Pređi na sadržaj

Konvencija o statusu izbeglica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Konvencija o statusu izbeglica je jedan od ključnih međunarodnih sporazuma koji definiše „ko je izbeglica, prava izbeglica i zakonske obaveze koje države moraju poštovati kako bi zaštitile izbeglice”.[1] Konvencija je usvojena 28. jula 1951. godine na Konferenciji pri Ujedinjenim nacijama o statusu izbeglica i osoba bez državljanstva, a koja je sazvana Rezolucijom Generalne skupštine 429(V) od 14. decembra 1950. godine.[2]

Kontekst[uredi | uredi izvor]

Prvi svetski rat je bio istorijski događaj koji je otvorio pitanje neophodnosti sistemskog rešavanja međunarodnih konflikata, pogotovo konflikata između velikih sila. Zbog toga je osnovana organizacija Društvo naroda kao mehanizam zaštite prava izbeglica, jer je tokom i nakon Prvog svetskog rata došlo do masovnih prisilnih migracija.[3] S obzirom da ovaj mehanizam nije bio dovoljno efikasan, donesena je Konvencija o međunarodnom statusu izbeglica 1933. godine. Ova konvencija, ujedno je i prva međunarodna konvencija u ovoj oblasti.[4]

Sledeći veliki istorijski događaj koji je pokrenuo nove masovne migracije bio je Drugi svetski rat kada je stradalo više od 50 miliona ljudi. U tom periodu se dešava i preokret u razvitku međunarodne zaštite izbeglica.[3] Konvencija o statusu izbeglica koja je donesena 1951. godine, kao i Protokol iz 1967. godine i danas predstavljaju najvažniji međunarodni dokument iz ove oblasti.

Konvencija o međunarodnom statusu izbeglica iz 1933. godine i Konvencija o statusu izbeglica ie 1951. godine imaju svojih sličnosti, ali je najveća razlika bila u pristupu ispitivanja slučaja.[3] Prvobitna Konvencija je imala grupni pristup, dok je Konvencija, koja je i danas na snazi, uvela praksu individualnog ispitivanja svakog pojedinačnog slučaja.[3] Dakle, Konvencija iz 1933. godine tretirala je „pripadnike određene grupe koji se nalaze van teritorija svoje zemlje i ne uživaju njenu zaštitu”[3], i ova konvencija ne uključuje strah od progona za razliku od Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine.[3]

Konvencija o međunarodnom statusu izbeglica iz 1933. godine postavila je temelje za princip zabrane kolektivnog proterivanja (non-refoulement), ali se ta zabrana odnosila samo na izbeglice koje regularno borave na teritoriji određene države. Takođe, do proterivanja je moglo doći i ako su to nalagali razlozi nacionalne bezbednosti ili održavanja javnog reda.[3] Konvencijom je garantovano pravo na rad, socijalno blagostanje i obrazovanje, zatim na medicinsku pomoć i drugo. Ipak, značaj ove Konvencije bio je ograničen iz razloga što je bila prihvaćena u tek osam država.[3]

Novi izazov bio je tretiranje izbeglica iz Nemačke od 1936. godine, te je donesena Privremena nagodba o statusu izbeglica koje dolaze iz Nemačke kojom se daje ovlašćenje vladama da izdaju „putna dokumenta licima koja imaju samo nemačko državljanstvo, a za koje se utvrdi da pravno ili u praksi ne uživaju zaštitu nemačke vlade”[3]. Ovim dokumentom je regulisana zabrana proterivanja u Nemačku izbeglica kojima je bio dozvoljen boravak u određenoj zemlji. Ipak, Nagodba je garantovala užu lepezu prava od onih koje je garantovala Konvencije o međunarodnom statusu izbeglica. Godine 1938. godine, u Ženevi je donesena Konvencija o statusu izbeglica koji dolaze iz Nemačke i ona podseća na Konvenciju iz 1933. godine. Konvencija koja se odnosi na izbeglice iz Nemačke takođe zabranjuje proterivanje, garantuje slobodu kretanja uz neku vrstu putne isprave na određeno vreme i sa mogućnošću produžetka roka važenja. Ova Konvencija uvodi i pravo na pristup sudu pod jednakim uslovima koje imaju državljani zemlje prijema, pravo na pravnu pomoć i drugo.[4] Godinu dana kasnije, ova konvencija je proširena i na izbeglice iz Austrije.

U tom periodu, sve do 1947. godine, brigu o izbeglicama vodio je Međuvladin komitet za izbeglice i ovo telo je vodilo računa o snabdevanju, reparaciji i smeštaju izbeglica. Od 1943. godine do 1947. godine o izbeglicama je brinula Uprava UN za pomoć i obnovu (UNRRA), a od 1947. godine ovu dužnost preuzima agencija UN - Međunarodna organizacija za izbeglice. Naslednik Međunarodne organizacije za izbeglice jeste Komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) koji je počeo sa radom 1951. godine u Ženevi.

O Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951.[uredi | uredi izvor]

Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine je jedan od najvažnijih dokumenata u istoriji izbegličkog prava, iako se ne bavi pravom na azil. Premda je osnovni cilj Konvencije bio da se reši problem izbeglica posle Drugog svetskog rata, a da je pod pojmom izbeglica definisano lice koje je progonjeno pre 1. januara 1951. godine, Protokolom iѕ 1967. godine je takvo ograničenje ukinuto.[3]

U Opštim odredbama konvencije definisan je izraz izbeglica, te se izbeglicom smatra izbeglo lice koje „bojeći se opravdano da će biti progonjeno zbog svoje rase, svoje vere, svoje nacionalnosti, svoje pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili svojih političkih mišljenja, nađe izvan zemlje čije državljanstvo ono ima i koje ne želi ili, zbog toga straha, neće da traži zaštitu te zemlje; ili koje, ako nema državljanstvo a nalazi se izvan zemlje u kojoj je imalo svoje stalno mesto boravka usled takvih događaja, ne može ili, zbog straha, ne želi da se u nju vrati”[5].

Prava i obaveze koje proističu iz Konvencije o statusu izbeglica iz 1951.[uredi | uredi izvor]

Sva prava iz Konvencije osigurana su za izbeglice nakon njihove identifikacije. Svako izbeglo lice ima obavezu da poštuje zakone i propise zemlje koja mu je priznala izbeglički status, bez diskriminatorne primene zbog rase, vere ili zemlje porekla.[3]

Prema Konvenciji, izbeglice imaju pravo na slobodu veroispovesti i slobodu kretanja,[6] a „države imaju obavezu da poštuju prava koje je izbeglica ranije stekao, a posebno ona koja proističu iz ličnog statusa (poput braka)”[3]. Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine ne reguliše politička prava izbeglica.[7] Izvršni komitet programa Visokog komesarijata je 1977. godine propisao i minimalne uslove za adekvatno ispitivanje pravo na azil. Što se tiče sticanja pokretne i nepokretne imovine, prema Konvenciji se predviđa da izbeglica ima ista prava kao i stranci. Izbeglicama je garantovano i pravo na pristup sudovima, pod uslovima koji važe i za državljane zemlje u kojoj izbeglica ima mesto boravka. Izbeglica, prema Konvenciji, ima pravo na rad, socijalno osiguranje i obrazovanje.[3]

Konvencija nalaže da nijedna država ugovornica neće proterivati ili vratiti silom izbeglicu na granice teritorije gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vere, državljanstva, pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili njegovih političkih mišljenja.[8] Izuzetak je izbeglica koji se iz ozbiljnih razloga treba smatrati opasnim za bezbednost zemlje gde se nalazi, ako je protiv njega doneta konačna odluka zbog zločina, teškog krivičnog dela, te predstavlja opasnost za zajednicu zemlje u kojoj se trenutno nalazi.[8]

Osobi izbeglički status prestaje u slučaju dobrovoljnog ponovnog stavljanja izbeglice pod zaštitu sopstvene države, dobrovoljnog ponovnog sticanja državljansta, sticanja novog državljanstva, dobrovoljnog ponovnog nastanjivanja u zemlji u kojoj je lice strahovalo od progona, prestanka razloga koji su doveli do priznanja izbegličkog statusa i prestanka razloga koji su doveli do priznanja izbegličkog statusa apatrida.[3]

Uprkos Konvenciji o status izbeglica i nacionalnim zakonodavstvima, veliki broj država i danas ima brojna nerešena pitalja u pogledu rešavanja masovnih i prisilnih migracija i rešavalja statusa ljudi koji su u potrebi za međunarodnom zaštitom.

Ratifikacija Konvencije o statusu izbeglica u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Konvenciju o statusu izbeglica ratifikovao je veliki broj zemalja, među njima i Republika Srbija i ona predstavlja jedan od najvažnijih dokumenata na osnovu kojih se obezbeđuje „pravo svakog ko beži od progona da ne bude vraćen u državu u kojoj mu preti opasonost ili bilo kakav rizik po život i opstanak”.[3]

Srbija je ratifikovala i brojne druge međunarodne ugovore koji štite ljudska prava, pogotovo prava ljudi koji su deo ranjivih društvenih grupa. Takođe, Ustav Republike Srbije sadrži niz članova koji garantuju zaštitu ljudskih prava. Pravni okvir za zaštitu izbeglica reguliše Zakon o azilu kojim je stvorena mogućnost da se ovoj društvenoj grupi dodeli međunarodna zaštita i integracija u srpsko društvo.[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Suprotstavite se izdaji Konvencije o statusu izbeglica 65 godina kasnije”. atina. Pristupljeno 2022-06-23. 
  2. ^ Konvencija i protokol o statusu izbeglica. Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Marković, Aleksandar; Štambuk, Marko; Stojanović, Bojan; Trifunović, Ana; Raičević, Vuk; Tasovac, Miloš; Ilić, Jelena; Ančić, Milena; Kovačević, Ljubinka (2021). Petrović, dr Vesna, ur. Sedam decenija zaštite izbeglica, Zbornik radova povodom sedamdeset godina od usvajanja Konvencije o statusu izbeglica. Beograd, Srbija: Beogradski centar za ljudska prava. 
  4. ^ a b Krstić, Ivana; Davinić, Marko (2013). Pravo na azil, međunarodni i domaći standardi. Beograd, Srbija: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. 
  5. ^ Uredba o ratifikaciji Konvencije o statusu izbeglica sa završnim aktom konferencije opunomoćenika Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica. Sl. glasnik FNRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br 7/60. Arhivirano iz originala|archive-url= zahteva |url= (pomoć) |archive-url= zahteva |archive-date= (pomoć). g. 
  6. ^ Konvencija o statusu izbeglica. 
  7. ^ Dimitrijević, Vojin (2015). Utočište na teritoriji strane države - teritorijalni azil. Beogradski centar za ljudska prava. 
  8. ^ a b Obuka za sudije, Zabrana vraćanja. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конвенција_о_статусу_избеглица&oldid=26902877”