petra.[76] Pri prvom svedočenju časnih sestara, duh se prvo prikazao sestri Marti u obliku oca Minjona. Kada su sveštenici dovedeni da istraže slučaj, časne sestre su svedočile da su se duhovi prvo prikazali najviše rangiranim sestrama, zatim onima koje su rangirane ispod njih, zatim onima ispod njih i tako dalje.[77] O pojavljivanju duha Irbena Grandija je tek nešto kasnije svedočila Jovana Anžejska:

„U toku noći [...] videla je duha, okruženog crvenkastom svetlosti, dovljono da razazna šta je videla ali na neki strašan način. [...] Sledećeg dana se fantom ponovo pojavio. [...] Ona je odjednom videla naglu promenu u osobi koja joj se obraćala. To više nije bilo lice njenog preminulog sveštenika, već lice i naličje Irbena Grandijea. [...] Ona se borila, niko joj nije pomogao; mučena je, nije imala ništa da je teši; vikala je upomoć, niko nije prišao; znojila se, prizivala je sveto ime Isusa Hrista.”[78]

Grandijeovo ime je, po svedočenjima sveštenika i dvojice svedoka, demon prvi put spomenuo u toku isterivanja u oktobru 1632. godine, mesec dana od početka zaposedanja.[79][80][81][82] U konačnom, usaglašenom svedočenju sedamnaest časnih sestara i Jovanke Anžejske, Grandije se pojavljivao u toku dana i u toku noći, kušao ih na greh i udarao ih.[83] Grandijeova prvobitna reakcija na optužbe je bila blaga.[84][85] U pismu upućenom kraljevom predstavniku, Grandije je zahtevao da, zajedno sa drugim predstavnicima Krune, pojedinačno ispita časne sestre i utvrdi sam postojanje demona. Njegov zahtev je odbijen.[86] Grandije je pokušao da stupi u kontakt sa nadbiskupom da bi mu objasnio da, kako je kasnije napisao u pismu kraljevskom predstavniku: „nikad nije video niti imao komunikacije sa [časnim sestrama].”[87][88] Grandijeovi pokušaji da se obrati svojim nadređenima, kao i kraljevim predstavnicima bili su neuspešni zbog intervencije njegovih neprijatelja, oca Minjona, Pjera Adama i Luisa Musoa, muža Filipe Trinkant.[89][44]
Nekoliko meseci ranije, Grandije je dobio ponudu da bude sveštenik zadužen za čuvanje reda Ursulina. U svojoj knjizi „Demoni Luduna”, Oldus Haksli predstavlja teoriju da je Jovanka Anžejska optužila Grandijea za veštičarenje nakon što je on odbio ovu ponudu.[90][91][92] Po nalogu Edmunda Goldsmida iz njegove knjige „Istorija đavola iz Luduna”, Grandijeovo odbijanje ove ponude nije bilo dobrovoljno. On se kandidovao za stupanje u tu ulogu, ali je njegova kandidatura odbijena i za čuvara reda je postavljen sveštenik Žon Minjon, nećak Luisa Trinkanta.[93][94][95][96][87] U svojoj knjizi „Irben Grandije — 1634”, Aleksandar Dima Otac naveo je Irbenov pismeni odgovor upućen Jovanki Anžejskog:

„Kada mu je ponuđena dužnost, [Grandije] je odgovorio da je već bio zadužen za dve veoma važne dužnosti [...] i preporučio je nadležnoj majci da pronađe nekog vrednijeg i manje zauzetog od njega.”[97][98]

Nakon završetka isterivanja u decembru 1633. godine, Grandije je uhapšen i smešten u zatvor u Anžeu.[99] Grandije je u zatvoru proveo četiri meseca dok je baron od Labordemonta, sprovodio svoju istragu. Njegova pisma, molitve i knjige iz zatvora su kasnije izneseni kao dokazi protiv njega na suđenju.[100] Kada je istraga završena četvrtog aprila 1633. godine, Grandije je prebačen iz Anžea nazad u Ludun gde je smešten u kućni pritvor. Tamo, je napisao pismo svojoj majci i počeo je da sastavlja svoju odbranu. Grandije je, prisećajući se ranijeg slučaja bio samouveren da ga časne sestre ne bi mogle prepoznati ako bio stavljen u red sa još dvojicom muškaraca slične građe kao on.[101] Grandije je pokušao da podigne žalbu na svoje zatočeništvo, ali je njegov zahtev odbijen.[102] On je po završetku drugog kruga ispitivanja koje je sproveo Labordemont, odveden pred sud za veštičarenje.[103][53]

Suđenje[uredi | uredi izvor]

Pakt koji je Grandije navodno sklopio sa demonima. Tekst je ispisan na latinskom čitan zdesna nalevo.

Grandijeu je sudila komisija koju je sastavio Žan Martin, baron od Labordemonta i koja je bila sačinjena od viđenijih magistrata.[104][105] Sudilo mu se za nemoralno ponašanje i veštičarenje.[106] Sedamdeset i dva svedoka su svedočila protiv Grandijea. Pored svedoka, Labordemont je predstavio Grandijeova pisma, Raspravu o celibatu sveštenika i ugovor koji je Grandije navodno sklopio sa demonima koji su zaposedali časne sestre. Ovaj dokument bio je ispisan na latinskom, čitan zdesna nalevo i potpisan od strane Grandijea. Ugovor su „potpisali” između ostalog, Lucifer, Satana, Belzebub i Astarot.[107] Tekst ugovora je delom glasio:

„Mi, uticajni Lucifer, mladi Satana, Belzebub, Levijatan, Elimi i Astarot, zajedno sa drugima, smo danas prihvatili pakt Irbana Grandijea, koji je naš.”

Protiv Grandijea su takođe svedočili i isterivači đavola i lekari, koji su bili prijatelji porodice Trinkant ili su na neki način bili u sukobu sa Grandijeom.[108]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Srodstvo Žaka de Tiboa i Filipe Trinkant je osporavano. U nekim izvorima Tiboa i Trinkant su srodnici, bliski prijatelji ili ljubavnici
  2. ^ Tribo je osuđen da da dvanaest pariskih livri za siromašne i dvadeset i četiri livri Grandijeu za naknadu štete i pokrivanje troškova suđenja
  3. ^ Istorijski podaci nam pokazuju da su De Bru i Grandije imali interakcije (npr. Grandije je majci Medlin de Bru pozajmio nešto novaca), ali ne daju nikakvih konkretnih dokaza o romantičnoj vezi ili braku
  4. ^ Različiti izvori navode različit broj časnih sestara koje su bile obuzete. Minimalan broj naveden je sedamnaest dok je maksimalan dvadeset i sedam

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jonson, Ejvind (1949). Drömmar om rosor och eld. Njujork: Hippocrene Books. str. ix. ISBN 0882548972. 
  2. ^ „L'affaire des possédées de Loudun (1630-1634)”. www.histoire-pour-tous.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2022-11-11. 
  3. ^ Mišeje 1965, str. 189.
  4. ^ Mišeje 1965, str. 191.
  5. ^ Repli 1998, str. 227.
  6. ^ Repli 1998, str. 236.
  7. ^ Repli 1998, str. 139.
  8. ^ Anžejska, Jovanka (1886). Soeur Jeanne des Anges, supérieure des Ursulines de Loudun, XVIIe siècle : autobiographie d'une hystérique possédée, d'après le manuscrit inédit de la bibliothèque de Tours. Pariz: Aux Bureaux du Progrès Médical. str. 9. 
  9. ^ Repli 1998, str. 8.
  10. ^ Dima Otac, Aleksandar (1841). Irben Grandije - 1634. Pariz: Crimes célèbres. str. vi. 
  11. ^ Odin 1792, str. 10.
  12. ^ Haksli 1922, str. 4.
  13. ^ Repli 1998, str. 13 - 14.
  14. ^ Odin 1792, str. 10-11.
  15. ^ Haksli 1922, str. 27.
  16. ^ Haksli 1922, str. 27 - 42.
  17. ^ Mišeje 1965, str. 195.
  18. ^ Repli 1998, str. 25.
  19. ^ Repli 1998, str. 25 - 31.
  20. ^ Repli 1998, str. 25 - 26.
  21. ^ Odin 1792, str. 12 - 13.
  22. ^ Gasparin, Agénor Étienne (1857). A treatise on turning tables, the supernatural in general, and spirits;. Robarts - University of Toronto. New York, Kiggins. 
  23. ^ „The Devils of Loudun: Part I”. www.sacred-texts.com. Pristupljeno 2022-11-11. 
  24. ^ Repli 1998, str. 44.
  25. ^ Repli 1998, str. 33.
  26. ^ Haksli 1922, str. 54.
  27. ^ Repli 1998, str. 34.
  28. ^ Repli 1998, str. 60.
  29. ^ Lege, Gabrijel (1880). Urbain Grandier et les possédées de Loudun. Pariz, Francuska: L. Baschet. 
  30. ^ Repli 1998, str. 38.
  31. ^ Haksli 1922, str. 174.
  32. ^ Dima Otac 1839, str. 13 - 14.
  33. ^ Haksli 1922, str. 55.
  34. ^ Haksli 1922, str. 58.
  35. ^ Repli 1998, str. 42.
  36. ^ Repli 1998, str. 47.
  37. ^ Repli 1998, str. 43.
  38. ^ Repli 1998, str. 46 - 48.
  39. ^ Repli 1998, str. 41 - 55.
  40. ^ Haksli 1922, str. 61.
  41. ^ Anžejska 1886, str. 18. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFAnžejska1886 (help)
  42. ^ Repli 1998, str. 55 - 56.
  43. ^ Dima Otac 1839, str. 15.
  44. ^ a b Mišel 1965, str. 197 - 198.
  45. ^ Repli 1998, str. 57 - 59.
  46. ^ „The Devils of Loudun: Part I”. www.sacred-texts.com. Pristupljeno 2022-11-12. 
  47. ^ Haksli 1922, str. 22.
  48. ^ Repli 1998, str. 69 - 75.
  49. ^ Repli 1998, str. 127.
  50. ^ Dima Otac 1839, str. 54.
  51. ^ Repli 1998, str. 128.
  52. ^ a b Repli 1998, str. 135.
  53. ^ a b Haksli 1922, str. 171.
  54. ^ Repli 1998, str. 61.
  55. ^ Repli 1998, str. 62 - 63.
  56. ^ Repli 1998, str. 66.
  57. ^ Repli 1998, str. 123.
  58. ^ a b Repli 1998, str. 67.
  59. ^ Grandier, Urbain (1995). Luzarche, Robert, ur. Traité du célibat des prêtres. Plaidoyer. Paris: Éd. Hors commerce. ISBN 978-2-910599-03-4. 
  60. ^ Anžejska 1886, str. 9. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFAnžejska1886 (help)
  61. ^ Lege, Gabrijel (1880). Urbain Grandier et les possédées de Loudun. Pariz, Francuska: L. Baschet. str. 57. 
  62. ^ Haksli 1922, str. 41.
  63. ^ Repli 1998, str. 68 - 69.
  64. ^ Dima Otac 1839, str. 59.
  65. ^ Repli 1998, str. 76.
  66. ^ Mišeje 1965, str. 190.
  67. ^ Ferber, Sara (2013). Demonic Possession and Exorcism: In Early Modern France. Australija: Routledge. str. 136 — 145. 
  68. ^ Repli 1998, str. 91.
  69. ^ Ferber, Sara (2013). Demonic Possession and Exorcism: In Early Modern France. Australija. str. 136. 
  70. ^ Haksli 1922, str. 128 - 129.
  71. ^ Odin 1792, str. 27 - 28.
  72. ^ Dima Otac, Aleksandar (2014). Urbain Grandier. Sjedinjene Američke Države: Bottom of the Hill Publishing. str. 23. ISBN 1483705730. 
  73. ^ Repli 1998, str. 78.
  74. ^ „The Devils of Loudun: Part II”. www.sacred-texts.com. Pristupljeno 2022-11-12. 
  75. ^ Repli 1998, str. 79.
  76. ^ Repli 1998, str. 86.
  77. ^ Repli 1998, str. 77 - 81.
  78. ^ Repli 1998, str. 82.
  79. ^ Repli 1998, str. 88.
  80. ^ Haksli 1922, str. 138.
  81. ^ Dima Otac 1839, str. 23.
  82. ^ Dima Otac 1839, str. 39.
  83. ^ Repli 1998, str. 138.
  84. ^ Dima Otac 1839, str. 29.
  85. ^ Odin 1792, str. 35 - 36.
  86. ^ Repli 1998, str. 104.
  87. ^ a b Odin 1792, str. 24.
  88. ^ Dima Otac 1839, str. 13.
  89. ^ Repli 1998, str. 109 - 122.
  90. ^ Haksli 1922, str. 131.
  91. ^ Mišel, Žil (1965). Satanism and Witchcraft. Ujedinjeno Kraljevstvo: Citadel. str. 196. 
  92. ^ Mišeje 1965, str. 196.
  93. ^ Goldsmid, Edmund (1887). The History of the Devils of Loudun. Škotska: Edinburgh. str. 36. 
  94. ^ Repli 1998, str. 29.
  95. ^ Repli 1998, str. 81.
  96. ^ Repli 1998, str. 93.
  97. ^ Dima Otac 1839, str. 28.
  98. ^ Anžejska 1886, str. 12. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFAnžejska1886 (help)
  99. ^ Dima Otac 1839, str. 57.
  100. ^ Dima Otac 1839, str. 58.
  101. ^ Dima Otac 1839, str. 58 - 60.
  102. ^ Repli 1998, str. 134 - 144.
  103. ^ Haksli 1922, str. 158.
  104. ^ Repli 1998, str. 169.
  105. ^ Mišeje 1965, str. 202.
  106. ^ Repli 1998, str. 133.
  107. ^ „10 ljudi koji su "prodali dušu đavolu"”. vijesti.me (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-14. 
  108. ^ Repli 1998, str. 172 - 173.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирбен_Грандије&oldid=27678335”