Irina Trapezuntska

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Irina Trapezuntska
Moderna predstava carice Irine Trapezuntske
Lični podaci
Datum rođenja1306
Datum smrtinepoznat
Porodica
SupružnikVasilije Veliki Komnin
PotomstvoAleksije III Veliki Komnin, Teodora Komnin, Marija Komnin, Aleksije Trapezuntski

Irina od Trapezunta (umrla oko 1382.) bila je carica Trapezuntskog carstva i vanbračna žena cara Vasilija Velikog Komnina. Imala je važan položaj u namesništvu svog sina cara Aleksija III Trapezuntskog 1341-1352. godine.

Život[uredi | uredi izvor]

Ne zna se mnogo o Irininom ranom životu pre nego što je postala ljubavnica cara Vasilija; „vizantijski istoričar nazvao je [nju] kurtizanom, a trapezuntski hroničar damom iz Trapezunta“, piše Vilijam Miler.[1] Sa njim je imala dva sina pre nego što ju je oženio 1339. Ovaj brak je izazvao veliki protest carigradskog patrijarha Jovana XIV Kalakasa.[2] Njihov brak je trajao samo oko devet meseci pre nego što je car Vasilije umro posle kratke bolesti; Miler ponovo piše: „Šaputalo se da ga je odbačena carica tajno ubila, a njeno ponašanje je dalo neku boju sumnji, jer je očigledno bila spremna da profitira njegovom smrću.“[3] Carica Irina Paleologina, tzv. odbačena carica“, a njene pristalice su odmah preuzele vlast i poslale Irinu Trapezuntsku sa njena dva mlada sina, Aleksijem i Jovanom, u Carigrad na čuvanje kod oca carice Irine Paleolog, cara Andronika III Paleologa.

Dok su Irina i deca bili u egzilu, Trapezunt je bio svedok dvorskih prevrata, kako u Trapezuntu (Građanski rat u Trapezuntu), tako i u Carigradu (Vizantijski građanski rat). Vizantijska namesnička vlada cara Jovana V Paleologa podržala je strica njenog pokojnog muža Mihaila Trapezuntskog i Vasilijevog rođaka Jovana III Trapezuntskog u njihovim nastojanjima za vlast u Trapezuntu, ali kada je car Jovan VI Kantakuzin pobedio u vizantijskom građanskom ratu, dao je podršku pristalicama Irininog sina Jovana.[4] Njen drugi sin Aleksije se ne pominje nakon njegovog odlaska iz Trapezunta i možda je umro ubrzo po dolasku u Carigrad. Jovan, sin carice Irine Trapezuntske je dobio i podršku Nikite Sholarija, vođe moćnog klana Sholaranata kojeg je car Mihajlo uklonio sa vodećih položaja u državi. Pobuna je bila uspešna i prekinula je slabu i nasilnu vladavinu cara Mihaila i na presto stupa Jovan, sina carice Irine Trapezuntske, koji je uzeo ime Aleksije, u čast svog pokojnog dede cara Aleksija II Velikog Komnina.[5]

Kada je preuzeo krunu car Aleksije III je imao 13 godina, pošto je bio maloletan za nemesnika je postavljena carica Irina, careva majka. Pretpostavlja se da se borila za vlast sa plemićima, a posebno sa porodicom Doranita, koja je vodila neuspešnu pobunu u prestonici, pobuna je trajala šest meseci. Iako je ta pobuna ugušena, njen sin car Aleksije III se povukao u zamak tvrđavu Tripolis radi bezbednosti.[6] Godine 1341. pratila je sina tokom pohod na Limniju sa Mihailom Panaretom i zauzela grad od pobunjenika Konstantina Doranita. Ona je pratila drugi pohod koji je predvodio njen sin u januaru 1352. protiv pinkerna Jovana Čanahita, koji je silom zauzeo zamak carevih predaka Čaniha.[7]

Nakon ovog događaja, prisustvo carice Irine u istorijskim zapisima postaje ređe. Godine 1367. pratila je svog sina cara Aleksija III kada je njena unuka Ana bila udata za kralja Gruzije.[8] Takođe je bila prisutna na krštenju svog praunuka Vasilija, kasnije preimenovanog u Aleksija IV Trapezuntski 1382. godine, što je poslednji put da se pominje u istorijskim izvorima.[9] Šta se sa njom dogodilo posle, nije poznato.

Deca[uredi | uredi izvor]

  • Ana, koja se udala za Andreja Konstantinoviča, velikog kneza Nižnjenovgorodsko-Suzdaljskog 1343. godine.
  • Aleksije Trapezuntski (1327–oko 1349)
  • Jovan, kasnije preimenovan u car Aleksije III (1338–1390)
  • Marija, koja se udala za Fahrudina Kutlug bega, emira Ak Kojunlua 1352. godine.
  • Teodora, koja se udala za hadži Omara, emira Halivije (turski: Hadžemir) 1358. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Miller 1969, str. 45
  2. ^ Kavvadas, Nestor (2014). „Eine Exkommunikationsandrohung des Johannes Kalekas an den Metropoliten von Trapezunt und ihre Hintergründe”. Byzantinische Zeitschrift. 107 (2): 691—710. S2CID 199575553. doi:10.1515/bz-2014-0016. 
  3. ^ Miller 1969, str. 46
  4. ^ Lazaropoulos, Synopsis, ll. 1664-1717; translated in Jan Olof Rosenqvist, The Hagiographic Dossier of St. Eugenios of Trebyzond in Codex Athous Dionysiou 154. . Uppsala: Acta Universitatis. 1996. pp. 339-34. 
  5. ^ Miller 1969, str. 52–53, 55–56
  6. ^ Miller 1969, str. 56f
  7. ^ Miller 1969, str. 57
  8. ^ Michael Panaretos, Chronicle, ch. 87. Greek text and English translation in Scott Kennedy, Two Works on Trebyzond, Dumbarton Oaks Medieval Library 52. . Cambridge: Harvard University. 2019. pp. 43. 
  9. ^ Panaretos, Chronicle, ch. 102. Greek text and English translation in Kennedy, Two Works on Trebyzond, p. 53

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Miller, William (1969). Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. str. 15. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирина_Трапезунтска&oldid=27727960”