Концепција љубави у делу „Селестина”
| Selestina | |
|---|---|
 | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Autor | Fernando de Rohas |
| Zemlja |  Španija |
| Jezik | španski |
| Žanr / vrsta dela | tragikomedija |
| Izdavanje | |
| Datum | 1499, 1500, 1502. |
Originalnost Selestine (La Celestina/La comedia/o tragicomedia/de Calisto y Melibea) je u tome da dvoje ljubavnika imaju mogućnost da slobodno i vlastitim rečima iskažu ljubav koju osećaju i da se tako prepuste strasti koja je u to vreme bila jedan od najtežih grehova.[1] Novina Selestine kao ljubavne priče pomera granice španske književnosti, što je izjednačava sa najvećim umetničkim delima. Nastaje na granici srednjeg veka i renesanse i po svojoj strukturi predstavlja nesvakidašnju veličinu umetničkog stvaralaštva. Budući da se delo pojavljuje u ovom periodu, u njemu se sjedinjuju elementi oba književna perioda koji znatno doprinose njenom značaju. Ne zna se pouzdano ko je njen autor, kao ni tačna godina nastanka. Međutim, ono što se zna jeste da prvo izdanje datira iz 1499. godine i da je objavljeno u Burgosu pod naslovom Komedija o Kalistu i Melibeji.
U izdanju iz 1500. godine pojavljuje se pesma čija prva slova obrazuju akrostih odakle saznajemo ime i prezime autora Fernanda de Rohasa koji je rođen 1476. godine u mestu Puebla de Montalban u Toledu. Delo sadrži 21 čin i treba napomenuti da autor u predgovoru ovog dela obrazlaže da je ono napisano kao upozorenje za one koji su ludo zaljubljeni. Kao osnovni ciljevi navode se ljubav, zadovoljstvo i novac. Prikazano je kako su tradicionalne hrišćanske vrednosti poremećene i kako se svi međusobno iskorišćavaju i zloupotrebljavaju tuđe slabosti kako bi došli do željenog cilja. U takvim okolnostima, ali ipak prividno, jedino ljubav i zadovoljstvo mogu doneti mir nespokojnoj duši.
Kurtoazna ljubav[uredi | uredi izvor]
Ljubav je, bez ikakve sumnje, glavna tema ovog dela. Autor, Fernando de Rohas, nam kroz karakterizaciju likova predstavlja najrazličitije aspekte ljubavi na kojoj se zasnivaju društveni odnosi. Veliki deo ljubavne i viteške evropske književnosti, kao i učenja o kurtoaznoj ljubavi (amor cortés), bili su dominantni tokom 12. veka pa nadalje. Osnovu ove vrste ljubavi čini preokret odnosa između muškarca i žene. Shodno tome, muškarac je trebalo da se ophodi prema svojoj dami kao vazal prema svom gospodaru, predstavljajući se na taj način kao njen sluga ili zarobljenik, a takođe je pažljivo birao reči kako bi je osvojio. Dve fundamentalne karakteristike ove vrste ljubavi su strpljenje i diskretnost. Strpljenje je podrazumevalo da ljubavnik određeni period bude potčinjen dami, a ona bi zahvaljujući nizu odbijanja, ravnodušnog ponašanja i nedostižnog stava testirala njegove granice, a samim tim i da li je on zaista želi ili je vođen strašću koja ga obuzima. Druga karakteristika podrazumevala je da veza mora biti u potpunosti tajna.[2] Budući da je na Iberijskom poluostrvu dama skoro uvek živela sa svojim roditeljima, otkrivanje te veze ne bi ugrozilo samo njenu čast, već i čast njenih roditelja. Treba spomenuti gledište kurtoazne ljubavi koje odlikuje mazohistički ton. Prema ovom gledištu, voleti je izuzetno bolno iskustvo jer što ljubavnik više pati, njegova ljubav je veća. Ovaj aspekat ljubavi je izuzetno naglašen u delu, i to ne samo kada govorimo o Kalistu i Melibeji, već i o ostalim likovima.
Ljubav kao bolest[uredi | uredi izvor]
Kalistova i Melibejina osećanja su zasnovana na strasti koja se povezuje sa tradicijom aegritudo amoris (neuzvraćena ljubav).[2] Glavni uzrok da se razvije ova bolest je pogled osobe suprotnog pola koji budi silnu želju za ljubavlju. Ukoliko se ta želja pretvori u opsesiju, započinje njen prvi stadijum. Takvo stanje kontroliše čovekove misli, želje, osećanja i ne dozvoljava mu da iz podsvesti izbaci lik voljene osobe. Drugim rečima, „oboleli“ nije pod kontrolom zdravog razuma, već pod kontrolom jake želje da se voljena osoba osvoji. U delu je konstantno prisutna percepcija takve ljubavi.
Simptomi onoga koji boluje od loco amor se manifestuju kako u fizičkom, tako i u mentalnom smislu. Ova bolest ima svoje precizne simptome koje objašnjava Bernardo de Gordonio u svojoj medicinskoj studiji Lilium medicine.[3] On navodi da oboleli od ove vrste ljubavi pati od insomnije, nedostatka apetita praćenog mršavljenjem, prolazi kroz faze smenjivanja smeha i plača, ubrzano i duboko diše i primećuju se brzi pokreti kapaka. Jedino je smiren kada razmišlja o voljenoj osobi, a sve ostalo ga uznemirava. Melibeju na parazitski način izjeda ljubav koju oseća prema Kalistu. Ona je prikazana u stanju snažne bolesti koja je dovodi do krajnjih granica bola. Smrt je, od samog početka dela, pratilac ove bolesti i zbog toga rezultira tragičnim raspletom.
Ljubav kao ludost[uredi | uredi izvor]
Osim kurtoazne ljubavi, u Selestini se govori i o strastvenoj ljubavi koja je bila zastupljena tokom 16. veka i kasnije i ona se odnosi na fenomen loco amor. Ne treba zaboraviti da je jedna od suštinskih funkcija ovog dela upozorenje onima koji su „ludo zaljubljeni“. U Rohasovo vreme, čitaoci na Kalistovo ludilo nisu gledali kao na metaforu, jer je u to vreme strastvena ljubav značajno uticala na čovekovo mentalno stanje. Kalisto, po svojoj karakterizaciji, poseduje sve osobine ludo zaljubljenog protagoniste.[4]
Fernando de Rohas podseća da je onaj koji voli strastveno, poput Kalista, „van svesti“. Činjenica da je osoba „van svesti“ odnosi se na žrtvu loco amor i bitno utiče na tumačenje ovog dela. Osoba koja se nalazi u stanju ludila nije odgovorna za ono što govori ili radi. Melibeja nije kriva što u muškarcima izaziva ono se u 20. veku smatra strastvenom ljubavlju. Ipak, u jednom momentu prihvata Kalistove namere i pokazuje prve znake ludila koje i nju počinje da obuzima. Međutim, autor je želeo da predstavi Melibeju kao žrtvu Selestininih vradžbina, stoga strast koja kontroliše njeno biće nije njena slobodna volja, već rezultat natprirodnih sila. Zbog toga se ona ne može smatrati odgovornom ni za ludu strast koja je obuzima, niti za dela koja čini.
Magija[uredi | uredi izvor]
Tema magije je očigledna u ovom delu, a u Španiji je bila aktuelna tokom 15. veka, a čak se verovalo da su postojali centri u Toledu i Salamanki gde se učilo o njenim uticajima na ljude ili pojave. U raznim priručnicima se opisuju njena dejstva, a oblik koji je najviše bio zastupljen zove se philocaptio[5]. Philocaptio je u svojoj žrtvi budio strast prema određenoj osobi, a da ona toga nije ni bila svesna. Rohas bira Selestinu koja koristi magijske moći u korist Kalista kako bi Melibeja postala žrtva philocaptio.
Pitanje o kom se najviše raspravlja kada se govori o magiji u ovom delu jeste da li se Melibeja zaljubljuje u Kalista zahvaljujući dejstvu philocaptio ili je već pre toga bila zaljubljena. Mišljenja kritičara se razlikuju, ali ono što ih povezuje jeste da postoji nešto „natprirodno“ kada je u pitanju strastvena ljubav koja je obuzima. U svakom slučaju, autor ostavlja otvoreno pitanje zaljubljenosti, a istovremeno to doprinosi autentičnosti dela zbog njegove karakteristične strukture i polisemije.
Samoubistvo kao krajnji ishod[uredi | uredi izvor]
Ljubav je uzvišeno osećanje koje nije dato da bi se rasipalo, već čuvalo. Dva bića se vole u svakom trenutku, nezavisno od situacije u kojoj se nalaze, a ne kao što to čine Kalisto i Melibeja. Oni čeznu da žive u odvojenom svetu, daleko od svega što prkosi njihovoj sreći, a to predstavlja greh koji se ne može oprostiti. Budući da Melibeja ne može da prihvati činjenicu da je njen ljubavnik mrtav, jedino rešenje je da sebi oduzme život.[6] Nije slučajnost da je samoubistvo čin koji izvršavaju žene. Melibeja se ne ubija kako bi doživela kraj, već odlučuje da ide u potragu za onim što joj sudbina i zemaljska volja nisu dozvolile da doživi i zbog toga prati smrt svog voljenog, što predstavlja vrhunac njene bolesti. Ljubav posle smrti i večnost su ključni razlozi njenog samoubilačkog čina. Autor ismeva sve one koji postupaju nepromišljeno i koji ne mogu da sagledaju realno stanje situacije u kojoj se nalaze, ali pre svega želi svojim čitaocima da stavi do znanja da je život neprestana borba između dobra i zla koja veoma često izaziva bol.
Na bilo kom jeziku, u bilo kojoj priči – suština ljubavi je ista. Ona budi, motiviše, uči, a ponekad i boli. Ona daje snagu i volju, hrabrost i ludost. Ljubav je polazište Selestine, „beznadežan i težak“ pogled na svet, iako deluje bajkovit i jednostavan.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ La Celestina: comedia o tragicomedia de Calisto y Melibea. ISBN 978-84-7039-617-5.
- ^ a b Sobre la "aegritudo amoris" y otras cuestiones fisiátricas en "La Celestina". ISBN 978-84-00-08390-8.
- ^ „The Lily of Medicine”.
- ^ La Celestina. Madrid : Castalia, D.L. 2001. ISBN 978-84-9740-008-4.
- ^ La taberna fantástica ; Tragedia fantástica de la gitana Celestina. Madrid : Cátedra, D.L. 2000. 1990. ISBN 978-84-376-0966-9.
- ^ Amor, muerte y fortuna en "La Celestina". Madrid : Gredos, [1963 (Cóndor]).
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Pablo Luque Pinilla Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. avgust 2018)