Korisnik:Golija/Samuil Smajls:Navike štediše
|
Ovaj članak ili jedan njegov deo kandidat je za premeštanje na Viki izvore. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. |
Navike štediše.
„Glavna je stvar da čovek nauči sam sebe savlađivati." (Gete)
„Najveći broj ljudi rade za sadašnjost, njih nekoliko rade za budućnost. Umni ljudi rade za oboje — za budućnost u sadašnjosti i za sadašnjost u bulućnosti." (Guesses at Sruth)
„Tajna svakoga uspeha sastoji se u tome da čovek zna, kako se valja samoodricati ... Kad se već jednom čovek nauči da se obuzda, to je onda najbolje vaspitanje. Dokaži mi da možeš da vodiš nadzor nad samim sobom, i ja ću ti reći da si ti vaspitan čovek, a bez toga je svako vaspitanje gotovo bez vrednosti." (G-đa Olifant)
„Ceo svet viče: Gde je čovek koji će da nas spase? Dajte nam jednoga čoveka! — Ne gledajte zaboga tako daleko za tim čovekom; on je tu, tako reći, da se rukom domaši. Taj čovek to ste vi: to sam ja, to si ti, to je svak od nas... A kako se iz samoga sebe može stvoriti čovek? Ništa teže nego kad se ne zna kako se mora hteti, a ništa lakše, nego kad se hoće." (Aleksandar Dima)
Svaki čovek može da udesi bezbedan opstanak i ugodan život; to mu je u domašaju, samo, ako nađe pogodne putove i ako pođe njima da svoj život pogodno uredi i da u njemu uživa. Ljudi, koji za svoj rad dobijaju velike i dobre plate, isto tako mogu postati kapitaliste i mogu imati izvesnoga udela, koji im pripada, u naprecima i blagostanju društva ljudskog. No svi ljudi mogu da poboljšaju svoj položaj i položaj svoje klase samo u tom slučaju, ako ulože trud u svoj posao, ako pokažu jaku delatnost, savesnost i štedljivost. Današnje građansko društvo ne strada toliko od oskudice u novcu, koliko pati od rasipanja novca. Mnogo je lakše zaraditi novac, nego naučiti kako se novac pametno može da upotrebi. Nije bogastvo ono što neko zasluži, nego bogastvo je način, na koji neko čuva i troši ono što zasluži. I kad neko svojim radom postigne više nego što je potrebno za nj i za njegovu porodicu, te, usled toga, može jedan, ma i najmanji suvišak da ostavlja na stranu, taj izvesno ima u sebi osnove za društveno blagostanje. Uštede mogu biti ma kako neznatne, one će ipak biti dovoljne, da takoga čoveka načine nezavisnim. Nema osnova tvrdnji, da jedan dobro plaćen radnik ne bi mogao da ostavlja na stranu za kapital jedan deo svoje zarade. Tu se iziskuje samoodricanje i nešto kućenja. Zaista, najznamenitiji industrijalci u današnje vreme, jesu većinom ljudi, koji su se izdigli na površinu iz najnižih radničkih redova. Ono što čini razliku između radena i trudoljubiva čoveka i neradnika, jeste gomilanje iskustva i umešnosti i od samoga radnika zavisi hoće li on svoj kapital da odvaja na stranu, tj. da štedi, ili će da ga troši. Ako ga štedi, to će uvek moći uvideti da ima vrlo mnogo prilika, da ušteđeni suvišak pogodno i korisno upotrebi. Kobden ovako govori svojim sugrađanima: „Kada sam tu skoro bio u Lankastru, ja sam u društvu nekoliko prijatelja posetio jednu fabriku. Ta je fabrika jednoga preduzimljiva i radna čoveka, čije ću ime za sad da prećutim, ali recimo, zove se Smit. Kad je rad u fabrici otpočeo, u njoj je prileglo na posao, ništa manje, nego tri do četiri hiljade ljudi, sedam stotina parnih tkačkih mašina zvrjalo je pod jednim krovom. Kad smo se posle pregleda fabrike krenuli'natrag, jedan od naših prijatelja, koji su me pratili, potapka posednika ove fabrike po ramenu i prijateljski poverljivo prozbori: „Gospodin Smit pre dvadeset i pet godina i sam je bio običan radnik i za sve ovo što ima, on blagodari jedino i jedino sopstvenome trudu i svome skromnom načinu života." Na ovo odgovori gospodin Smit, sa puno prostosrdačnosti: „Ne, za sve ovo ja blagodarim samo sebi; ja sam se oženio devojkom koja je imala, tj. bila imućna: jer ona zarađivaše i sama; kad sam je bio uzeo, kao radnicu u tkačkoj radionici, imala je osam i po dinara nedeljno ..."
Štednja u vremenu, stoji u podjednakoj srazmeri sa štednjom u novcu. Franklin je rekao „Vreme je novac". Ko želi novaca da zaradi, on to može postići pametnom upotrebom vremena. Nu vreme se može utrošiti i na mnoge druge dobre i plemenite poslove. Vreme se može upotrebiti na učenje, na proučavanje, na radu umetničkom, na radu u nauci i književnosti. Ušteda u vremenu može se izvoditi na sistematski način. Taj se sistem ovako podrazumeva: da se izvesne svrhe tako postižu, da se pri tome u vremenu ništa ne izgubi, ništa ne propadne. Svaki trgovac ili zanatlija mora uredno i sistematski u svojim poslovima da postupa. Isto tako treba da radi svaka domaćica. Za svaku stvar mora biti određeno mesto i svaka stvar mora se nalaziti na svome mestu, i za svaku radnju mora biti utvrđeno izvesno vreme i svaka stvar mora biti urađena kad joj je vreme. Mi ovde ne treba da dokazujemo da je kućenje korisno. Niko ne može odricati da se vrlina štednje ne može naučiti i uvežbati. Mi imamo o ovome mnogobrojnih primera. Ono što su mogli da učine neki ljudi, to isto mogu i drugi učiniti. Nu ona štednja koja doprinosi bolove, nije nikakva vrlina. Baš nasuprot tome, ona čini da se možemo ukloniti i upravo zaštititi od mnogih nedostojnih i prezrivih stvari. Ona zahteva od nas samoodricanje, ali niukoliko ne iziskuje, da se odrečemo svakoga dostojnoga uživanja. Ona nam stvara mnogo zaslužnih i pravičnih zadovoljstava i radosti, koje nas, ako ih raspikućski i bez računa trošimo, prosto haraju.
Neka niko ne kaže da ne može štedeti. Vrlo je malen broj onih ljudi, koji ne bi zbilja nikako mogli, da za nedelju dana uštede koji dinar. Kada se nedeljno zaštedi samo tri dinara, to onda ta svota, za dvadeset godina naraste na nekih tri hiljade dinara, a za drugih, novih deset godina, ona se gotovo duplira. Neko može reći da nije u stanju ni približnu svotu ovoj da uštedi. Pa lepo, ako se štednja ne može početi sa tri dinara, počnite je sa dva, pa i sa jednim dinarom. Ni to nemožete? Dobro! Počnite je s marjašem. Počnite je ma i sa najneznatnijom sumom; ali na svaki način je otpočnite. Ušteđivati nedeljno po jedan marjaš, to takođe za dvadeset godina iznosi poveliku svotu i ako se to dalje ulaže tako još za drugih deset godina ta će se suma udvojiti. Najvažnije je u svemu to, da se stvori i obrazuje navika za štednju i samoodricanje. Štednja ne traži ni od koga kakvu neobičnu srčanost, nikakvu izvanrednu svest, niti nadčovečju vrlinu. Ona traži prosto, zdravo rasuđivanje i moć da čovek odbije od sebe samoživa i sebična uživanja.
U samoj stvari štednja je zdrav razum, koji svoju delatnost razvija u svakodnevnim stvarima. Ona ne zahteva nikakvu sjajnu odlučnost; za to je dovoljno nešto malo strpeljivoga samoodricanja. Početi, samo početi! To je njen moto. I što se čovek više vežba u navikavanju štednje, u toliko je ona lakša i u toliko brže i lakše čovek savlađuje samoga sebe i neznatnije mu izgledaju žrtve, koje ona iziskuje.
Može neko zapitati : Da li je mogućno čoveku, koji ima malu i neznatnu nagradu, ma koliku svotu da odvaja na stranu i štedi, kad mora svaku paricu da da za održavanje svoje porodice? Nas činjenice i fakta uče i dokazuju nam, da zbilja ima porodica, koje se nalaze u veoma oskudnom i bednom stanju, pa ipak i od svoje zlehude zarade najneznatniji suvišak odvajaju na stranu i štede. I kad to nekolicina mogu da postignu, onda to isto mogu postići svi oni, koji se nalaze u sličnim okolnostima, a da u isto vreme ne budu lišeni onih pravih zadovoljstava i uživanja što im pripadaju. Kako je to samoživo kad neko, koji se za rad dobro naplaćuje, sve što dobije samo i jedino za sebe upotrebi! Kako je to samoživo kad neko sve što zaradi iz nedelje u nedelju do parice utroši, ne ostavljajući ništa na stranu! Kad čujemo da je umro ovaj ili onaj čovek, koji je imao veliku platu ili dohotke, a ženu i decu je ostavio u jadnom stanju i bez sredstava, ostavio ih slučaju, da se održe ili propadnu — to onda mi smatramo kao nemarnost ili neuviđavnost za štednju. A srazmerno se malo pomišlja na ovake slučajeve. Može biti tad ide napred pružena ruka. Pripomoć i prilog u korist onih koji su ostali, mogu nešto doprineti i potpomoći, ali mogu i ne pomoći i tako te i take nesrećne porodice su prosto osuđene da propadnu u sirotinji i oskudici.
Pa ipak najprostija pamet, tj. zdrav razum, mogao bi iz ovakoga stanja da nađe izlaza. Treba ukratiti sebi ma kakvo neznatno čulno ili sebično uživanje - bilo to čaša piva ili cigara duvana - i u nizu izvesnih godina čovek, koji je tako radio, uštedeo je štošta za druge, mesto da je to na sebe utrošio. Bezuslovna dužnost i najsiromašnijega čoveka je da se brine za sopstven opstanak i održanje, da se brine za održanje svoje porodice za u buduće, kada nastupe bolesti i oskudica — a ove dve nedaće vrle često posećuju ljude, često čak i onda, kada im se ovi i ne nadaju i kad ih ovi i ne očekuju.
Srazmerno malen broj ljudi može postati bogat; ali najviše njih imaju to u svojoj vlasti, da radom i kućenjem toliko steku i zarade, koliko je dovoljno za njihove lične potrebe. Takvi ljudi mogu šta više uštedom doći do tolikoga imetka, da im on može biti sasvim dovoljan da ih od sirotinje sačuva, a u starim danima život da im obezbedi. U ovom slučaju nije toliko oskudica u prilikama, koliko je oskudica u dobroj volji, koja tako često staje na put našem kućenju. Ljudi mogu neprekidno raditi i glavom i rukama, ali se ne mogu da zadrže, da ono što zarade vrlo lako ne utroše, radi rahatnoga života.
Velika većina ljudi pretpostavlja uživanja i zadovoljstva vežbanju u samoodricanju. Ali, moramo reći, da se trošadžije ne nalaze samo u radničkoj klasi. Vrlo često čujemo o ljudima, koji su kroz duge godine vrlo mnogo zarađivali, pa kad iznenada umru, ostave porodicu i decu bez kršene pare. Gotovo svak zna po nekoliko takih slučajeva. Desi se da čak i pokućanstvo, kojim su se služili takvi ljudi nije njihovo, to jest, da ne ostane porodici. Ono se rasproda da bi se isplatili dugovi oko sahrane, ili da bi se isplatili dugovi, što su ih za vreme nerasudna života učinili.
Novac predstavlja gomilu stvari bez vrednosti ili gomilu predmeta bez stvarne koristi. Ali novac predstavlja i nešto skupoceno i važno, a to je nezavisnost. Ovako posmatrajući novac, on ima veliku moralnu vrednost. Kao jamstvo za nezavisnost služi skromna i plebejska naklonost ka kućenju, koja se odmah oplemenjava i podiže na stupanj jedne od najzaslužnijih vrlina. Bulver veli: „Nikad se u novčanim okolnostima nemoj lakomisleno ophoditi; novac je karakter". Nekolike najlepše osobine čovekove počivaju na pravilnoj upotrebi novca - npr. velikodušnost, dobročinstvo, pravičnost, časnost i uviđavnost. Mnoge čovekove najrđavije osobine imaju svoj osnov i izvor u rđavoj upotrebi novca, tj. u rđavom rukovanju novcem -npr. gramžljivost za novcem, tvrdičluk, rasipanje, razmetanje.
Ni jedna klasa ljudi koja je živela štono reč iz ruku u usta nije ništa stvarno i veliko stvorila. Ljudi koji sve utroše što zarade, vazda se nalaze na ivici oskudice. Oni su prosto prinuđeni da budu slabi i nemoćni, uprav robovi vremena i okolnosti. Oni uprav sami potpomažu tome da vazda siromašni ostanu. Oni to plaćaju time što nemaju poštovanje prema sebi samima, niti uživaju poštovanje drugih ljudi. Njima je nemogućno da se otrgnu i da postanu sasvim slobodni i nezavisni. Dovoljno je da čovek ne bude štedljiv, pa da izgubi mužanstvo duha i srčanost.
Ali čovek, koji je ma koliko zaštedeo, pa makar to bila i najneznatnija ušteda, nalazi se u sasvim drugačem položaju. Onaj neznatni kapital, što ga je ostavio na stranu, vazda je jedan moćan izvor. Takav čovek nije više igra vremena, niti igra sudbine. On sad može svetu slobodno u oči da pogleda. On je u neku ruku sam sebi gospodar. On sad može svoje uslove da postavlja. Tada ga niti ko maže kupiti, niti prodati. Takav čovek može veselo i zadovoljno da pogleda u budućnost: on ide sa srećom i zadovoljno starosti u susret.
Kad su ljudi razumni i rasudni, oni obično umereno i pametno postupaju. Nerasudan čovek troši svoj imetak isto onako, kao što ga divljak jedan troši, čim ga dograbi u svoje ruke; on ne pomišlja na sutrašnji dan, ne pomišlja da može nastupiti vreme nužde. Ali jedan pametan i razuman čovek misli na budućnost; on se još za ranije priprema da sačeka svaku nedaću, koja bi mogla da naiđe na nj ili njegovu porodicu i takav se čovek za vremena pašti da one, koji su mu mili i dragi zaštiti i obezbedi od slučaja.
Koliko i koliko odgovornosti stavlja sebi na grbinu čovek koji se ženi! Malo je njih koji ozbiljno pomišljaju na tu odgovornost. Možda je to tako mudro uređeno. Jer suviše ozbiljno smatranje i razmišljanje moglo bi odvesti u drugu krajnost da čovek izbegavajući tu odgovornost izbegne, tj. liši se bračnoga života. Ali čim se jednom čovek oženi i stupi u bračni život, on odmah treba da se potrudi, da ne dopusti da oskudica pređe preko praga njegova doma i tako zaranije sačuva porod svoj, da onda, kad se on s lica zemlje i rada ukloni, ne stanu na teret građanskom društvu.
Imajući ovu svrhu u vidu, kućenje je vrdo važna dužnost. Bez kućenja niko ne može biti pravičan, niko ne može biti ispravan. Nepredostrožnost je strašilo i užas za ženu i decu i onda, kad iz neznanja proističe. Otac koji pije, troši suvišak svojih sredstava, jer se malo stara za porodicu i ništa ne ostavlja za sobom, a kad umre ostavlja porodicu bez ikakvih sredstava, da budu tako žrtve celoga života. Ima li užasa koji bi bio strašniji od ovoga? I ipak ovim putem u životu idu mnogi, vrlo mnogi ljudi iz svake klase našega društva. Srednji i viši stalež imaju toliko isto dugova, koliko ih imaju i sirotinjske klase. Svi žive trošeći više, nego što im sredstva dopuštaju. Često puta žive raspikućski. Oni teže sjaju i gospodstvu, teže zadovoljstvima i uživanjima; oni se bore i otimlju da postanu bogati, da bi imali sredstava za trošenje, bore se da bi samo mogli piti teška vina i da bi mogli priređivati bogate gozbe.
Kada je poslanik Hjum, pre nekoliko godina u skupštini (u donjem domu) rekao, da se nekako način života u Engleskoj izdigao, uzeo neki viši ton, tada su se poslanici glasno smejali. Međutim njegovo opažanje je potpuno pravilno i istinito. A danas je ono kud i kamo opravdanije, nego što je nekada bilo. Misleni ljudi smatraju da se danas i suviše žurno živi, da upravo živimo na juriš. Ukratko reći, mi živimo trošeći, živimo raspikućski, živimo bolje, nego što nam to dopuštaju naša sredstva. Mi prosto traćimo i rasipamo svoju zaradu, a pored nje često puta straćimo i svoj život.
Mnogi su ljudi vrlo vredni i preduzimljivi u novčanom zarađivanju, ali ne znaju kako da se njime, tj. novcem, pomognu i koriste, ili, upravo ne znaju kako treba utrošiti taj zarađeni novac. Oni su vrlo vredni, imaju umešnosti da novac zarade, ali oskudevaju u potrebnom razumevanju, kako treba novac upotrebljavati i trošiti. S vremena na vreme nas obuzme strast da uživamo, da se naslađavamo i provodimo i mi toj strasti sledujemo bez obzira na njene posledice.
Navika za štednju najviše proističe iz želje da svoje društveno stanje i položaj popravimo, kao i iz želje da stvorimo i pripremimo što lepši i bezbedniji položaj onima, koji od nas zavise. Ona dakle odstranjuje od sebe sve ono što nije bitno i lišava se, tj. izbegava svako raspikućstvu i bez računa u ludo trošenje. Neka je stvar skupa, ma koštala i najmanju sumu novaca, ako je samo izlišna i nepotrebna. Mali izdaci povlače za sobom velike izdatke. Kupovanjem stvari, koje nam nisu potrebne, mi se uskoro navikavamo na rasipanje i u drugim prilikama i odnosima. Ciceron veli: „Težnja da se kupi, ne da se ima, znači imati izvesnu rentu. Mnoge odvodi sobom težnja za kupovinom. Ovde ima nešto veoma jevtino da se kupi; daj, ovamo, da ga kupimo!" „Za šta će vam? Upravo, čemu će vam ta stvar?" „Za sad mi ona ništa ne treba, ali će izvesno docnije doći vreme, kada će zatrebati i biti od koristi". Na takav se način mnogo što šta kupilo. Neki kupuju staro posuđe, ili drugo šta toliko mnogo, da bi prosto mogli čitav jedan dućan ispuniti. Drugi opet kupuju stare slike, stari nameštaj, kupuju stara vina, sve, sve bud zašto stvari! Ne bi ležala velika šteta u kupovini tih starih stvari, kada ne bi tako često bile kupljene na račun poverilaca, poznavalaca i namernika. Horac Valpol rekao je jedan put: „Ja mislim da više neće biti prodaje na doboš, jer ja nemam ni stope prostora više za te stvari, niti jedne krajcare novca za njih."
Ljudi moraju još u mladim danima i u srednjim godinama da se pašte oko nabavke sredstava, koja su potrebna, ako su radi da svoje stare dane provedu u sreći i zadovoljstvu. Ništa nije žalosnije, nego videti staroga čoveka, koji je najveći deo života probavio u radu i bio veoma dobro plaćen, a on je sad dotle pao u nuždu, da mora prositi, pa se hraniti i da se mora osloniti na milost svojih suseda ili na sažaljenje stranaca. Ova ili ovaka pojava treba svakoga čoveka još u ranim godinama života da nagoni na odluku, da se za ranije sastara za samoga sebe da radi i štedi za svoju porodicu za docnije doba.
Čovek treba štednji da se vežba još u mladosti, a u starosti da sa ušteđevinom ume postupati i to uvek tako, da rashodi ne nadmaše prihode. Mlad čovek ima pred sobom daleku budućnost, za vreme koje se on može obučiti da upozna osnove kućenja; dok se drugi približuje kraju svoga životnoga puta i sa sobom ništa ne nose. No to ipak nije običan put. Mlad čovek troši i rasipa isto tako obema rukama, kao što je to i njegov otac radio, a često puta rasipa luđe i bezobzirnije nego otac. On otpočinje svoj život onde, gde njegov otac svoj veseli život završuje. On troši više nego što je potrošio njegov otac, kada je bio u istim godinama i već sad je preko ušiju zapao u dugove. Da bi zadovoljio svoje neprestane potrebe, on se služi nesavesnim sredstvima i pribegava nedopuštenoj zaradi. On pokušava da brzo i na lak način nabavi novaca;on špekulira, ulazi u drska preduzeća, koja nadmašuju njegov imetak, i naskoro posle toga ostaje go kao puška. Na taj način on izvesno pribira iskustvo, ali to iskustvo nije rezultat dobroga rada i poslovanja, nego je posledica rđavoga rada.
Sokrat savetuje roditeljima da paze kako rade i postupaju njihovi štedljivi susedi i da izvlače za sebe koristi i primere od njihova rada. Štedljivost je u osnovi praktična i najbolje se može naučiti faktima i činjenicama. Uzmimo ovaj primer: Recimo da dva čoveka zarađuju svaki po šest dinara dnevno. Oba se oni nalaze, što se tiče porodična života i izdataka, u istim okolnostima. Pa ipak, jedan od njih veli, da ne može da štedi i ne štedi; međutim drugi govori da može da uštedi, on od svoje uštede redovno ostavlja u štedionicu i na kraju krajeva stiče lep imetak. Samuel Džonsn vrlo je dobro znao šta je sirotinja i oskudica. Nekada se on potpisivao sa „Imprausus" što znači onaj koji nije ručao. On je zajedno sa Savacom kroz ulice lutao ne znajući gde će doveče da prilegne, da bi se odmorio. Džonsn nije nikad zaboravio siromaštinu, u kojoj je proveo mladost svoju i vazda je savetovao svojim prijateljima i čitaocima da siromaštinu otklanjaju i izbegavaju. Kao i Cicero i on je tvrdio da je kućenje najbolji i najlepši izvor za blagostanje. On je kućenje nazvao kćerju obazrivosti, sestrom uzdržljivosti i majkom slobode. On ovako govori: „Siromaština nam oduzima tolika sredstva za dobročinstva i čini nas toliko nemoćnima da se odupremo prirodnim i moralnim nedaćama; ona nas sprečava da upotrebimo sva časna sredstva za suzbijanje zla. Odlučite se dakle da ne budete siromašni; i ono što imate nemojte sasvim da utrošite.Umerenost nije samo osnov spokojstvu, nego je u isto vreme i osnov dobrodelatnosti. Niko ne može drugome dobra učiniti, ako sam od drugoga pomoći iziskuje; mi moramo dosta da imamo pre, nego što možemo ma šta suvišnoga imati". A na jednom drugom mestu on veli ovako: „Sirotinja je veliki neprijatelj čovekove sreće. Bez ikakve sumnje sirotinja poništava slobodu i ona doprinosi da se izvesne vrline ne mogu da razvijaju, a druge opet teško padaju . . . Svaki, koji se iz budi kakvih razloga plaši oskudice, treba da stavi sebi u dužnost i da nauč osnovna načela štednje, načela naših razumnih predaka i da stekne, tj. da se izvežba u veštini ograničavanja izdataka. Jer bez privređivanja i kućenja niko ne može postati bogat, a ko kući i privređuje ne može biti siromah."
Gde se privređivanje smatra kao stvar vežbe i obuke, tu se ono nikad ne oseća kao teret; a oni koji su to izranije zapazili, začudiće se kad vide koliko to mnogo čini za moralno jačanje, za duhovno obrazovanje i ličnu nezavisnost, kad se svake nedelje redovno ostavlja na stranu ili zaštedi nekoliko para ili dinara. U svakom takom pokušaju privređivanja ima izvesna količina dostojanstva. Već samo navikavanje i vežbanje u štednji ima izvesan blagotvoran uticaj. Ono izaziva u čoveku samoodricanje i karakteru daje izvesnu jačinu. Posledica toga jeste primirena, pripitotomljena narav. Štednja upravo vaspita čoveka da bude umeren. Štednja je zasnovana na uviđavnosti i proračunu. Njen karakterni znak jeste obazrivost. Ona pozajmljuje i daje vrlini gospodarstvo nad ravnodušnošću. Ali, pre svega i na prvom mestu, ona stvara ugodnost, razgoni brigu i odnosi mnoge neprijatnosti i strahovanja, koja bi nas inače mogla kinjiti.
Neko će možda reći: „Pa to se ne može postići: to se prosto ne da izvesti!" Nu mi odgovaramo: svaki može bar što god učiniti. „Ne ide" — ta reč „ne ide" jeste propast za pojedinca, a i za čitave narode. Zaista, nema praznijega rasgovora, nego kazati „ne ide". Da uzmemo jedan primer. Čaša piva kad se dnevno troši staje godišnje blizu 80 dinara. Ta je suma dovoljna, da u nekoliko osigura život jednoga čoveka. Ili, kad bi se ista suma, što ide na pivo, redovno ulagala u štedionicu, ona bi posle dvadeset godina iznela 3000 dinara. Ali vrlo je mnogo ljudi koji dnevno popiju i po šest čaša piva, a ta bi suma, data za toliko pivo, posle istoga vremena donela šest puta veću sumu zašteđena novca. Čovek, koji dnevno ciglo jedan groš za piće troši, upropasti za pedeset godina blizu deset hiljada dinara, pa i više.
Jedan zanatlija preporučivao je svome momku da ostavlja „bele pare za crne dane". Posle izvesnoga vremena zanatlija zapita toga čoveka: koliko je odvojio na stranu, koliko je zaštedeo. „Verujte mi nisam ništa uštedeo", odgovori ovaj. Ja sam radio sve onako kako ste mi vi govorili, ali sam juče bio nekako zlovoljan i sumoran, odem u kavanu i tako sve utrošim". I osećaj poštovanja samoga sebe traži da čovek, bez pomoći drugoga, održava sebe i svoju porodicu. Svaki sposoban čovek, koji se sam pomaže, poštuje samoga sebe. Njegove lične naklonosti, njegove navike, iskustvo, nade i strahovanja - i ako su za drugoga bez vrednosti, za njega su od vrlo velika značaja. Oni deluju na njegovu sreću, na njegov posvednevni život i na njegov celokupni opstanak. On se ne može drugače ni smatrati nego kao najzainteresovanije lice za sve ono što se tiče neposredno njega samoga.
Da bi jedan čovek bio pravičan i ispravan, on mora misliti ne samo na sebe, nego i na dužnosti koje ima prema drugima. Može čovek koliko god hoće misliti na svoje visoko opredeljenje, na večite interese u kojima on ima svoga udela, na plan prirode i proviđenja; može misliti na duh, kojim je obdaren, na sposobnosti i ljubav što u njemu živi, na svoju postojbinu - i kad na sve to pomišlja, on će prestati smatrati, da je stvor bez značaja i bez vrednosti. Neka, dakle, svaki ima poštovanja prema samom sebi - prema svome telu, svome duhu i svome karakteru. Samopoštovanje, koja ima svoj postanak u ljubavi prema samom sebi priprema nas, da činimo prve korake ka onom što je bolje, tj. vodi nas popravci. Ona podstrekuje čoveka da se izdiže, da gleda ispred sebe, da svoj duh razvija i usavršava i da svoj položaj popravlja. Poštovanje samoga sebe jeste koren mnogih vrlina - čistote, smernosti, odanosti, prisebnosti. Podcenjivati samoga sebe, znači tonuti, znači na niže padati, tamo se spuštati, gde porok boravi.
Svaki čovek može na izvesan način sam sebe pomoći. Mi nismo samo prosta slamka u polju, s kojom se može vetar po volji igrati, nego mi imamo u sebi slobodu ophođenja i rada; obdareni smo sposobnošću da se opiremo talasima koji hoće da nas poplave i sposobnošću da se održimo na površini i svaki određuje sam sebi put u životu. Svaki se od nas može u moralnom pogledu izdići i usavršiti. Mi možemo negovati čiste misli. Mi možemo raditi dobra dela. Mi možemo razumno i umereno živeti. Mi se možemo unapred pobrinuti i pripremiti za teške dane, ako nastupe. Mi možemo dobre knjige čitati, možemo pozajmiti dobre učitelje sebi i tako božjom pomoću na zemlji obezbediti se. Mi možemo svojim životom težiti najvišim ciljevima i možemo vazda najuzvišenije ciljeve pred očima imati.
Jedan engleski pesnik ovako kaže: „Ljubav prema sebi samome i ljubav prema ljudskom društvu jesu jedno isto". Čovek, koji se sam popravlja, popravlja i druge ljude. On dovodi društvu jednoga daljega, pravoga čoveka. I pošto se gomila sastoji iz pojedinaca to neminovno sleduje, da kad se svaki pojedinac popravlja, da se popravlja i celina. Društveni napredak je posledica napretka pojedinaca. Celina ne može biti čista, kad nisu čisti pojedinci, koji tu celinu sačinjavaju. Društvo, ukupno uzevši, jeste ogledalo odnosa pojedinaca. Sve to je samo ponavljanje one nepobitne svakidašnje istine; ali svakidašnje istine moraju se vrlo često ponavljati, ako se hoće da imaju svoje pravo dejstvo.
Osim toga čovek, koji se sam izdigao na jedan viši položaj, bolje je osposobljen, da i one na jedan viši stupanj uzdiže, koji dolaze s njim u izvesan dodir. Takav čovek ima više sile i snage. Njegov se vidokrug proširio. On jasnije vidi nedostatke drugih ljudi, koji treba da budu otklonjeni. Takav čovek može mnogo da pripomogne drugima da se iz jednoga stanja u bolji položaj izdignu. Takav čovek vrši svoje dužnosti iz sopstvene moći i može sa mnogo više ugleda na druge uticati, opominjući ih, da je nužno ispunjavati prema sebi iste dužnosti. Ko je taj što bi radio ili što bi mogao raditi na poboljšanju društva, a sam se nalazi u blatu popustljivosti i ne može sopstvene rđave naklonosti da suzbije? Kako može on učiti čistoti u razumnosti, kad je i sam pijanac i nebriga? „Lekaru, izleči se najpre sam!" - to je odgovor njegovih suseda.
Glavna misao ove naše napomene u ovome je: u pojedinačnim prilikama i popravljanju, koje želimo da izvedemo, mi moramo od nas samih početi. Naše evangelije moramo da propovedamo sopstvenim životom. Mi se moramo poučavati našim sopstvenim primerima. Ako hoćemo na druge da dejstvujemo oplemenjavajući ih, mi moramo najpre sebe same oplemeniti. Svaki može na samom sebi da pokaže rezultate; svaki može da otpočne sa samopoštovanjem. Nesigurnost života jeste jedan vrlo jak podstrek da se čovek pobrine za buduće teške dane. Ta brižljivost i priprema jeste kako moralna i društvena, tako i religiozna dužnost. „Ko se ne brine za samoga sebe i za svoju porodicu, taj se odrekao vere i grđi je nego ma kakav inovernik".
U Adizonovom „Mirzinom ogledalu" ima jedno vanredno mesto, gde se život čovekov poredi sa prelazom preko mosta od sto svodova. Crn oblak nadvisio se na oba kraja mosta. Kod samoga ulaza skrivene su gotovo jedna uz drugu užasne provalije, u koje propadaju bezbrojne mase sveta, čim stanu nogom na most i pođu na drugu stranu. Te provalije bivaju sve ređe što se čovek više približava sredini mosta; te provalije postepeno se gube i iščezavaju, dok najposle samo nekolicina njih stigne onoj drugoj udaljenoj polovini; nu taj most je pri izlasku gotovo sasvim pust. To opisivanje Adizona odgovara posmatranjima, koja su činjena u pogledu trajašnosti čovekova života.
Prema ovome, dakle, zadatak čoveka je da nauči razumeti i pojmiti zakone zdravstvenosti i da se ume njihovim posledicama odupreti koristiti — u slučaju bolesti, nesreće i prevremene smrti. Mi ne možemo da izbegnemo, tj. mi se ne možemo izvući ispod posledica prirodnih zakona, pa ma kako i koliko da bi dobro mislili. Glavno je da smo postupili dobro. Tvorac neće niukoliko izmeniti svoje zakone, da bi ih prilagodio našem neznanju. On nas je obdario razumom tako, da mi te zakone možemo da shvatimo, razumemo, kako bi se po njima mogli upravljati; u protivnom slučaju mi moramo podnositi posledice neizostavnih stradanja, bolova i neophodne patnje i brige. Često puta čujemo gde neko uzvikne: „Zar neće niko da mi pomogne?" Taj uzvik je nesrećan, bolni, beznadežni glas. On je često puta uzvik najgrubljega razgnjevljenoga prostakluka; izvrsan, ako ga uzvikuju ljudi, koji bi se lako mogli pomoći sa malo prisebnosti, samoodricanja i štedljivosti.
Mnogi ljudi treba još da uče i da nauče da iz njih samih proishode vrlina, znanje, sloboda i napredovanje. Zakonodavstvo može za njih vrlo malo da učini: ono ih ne može napraviti srčanim i razumnim i takim, da se mogu osetiti u blagostanju i dobru. Osnovni izvori i uzroci bede i oskudice najvećega broja ljudi nalaze se na mestima, koja su vrlo daleko udaljena od zakonodavnih i parlamentskih zaključaka.
Raspikuća se podsmeva zakonodavstvu. Pijanac prkosi zakonodavstvu i šta više prisvaja sebi pravo da se odrekne predviđenosti i samoodricanja — on, u tom slučaju, kad se nađe u bednom položaju i oskudici, baca krivicu na drugoga. Narodni govornici, koji oko sebe skupljaju gomile naroda i govore im, vrlo daleko promašuju svoj cilj, kad im povlađuju pri uzviku „nama niko neće da pomogne!" Mesto toga oni bi trebali da ih ohrabre i upućuju na navikavanje umerenosti, na samoobrazovanje i skromnost. Kod gornjega uzvika čovek se ne oseća prijatno. Tu se pokazuje grubo neznanje u pogledu pravih elemenata ličnoga udovoljstva. Jer pomoć leži u samom čoveku, ona leži u samim ljudima. Oni su rođeni da sami pomognu i da se sami izdignu na površinu. Oni moraju sami raditi sa svoj spas. Najsiromašniji ljudi to su radili; za što, dakle, to ne bi uopšte svaki radio? - Hrabar, napredan, srčan čovek uvek pobeđuje.
Broj dobro plaćenih radnika, koji lako mogu da odvajaju na stranu i štede i da tako utiču napoboljšanje svoga stanja, svoga položaja i nezavisnosti i da tako svoj položaj u građanskom društvu sve više izdižu, broj takih radnika u poslednje vreme, jako je u Engleskoj porastao i skočio. Ali oni su nebrežljivi i rasipači u jednom, što je ubitačno ne samo za njihovu ličnu sreću i domaće udovoljstvo, nego je ubitačno i za samo društvo, čiji su oni vrlo važan deo. U slobodnim časovima oni vrlo često utroše olako sve što su zaradili; tako, kad dođu dani kad nema rada, oni do grla sede zaglibljeni u bedi i oskudici. Novac se ne upotrebljuje, nego se zloupotrebljuje i ljudi koji bi trebalo - dobijajući dobru zaradu - da se staraju za starost i svoju porodicu, vrlo se često podaju budalaštinama, raspikućstvu i porocima. Neka niko ne kaže da je ovo preterana slika. Neka se čovek osvrne oko sebe, neka promotri ma kakav predeo, pa će se uveriti koliko se mnogo troši i rasipa, koliko se malo štedi i koliko veliki deo zarade ode utrošen u pivnicama, a koliko malo ode u štedionicu ili u koji drugi prinosan zavod.
Mančestarski vladika u jednoj svojoj besedi pozvao se na jedno pismo, što ga je dobio od nekoga sveštenika iz južne Engleske. Sveštenik u svom pismu izražava radost što su poljski radnici dobili veću dnevnicu. Ali uz to se žali: „da je jedina posledica toga u tome, što će se pivo sad mnogo više piti. Ako je to upotreba, koju mi činimo od našega blagostanja, to ga mi jedva smemo i možemo smatrati kao blagoslov, za koji bi imali prava i osnova Bogu da blagodarimo. Pravi napredak jednoga naroda ne sastoji se samo u nagomilavanju bogastva — ma da je bogastvo jedan nužni znak i uslov napretka nego i u prirašćivanju vrline kao i u ravnomernoj podeli zadovoljstava, ugodnosti, životnih namirnica i stvari zemaljskoga sveta."
Iznoseći ove napomene, mi ni najmanje ne zastupamo obrazovanje i stvaranje cicijaških, tvrdičkih i cepidlačkih navika; jer mi mrzimo cicije, lihvare, zelenaše i grabljivce.
Sve za šta se mi borimo, jeste, da se ljudi sastaraju i pobrinu za svoju budućnost; da se u dobrom vremenu sastaraju za zle crne dane, koji redovno i bezuslovno posle dobrih dana nastupaju; da izvesnom količinom uštede stvore jedan bedem protivu oskudice i na taj način sebi obezbede jedan fond ili kapital za svoje stare dane, da sebi pribave samopoštovanja i da na taj način doprinesu ličnom udovoljstvu i društvenom blagostanju. Štednja ne stoji ni u kakoj vezi, ni u kakoj zajednici sa tvrdičlukom, zelenaštvom, požudom za novcem i samoživošću. Ona je šta više suprotnost sviju tih odvratnih naklonosti. Štednja znači kućenje, koje ima svrhu da nam pribavi potpunu nezavisnost. Štednja zahteva da se novac upotrebljuje, a nikako zloupotrebljuje, da se časno zaradi i pametno utroši.
„Nije blago da se množi,
„I laskavac da mu s' divi,
„Neg da čovek, ko stvor boži,
„U slobodi vazda živi."