Свест

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Цртеж делова људског мозга (Леонардо да Винчи).

Свест је свеукупност доживљаја и психичких процеса у појединцу (индивидуална свест) или друштвеној заједници (друштвена свест).[1] Уопштено, означава стање будности и реактивности на догађања у околини, насупрот стању спавања и несвести.[2]

У психологији, свест је у најопштијем значењу свеукупност властитих психичких доживљаја (осети, опажаји, сећања, мишљење, представе, асоцијације, осећања, потребе и сл.) које смо у стању непосредно да опазимо интроспекцијом и релативно јасно опишемо или на други начин изразимо.[3] У психолошком смислу свест је исто што и доживљавање уопште, свеукупност психичких процеса, субјективни живот појединца и његова самоопажања.[1]

У социологији, свест је систем уверења, представа, ставова, вредности и знања, настао под утицајем традиције и социокултурних чинилаца, који припада једном колективу, друштву или друштвеном слоју (друштвена свест, класна свест, национална свест). Дефинише се и као реалност психичког која обухвата садржај чулних података и перцепција. Представља стечена знања и навике, усвојене вредности, ставове и уверења грађана о некој појави.

У филозофији, свест је знање о непосредном доживљају себе, стање непосредног спознавања. Један је од основних онтолошких проблема, јер истражује однос између битка и свести (материјалног и психичког, реалног и духовног).[1] У спознајној теорији свест је основа рефлексије и усмереност на садржаје спознавања.[1]

У пренесеном смислу свест је спознајна или морална сигурност у одређивању неког предмета, друштвене збиље или самог себе.[1]

Савест[уреди]

Близак свести је и појам савести (на енглеском се за оба користи иста реч: consciousness). Савест је људској природи инхерентна способност моралног просуђивања властитих поступака и мисли. Према психолошком и психоаналитичком тумачењу, то је систем интернализованих моралних вредности и правила о томе шта је добро или зло, дозвољено или забрањено, морално или неморално. Формира се током процеса социјализације идентификацијом са најважнијим особама из околине, посебно са родитељима. Најважнија функција Супер-ега (савести) је контрола деструктивних и неприхватљивих тежњи из Ид-а, односно спречавање да допру до Ега. По психоанализи, Суперего је контролор Ега, „унутрашњи судија” који осуђује, прети и свирепо кажњава Его, баш као што су то родитељи раније чинили свом детету.

Свест у филозофији[уреди]

Декарт одређује свест као сигурни темељ истине или битка. Лајбниц уводи монаде као активне и живе свести, с највишим ступњем Богом. Кант уводи појам “трансценденталне свести”. Хегел уводи “феноменологијом духа” као развој појавних облика свести апсолутног духа.[1]

Природу свесног искуства и препреке унутар тога искуства у филозофији ума проблематизују физикализам, бихевиоризам и функционализам.[2]

Свест у психологији[уреди]

У психологији, свест је укупност субјективних психичких процеса на које је појединац усмерен у одређеном тренутку; у том је значењу уско повезана с феноменом пажње.

Иако је свест била један од средишњих појмова традиционалне психологије, под утицајем бихевиоризма је, као искључиво субјективни феномен, занемарена у каснијим психолошким истраживањима.[2]

У новије се доба поново истражује, посебно у подручју когнитивне психологије. Резултати новијих неуронаучних анализа упућују на то да је свест везана уз рад сложених можданих неуронских кругова који укључују делове коре великога мозга у чеоном, теменом и слепоочном режњу, али и нека супкортикална подручја, понајпре делове таламуса.[2]

Свест у будизму[уреди]

Свест је један од темељних појмова у будизму. Представља чин регистровања чулног подражаја и идеја у тренутку док се одигравају.[4] У будизму, свест је једна од карика у условном настајању патње, и њено укидање је предуслов који води нирвани. Буда је говорио:

„Жеђ и страст за свешћу о виђеном, додирнутом, мирисаном, кушаном, чутом, мишљеном, јесу сметње уму. Када је монах напустио менталне сметње у ових шест случајева, [његов] ум постаје употребљив за оне ствари које треба сазнати непосредним знањем.[5]

Свест је реакција или одговор који за основу има једно од шест чула (око, ухо, нос, језик, тело и ум), а за свој предмет једну од њима одговарајућих појава (лик, звук, мирис, укус, опипљиво и идеју или мисао). На пример, свест о виђеном (cakkhu-viññana) има око као основу и видљив лик као објекат. Ментална свест (mano-viññana) има ум (manas) као основу и идеју или мисаону појаву (dhamma) као свој предмет. Слично осећају, опажају или вољи, свест је такође шестоврсна, у односу на шест врста чула.[6]

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића Речник социјалног рада уз одобрење аутора.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 svijest (Proleksis enciklopedija)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 svijest (Hrvatska enciklopedija)
  3. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића Речник социјалног рада уз одобрење аутора.
  4. ^ Rečnik pāli i budističkih termina
  5. ^ Viññāna sutta
  6. ^ Prva plemenita istina : Dukkha

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]