Магија

С Википедије, слободне енциклопедије

Магија (мађија) реч је грчког порекла и значи „чаролија”, „чаробњаштво”. По народном веровању отприлике представља појаву када смртна бића чине чуда коришћењем натприродних сила или уз помоћ натприродних бића.

Веровање у магију се развило у Халдеји (Калдеји), југоисточном делу Месопотамије, а преко Персије и Египта се раширило на запад.

Магија обухвата белу и црну магију. Белом магијом се наводно уз помоћ добрих духова може отклонити болест, урок, клетва, или се може придобити срећа, љубав, новац, и сл. Уз помоћ црне магије, призивају се духови зла како би се изазвала несрећа, бацио урок или клетва и сл.

Људи који практикују магију називају се магови, односно чаробњаци (уколико су у питању особе мушког пола) и чаробнице (за особе женског пола). Такође се каже и вештаци (м.) и вештице (ж.), а понекад и чудотворци и друго. Од тих речи води порекло и реч вештичарење, која означава магијске радње. У корену ових три речи се налази придјев вешт.

Подела магије[уреди | уреди извор]

Бела и црна магија[уреди | уреди извор]

Премда већи број практичара отклања следећу поделу, уврежена је подела на тзв. белу и црну магију. Бела магија још се назива десним путем, а црна левим.

Бела магија представља добру магију којој је сврха да се помогне, излечи и саветује. Ту се убрајају предвиђања судбине (астрологија, хироманција, тарот, кристаломанција, геоманција и сл).

Црна магија, с друге стране, представља злу магију, којој је циљ да се науди другоме или да се на натприродан начин постигне некаква корист. Црна магија се повезује са сотонизмом, демонопоклонством, вештицама и чаробњацима.

Сама подела магије на белу и црну је више оријентацијска неголи стварна, као и границе међу њима које нису јасно дефиниране. Њен предзнак заправо зависи о етичким вредностима практиканта магије, те се пре може говорити о белим и црним чаробњацима.

Четири категорије магијске праксе[уреди | уреди извор]

Магијска пракса може се поделити у четири групе. Прва је симпатетична магија којом се уз помоћ симбола који опонаша жељени предмет или особу настоји испунити некаква жеља. Може садржати елементе црне магије, ако се злоупотреби да би се нека особа повредила.

Другу групу чини прорицање при чему се користе разне методе (руне, бацање жира, гледање из талога кафе, хиромантија...).

Трећа група садржи бацање чини, алхемију и чаробњаштво, док је за четврту групу карактеристично бацање урока.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Праисторија[уреди | уреди извор]

Магија се јавила веома рано, већ са човековим обликовањем првих спознаја о свету који га окружује. Магија и религија су међузависне, имају исто ишодиште и настале су истодобно једна из друге. Према социологу Гурвичу, магија је вера у силе које човек може контролисати, док је религија вера у силе које човек не може контролисати.[2]

У првобитним примитивним друштвима јавља се шаманизам, религиозно-магијски систем којим посвећена особа (шаман, врач) комуницира с духовима кроз стања транса изазваних халуцогеним дрогама те сновима и визијама. Основни задатак шамана је лечење и прорицање, док је латентна функција одржавање кохезије унутар заједнице и решавање унутардруштвених конфликата.

Стари век[уреди | уреди извор]

У древном Египту многи су свештеници сматрани чаробњацима. Чаробњак би често током читања чаролија са свитака папируса уништио фигуру од глине која је приказивала неког непријатеља. Веровало се да је Теут, бог писања и Месеца, написао књигу чаролија и предао је људима, те се после развила алхемија. То је наука којој су циљеви да се добије камен мудрости и еликсир младости. У доба хеленизма, грчки колонисти у Египту поистоветили су Теута са Хермесом Трисмегистосом.[3]

У Египту је магија била дубоко укорењена, јер су обични људи поштовали богове и сазивали духове мртвих у својим кућама, на огњишту. Рођење детета било је попраћено молитвама Бесу, богу магије, који се веома разликује од свих других египатских богова. Амулети су били популарни, те су их носили живи и мртви. Помоћу магије се могло допрети у Дуат, свет мртвих, па чак преварити богови.

У древној Персији деловали су медијски свештеници (маги) из религије зороастринизма од којих је настао каснији израз магија.[4]

У античкој Грчкој приређиване су мистерије и баканалије на којима су се одвијали магијски и мистични обреди. Магија је имала популарност и у старом Риму, где је већином забележена кроз магијске обреде, прорицања и тровања. Према традицији, један од најпознатијих магова тога доба био је неопитагорејски филозоф и пророк Аполон из Тијане (2. век пне).

Утицај на развитак ренесансне магије у 16. веку имали су новоплатонистички филозофи из 2. и 3. века, Јамблих и Плотин.

Пентаграм

Средњи век[уреди | уреди извор]

Након пропасти Римског царства у 5. веку општи цивилизацијски ниво у Европи знатно је опао што је било погодна за нови полет и развој разних празноверја која су синкретизована с хришћанском вером. Нови варварски народи проширили су своја поганска веровања у чаробњаке, вештице и уроке. Неколико средњовековних научника означени су као чаробњаци у народној легенди, посебно Силвестар II i Алберт Велики.

Хришћанска црква је настојала да искоренити поганска веровања и обреде, видећи их као претњу свом опстанку те је осудила таква веровања и обреде већ у првим вековима хришћанства повезујући их са Сотоном и чаробњаштвом. Казне за оне који су практиковали поганске ритуале биле су већином духовне. Међутим, страх од демонских сила почео се ширити од 13. века под утицајем херетичких покрета, што је резултирало оснивањем Инквизиције 1235. године која је имала за циљ борбу против херезе.

Од 14. века јављују се магијски приручници, гриморијуми, у којима се преноси тајна магијска пракса. С временом магија и сродне вештине попут алхемије и астрологије бивају повезане с херетичким веровањима и изазивају зазор међу црквеним круговима због чега носитељи тајних знања долазе на удар инквизиције те одлазе у илегалу.

У касном средњем веку почео се све више ширити страх од вештица те су многе жене мучене и спаљене као вештице под оптужбом да су продале душу врагу и добиле моћ за наношење несрећа људима. Црква је инквизицијом активно покушала да искорени чаробњаке и вештице свим средствима, али су нека умећа опстала, попут астрологије и прорицања будућности, што се може сматрати врстом магије која је активна још и данас.

Ренесанса[уреди | уреди извор]

Раздобље ренесансе прати нагли успон науке и полетност духа новог доба. Како је ренесанса имала за циљ да се обнове идеали антике у култури, науци и друштву, тако је дотадашњи хришћански аристотелизам заменио мистични новоплатонизам којим се поновно разбуктало езотеријско и херметичко учење међу ренесансним мислиоцима.

У то време делују многи истакнути окултисти, астролози, кабалисти и алхемичари попут Агрипе, Нострадамуса, Марсилија Фичина, Парацелзусa, Ђијамбатисте Дела Порте, Џона Дија и других.

Интелектуалне и духовне напетости појачане су због реформације и протестаната, посебно у Немачкој, Енглеској и Шкотској. Племство је показало велико занимање за хороскопе и празноверје у 15. и 16. веку.

Просветитељство[уреди | уреди извор]

18. век обележио је развој емпиријске науке, грађанског друштва и повећани утицај државе на просветљење народа. Под утицајем картезијанско-њутновске доктрине настоји се да се рационално објасне све појаве у физичком свету, те се жели да се рационализују и веровања попут религије. Просветитељство нарочито настоји да докучи свако празноверје, те се обрушава на остатке таквих веровања, као и на магију, алхемију и сличне праксе.

Наука се представља као нова религија која би требала да предводи остварење новог друштва заснованог на разуму и искуству. Успркос томе, раздвајање окултизма од емпиријске науке текло је споро, тако да су се и неки од највећих просветитељских умова бавили окултним дисциплинама, попут Исака Њутна, који је активно проучавао алхемију и астрологију.

Магијски препород у 19. веку[уреди | уреди извор]

Појава књиге Magus 1801. године енглеског аутора Франциса Барета довела је до обнове занимања за магију и окултне теме у 19. веку.

Магијски препород коинцидирао је с романтизмом у књижевности. Рационализам и техницизам новога доба, као и захуктала индустријска револуција нису поспешивали нотацију човека који бежи у мистичне крајолике и давне светове. То је створило погодно тло за ширење окултизма, који је популаризовао знаменити француски окултиста Елифас Леви. На његовом учењу заснована су бројна окултна друшва (Златна зора, О.Т.О и др.) и покрети (теозофија), а његов рад следили су и каснији окултисти и магови попут Алистера Кроулија и С. Л. Макгрегора Матерса.[5]

Законска забрана у Републици Србији[уреди | уреди извор]

Законом о јавном реду и миру Републике Србије који је донет 2016. године у члану 15, ставци Узнемиравање грађана врачањем, прорицањем или сличним обмањивањем, у шта се може убрајати астрологија, тарот, нумерологија и друга паганска/политеистичка (многобожачка) веровања стоји:[6][7][8]

Ко се бави врачањем, прорицањем судбине, тумачењем снова или сличним обмањивањем на начин којим узнемирава грађане или нарушава јавни ред и мир - казниће се новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара или радом у јавном интересу од 40 до 120 часова.

— Закон о јавном реду и миру Републике Србије

.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bailey, Michael D. (2006). „The Meanings of Magic”. Magic, Ritual, and Witchcraft. 1 (1): 1—23. doi:10.1353/mrw.0.0052Слободан приступ. 
  • Bailey, Michael D. (2018). Magic: The Basics. Abingdon and New York: Routledge. ISBN 978-1-138-80961-1. 
  • Bremmer, Jan N. (2002). „The Birth of the Term Magic”. Ур.: Jan N. Bremmer; Jan R. Veenstra. The Metamorphosis of Magic from Late Antiquity to the Early Modern Period. Leuven: Peeters. стр. 1—2. ISBN 9789042912274. 
  • Bogdan, Henrik (2012). „Introduction: Modern Western Magic”. Aries. 12 (1): 1—16. doi:10.1163/147783512X614812. 
  • Cunningham, Graham (1999). Religion and Magic: Approaches and Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 9780748610136. 
  • Davies, Owen (2012). Magic: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199588022. 
  • Flint, Valerie I. J. (1991). The Rise of Magic in Early Medieval Europe. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0691031651. 
  • Freud, Sigmund; Strachey, James (1950). Totem and Taboo: Some Points of Agreement Between the Mental Lives of Savages and Neurotics (Repint изд.). New York: W.W. Norton & Co. ISBN 978-0393001433. 
  • Gordon, Richard (1999). „Imagining Greek and Roman Magic”. Ур.: Bengt Ankarloo; Stuart Clark. The Athlone History of Witchcraft and Magic in Europe. 2: Ancient Greece and Rome. London: Athlone Press. стр. 159—275. ISBN 978-0485890020. 
  • Graham, Elizabeth (2018). „Do You Believe in Magic?”. Material Religion: The Journal of Objects, Art and Belief. 14 (2): 255—257. S2CID 195037024. doi:10.1080/17432200.2018.1443843. 
  • Hanegraaff, Wouter J. (2006). „Magic I: Introduction”. Ур.: Wouter J. Hanegraaff. Dictionary of Gnosis and Western Esotericism. Brill. стр. 716—719. ISBN 9789004152311. 
  • Hanegraaff, Wouter J. (2006b). „Magic V: 18th-20th Century”. Ур.: Wouter J. Hanegraaff. Dictionary of Gnosis and Western Esotericism. Brill. стр. 738—744. ISBN 978-9004152311. 
  • Hanegraaff, Wouter (2012). Esotericism and the Academy: Rejected Knowledge in Western Culture. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 9780521196215. 
  • Hutton, Ronald (2003). Witches, Druids and King ArthurНеопходна слободна регистрација. London and New York: Hambledon and London. ISBN 9781852853976. 
  • Jolly, Karen Louise (1996). Popular Religion in Late Saxon England: Elf Charms in Context. Chapel Hill and London: University of North Carolina Press. ISBN 978-0807845653. 
  • Kieckhefer, Richard (2000). Magic in the Middle Ages (2nd изд.). Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 9780521785761. 
  • Mair, Victor H. (2015). „Old Sinitic *Mγag, Old Persian Maguš, and English "Magician"”. Early China. 15: 27—47. ISSN 0362-5028. doi:10.1017/S0362502800004995. 
  • Mauss, Marcel; Bain, Robert; Pocock, D. F. (2007). A General Theory of Magic (Reprint изд.). London: Routledge. ISBN 978-0415253963. 
  • Otto, Berndt-Christian; Stausberg, Michael (2013). Defining Magic: A Reader. Durham: Equinox. ISBN 9781908049803. 
  • Styers, Randall (2004). Making Magic: Religion, Magic, and Science in the Modern World. London: Oxford University Press. ISBN 9780195169416. 
  • Tambiah, Stanley Jeyaraja (1991). Magic, Science, Religion, and the Scope of Rationality (Reprint изд.). Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0521376310. 
  • Sasson, Jack M. (1995). Civilizations of the ancient Near East (на језику: енглески). Scribner. ISBN 978-0-684-19722-7. 
  • Coleman, Simon (2008). „The Magic of Anthropology”. Anthropology News. 45 (8): 8—11. doi:10.1111/an.2004.45.8.8. 
  • Dickie, Matthew W. (2001). Magic and Magicians in the Greco-Roman World. London. 
  • Gosden, Chris (2020). Magic: A History: From Alchemy to Witchcraft, from the Ice Age to the Present. New York: Farrar, Straus and Giroux. 
  • Gusterson, Hugh (2004). „How Far Have We Traveled? Magic, Science and Religion Revisited”. Anthropology News. 45 (8): 7—11. doi:10.1111/an.2004.45.8.7.1. 
  • Hammond, Dorothy (1970). „Magic: A Problem in Semantics”. American Anthropologist. 72 (6): 1349—1356. doi:10.1525/aa.1970.72.6.02a00080. 
  • O'Keefe, Daniel (1982). Stolen Lightning: The Social Theory of Magic. Oxford. 
  • Wax, Murray; Wax, Rosalie (1963). „The Notion of Magic”. Current Anthropology. 4 (5): 495—518. doi:10.1086/200420. 
  • Meyer, Marvin & Smith, Richard (1994) Ancient Christian Magic: Coptic Texts of Ritual Power, HarperSanFrancisco

Спољашње везе[уреди | уреди извор]