Радивој Радић
| Радивој Радић | |
|---|---|
| Датум рођења | 22. јануар 1954. |
| Место рођења | Ливно ФНРЈ |
Радивој Радић (Ливно, 22. јануар 1954) је српски историчар (византолог), универзитетски професор и научни радник.
Биографија[уреди]
Радић је основну школу завршио у Врњачкој Бањи, а гимназију у Београду. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету на групи за историју 1980. године.[1] Децембра 1985. године одбранио је магистарску тезу „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“. У току школске 1985/1986. боравио је седам месеци у Атини на специјализацији као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију „Време Јована V Палеолога“ одбранио је у децембру 1991. на Филозофском факултету у Београду. На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону.
У Византолошком институту САНУ запослен је од 1978. Од 1994. Запослен је на Филозофском факултету у Београду, као доцент, а од 2007. је редовни професор и шеф Семинара за византологију. Предаје и на Филозофском факултету у Бањалуци од јесени 1994, као и на Филозофском факултету у Нишу од јесени 1999. године. Историју Византије, а до недавно (новембар 2010.) и Историју Старог века предаје и на Филозофском факултету, Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
До 2007. Радивој Радић је учествовао на тридесетак научних скупова у земљи и иностранству и објавио је преко 120 научних радова. За књигу „Време Јована V Палеолога (1332—1391)“ године 1993. добио је Октобарску награду града Београда за науку. Сарадник је и „Енциклопедијског просопографског лексикона византијске историје и цивилизације“ који се издаје у Атини, као и члан редакције Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ) и Српског комитета за византологију.
За књигу "Друго лице Византије" добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету.
Поред академске каријере, Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке и посебно византијске историје.
Одабрана библиографија[уреди]
- Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века., ЗРВИ 24—25. (1986), 151—290.
- Време Јована V Палеолога (1332—1391), Београд 1993.
- Страх у позној Византији 1180—1453, I — II, Београд 2000.
- Из Цариграда у српске земље, Студије из византијске и српске историје, Београд 2003.
- Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, Београд 2005. (друго допуњено издање).
- Византија, пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2006.
- Цариград, приче са Босфора, Еволута, Београд 2007.
- Византија и Србија, Стубови културе, Београд 2010
- Константин Велики, надмоћ хришћанства, Еволута, Београд 2010.
- Ромејски свет - кратка историја свакодневног живота у Византији, Завод за издавање уџбеника, Београд 2012.
- Стари Словени, Креативни центар, Београд 2011.
- Средњовековни путовођа, ЈК Службени гласник, Београд 2011.
- Друго лице Византије, Еволута, Београд 2014.
- Страх у позној Византији 1180—1453, Београд, Еволута 2014.
- Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, Еволута, Београд 2015 (четврто издање)
- Цариград, приче са Босфора, Еволута, Београд 2015 (треће издање)
- Klio se stidi, protiv zlostavljanja istorijske nauke, Evoluta, Beograd 2016.
- Србија 1217, настанак краљевине, Еволута, Београд 2016.
Референце[уреди]
- ^ Радић, Радивој. Срби пре Адама и после њега : историја једне злоупотребе : слово против "новоромантичара". Београд : Еволута, 2017. стр. 236—237. ISBN 978-86-80912-10-3.
Литература[уреди]
- Радић, Радивој. Срби пре Адама и после њега : историја једне злоупотребе : слово против "новоромантичара". Београд : Еволута, 2017. стр. 236—237. ISBN 978-86-80912-10-3.
