Клубови поезије
| Klubovi poezije | |
|---|---|
 Korice izdanja knjige Klubovi poezije na srpskom jeziku, 1998. godina | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | Kluby poezie |
| Autor | Bohumil Hrabal |
| Zemlja |  Čehoslovačka |
| Jezik | Češki |
| Žanr / vrsta dela | roman |
| Izdavanje | |
| Datum | 1981. |
| Prevod | |
| Prevodilac | Milan Čolić |
| Datum izdavanja | 1998. |
| Klasifikacija | |
| ISBN ? | 86-367-0150-3 |
Klubovi poezije (češ. Kluby poezie) je roman češkog književnika Bohumila Hrabala (češ. Bohumil Hrabal) objavljen 1981. godine u izdavačkoj kući "Mladá fronta".[1] Srpsko izdanje knjige objavili su "Stubovi kulture" iz Beograda 1998. godine, u prevodu Milana Čolića.[2]
O autoru[uredi | uredi izvor]
Bohumil Hrabal (28. mart 1914, Brno, Češka — 3. februar 1997, Prag), je jedan od najpoznatijih čeških autora. Diplomirao je pravo na Karlovom univerzitetu ali se nikada nije bavio pravom. Radio je kao prodavac, u pozorištu kao radnik na kulisama i statista, kao agent osiguranja, trgovački putnik, na poslovima u fabrici i kao kancelarijiski radnik.[3] Od 1963. godine počinje da živi od pisanja, ali je 1968. godine osudio sovjetsku okupaciju Čekoslovačke i to mu donosi zabranu objavljivanja do 1975. godine. Najsrećnije godine Hrabalovog stvaralašta je u periodu od 1963. do 1969. godine.[4]
O knjizi[uredi | uredi izvor]
Knjiga Klubovi poezije govori o Hanti i Vladimiru. U jednoj od sporednih ulica Libenja, u prigradskoj stambenoj zgradi, Hanta, radnik u centru za prikupljanje otpadnog papira, i Vladimir, alatničar iz ČKD-a, žive zajedno kao podstanari. O lepoti stvarnosti izražavaju se različitim umetničkim sredstvima: jedno rečima, drugo grafički. Život u to vreme posmatramo kroz njihove oči. Reč poezija u naslovu knjige upozorava čitaoca da u tekstu traži poetsku evocaciju radosti i tuge, a ne koherentnu, logičnu priču.[5]
Hrabal o svojim likovima na kraju knjige kaže: "Oba protagonista se trude da se prokljucaju svojim mislima tamo gde još nisz bili. Obojica sa sigurnošću znaju da se njihova put kreće po dijagonali pisma samo i jedino uvis, pa čak i onda kada se njihova želja završava nerazumevanjem, često i padom. Međutim, obojica su svesni da kod tog ironičnog puta nema povratka, da im ne preostaje ništa drugo do da gledaju uvis, pa i po cenu da polude. Oba protagonista ipak ne spadaju u kategoriju preklapala dve prethodne generacije. Hanta je razočaran, rezigriran, Vladimir ne neprestano nalazi u stanju zaljubljenog iščekivanja velikih događaja. Međutim, obojica doživljavaju sudbinu Sizifa, posle svakog pada iznova počinju da guraju svoj balvan uzbrdo, smerom ka horizontu, svetlosti, gde ni jedan protagonista nije svestan toga da još samo jedan korak nagore predstavlja put nadole. Njihova poezija se tako svaki dan iznova i iznova pili iz ljuske da bi potom nad sobom ugledali novi plafon jajeta, iza čije ljuske naslućuju nove sfere koje primamljuju. Tako se neprekidno obnavljaju granice iza kojih se nalazi ono nedostižno. Oba protagonista na taj način, u rađanju, u lepom, dostižu uzvišenost koja zaslužuje osudu i ironiju, da život i pored njihovih želja ide dalje, da ne može a da ne ide dalje život koji će promeniti ne samo čoveka već i svet." [6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Kluby poezie”. goodreads.com. Pristupljeno 15. 11. 2022.
- ^ „Klubovi poezije / Bohumil Hrabal”. plus.cobiss.net. Pristupljeno 15. 11. 2022.
- ^ „Bohumil Hrabal”. britannica.com. Pristupljeno 15. 11. 2022.
- ^ „Bohumil Hrabal”. laguna.rs. Pristupljeno 15. 11. 2022.
- ^ „Kluby poezie”. pantarhei.sk. Pristupljeno 15. 11. 2022.
- ^ Hrabal, Bohumil (1998). Klubovi poezije. Beograd: Stubovi kulture. str. 161—162.
