Јован VI Кантакузин

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован VI Кантакузин
John VI Kantakouzenos.jpg
Датум рођења1292.
Место рођењаЦариград
Византијско царство
Датум смрти15. јун 1383.(1383-06-15) (90/91 год.)
Место смртиМистра
ДинастијаКантакузин
ОтацМихаило Кантакузин
МајкаТеодора Палеолог Анђел
СупружникИрина Асен
ПотомствоМатија Кантакузин, Манојло Кантакузин, Јелена Кантакузин, Теодора Кантакузин (Орханова супуруга)
Цар Византије
Период1347−1354
ПретходникАндроник III Палеолог
НаследникЈован V Палеолог

Јован VI Кантакузин (129215. јун 1383) је био византијски цар (1347—1354) и историчар. Био је ожењен Ирином Асен са којом је имао шесторо деце, а његова праунука (унука његовог сина Матије и ћерка његовог унука Димитрија (1383) била је супруга Ђурђа Бранковића (1427—1456) Ирина Кантакузин, позната као Проклета Јерина.[1][2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Јован Кантакузин је рођен у Цариграду у имућној породици Кантакузина. Породица је припадала војној аристократији и њен први познати члан био је генерал василевса Алексије I Комнина. У младости Јован је добио одлично образовање, што му је уз аристократско порекло омогућило да буде у пратњи и на двору Михајлa IX Палеологa. Веома млад, око 1318. године оженио се са Ирином Асен, ћерком Андроника Палеолога и унуком бугарског цара Јована Асена III и Ирине Палеолог, најстарије ћерке Михајлa VIII Палеологa.[2]

Као најбољи пријатељ Андроника III (1328—1341) и његов главни сарадник у династичким сукобима који су потресаоли Византију у периоду између 1321. и 1328. године, бива награђен награђен титулом великог доместика (1328), одбивши том приликом да постане савладар новом цару.

Андроник III га 1330. године одређује за регента свог будућег сина Јована (V) (рођен 1332, владао 1341—1376) и он ту дужност преузима по Андрониковој смрти 1341. године. Током једног његовог одсуства из престонице царица мајка Ана Савојска и Алексије Апокавк уз подршку васељенског патријарха Јована, Кантакузина проглашавају издајником и развлашћују, а за новог регента именују самог патријарха. У баштини Кантакузина Димотици, Јован се 26. октобра 1341. године прогласио за цара и тако је у Византији отпочео нови династички сукоб у коме се Кантакузин представио као бранилац Византије против Латина (оличених у царици мајци).

Године 1347. Кантакузин је заузео Цариград и наметнуо себе за владара. Владао је све до 1354. Његова владавина је била испуњена унутрашњим борбама. У тим борбама Кантакузин се напослетку у великој невољи ослонио на помоћ Османлија, који су се тада први пут учврстили у Европи, на Балканском полуоству.

У новом династичком рату који је избио 1352. године, Турци су као његови најамници у бици код Дидимотике потукли удружену српску, бугарску и војску Кантакузиновог противника Јована (V).

Своју ћерку је удао за Султана Орхана. Борба између два цара још више се распламсала 1352. када је почео нови династички рат у Византији. Победа је на крају припала Јовану V Палеологу.

Пошто је 1354. године приморан да се одрекне престола, закалуђерио се у манастиру Светог Георгија Манганског у Цариграду, а касније отишао на Атос и прихватио калуђерско име Јоасаф чиме је испоштовао традицију да му духовно име почиње на исто слово као и световно. Тамо је под псеудонимом Христодулос написао четири књиге историје (Ίστορίαι) лат. „Historia libri IV“ (Историја у четири књиге) у којима је, у намери да оправда своју владавину, дао у лепим бојама, али углавном ипак поуздане податке и опис времена између 1320. и 1356. године, и при томе се с времена на време позивао и на касније догађаје - све до 1362. године.[3]

За време боравка у манастиру, Кантакузин је наставио своју политичку делатност и учествовао је у свим значајним догађајима у Византији.

Умро је 1383.

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Јован VI Кантакузин, приказан као цар и као монах Јоасаф.

Дело је нарочито важно и за период српске државе за време цара Душана Немањића, јер се Кантакузин неколико пута обраћао цару Душану за помоћ у династичком рату, да би на крају, кад је Душан подржао Јована V, заједно са Турцима ратовао против српске државе.

Осим тога, док је био цар, написао је парафразу првих пет књига Аристотелове Никомахове етике, као и низ теолошких списа, од којих је најважнији обимно побијање дела Παλαμιτικαί παφαβάσεις Јована Кипарисиота. Написао је још и списе у одбрану паламизма против Прохора Кидона, Исака Аргира, латинског патријарха у Цариграду Павла и др. Треба споменути и обимно замишљену апологију хришћанства у поређењу с исламом, као и спис против Јевреја.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михајло Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јован VI Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Теодора Палеолог Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди | уреди извор]

У браку са Ирином Асен, Јован је имао шесторо деце:

  1. Матија, савладар 13531357. и морејски деспот
  2. Манојло, морејски деспот
  3. Андроник,
  4. Марија, супруга епирског деспота Нићифора II Орсинија (1335—1337, 13561359)
  5. Теодора, супруга султана Орхана (1326—1362)
  6. Јелена, супруга Јована V

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник: Византијски цареви
1347-1354
Наследник: