Korisnik:Golija/Samuil Smajls:Sredstva za štednju
|
Ovaj članak ili jedan njegov deo kandidat je za premeštanje na Viki izvore. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. |
Sredstva za štednju.
„Samopouzdanje i samoodricanje uče čoveka da iz svoga kladenca vodu zahiće i svoj slatki hleb da jede; oni ga uče raditi da časno zaslužuje svoje životne namirnice i ono što je dobro za nj i što mu se poveri razumno izdaje i štedi." (Lord Bako.)
„Dragi prijatelju, za to radi; ako ti nije potrebno za hranu, možda će ti trebati za lekove. Spasonosno je za telo a dobro je za dušu i ne dopušta da nam naiđu plodovi nemara i lenosti." (Viljem Pin.)
„Otac, koji sina svoga nikakom zanimanju ili zanatu ne uči, uči ga da postane lopov." (Gramanski saisi.)
Oni koji govore „ne ide, ne može se" po svoj prilici ne znaju, da veliki broj ljudi iz radničke klase ima prihode, koji su srazmerno veći od prihoda ljudi što se bave prosvetnim zanimanjima.
Pisac ovih redaka posetio je jedan kraj Renfajšira pre nekoliko godina; tada su radnici u ugljenim majdanima zarađivali 13 do 17 dinara dnevno. Po jednoj narodnoj izreci oni su novac pravili naročitom mašinom. Da iznesemo samo jedan primer: jedan otac sa svoja tri sina zarađivao je mesečno 1440 dinara, što godišnje iznosi blizu 17.000 dinara. Otac je bio jedan priseban, otresit, uredan, srčan čovek. Dokle god su bile dobre nadnice i zarada on je zorom prvi bio koji je u oknu otpočeo rad, a u veče poslednji koji je posao iz ruku ostavljao. On je u jednoj godini izgubio samo pet dana, ali on je to postom i prazničnim danima naknadio. No kako je on mislio da ta perioda dobre zarade i visoke dnevnice neće dugo trajati, to je on sa svojom decom neumorno radio, što je god više mogao. Poveliku svotu novaca zarađenoga oni su odvojili na stranu i tako su postupno se dizali, da su kupili nekoliko kuća, a za to vreme su pripremali se i zadobijali radom i uglednije položaje.
U tom istom mestu drugi jedan radnik u ugljenom majdanu zarađivao je sa svoja četiri sina srazmerno gornjem radniku. On je mesečno zasluživao 1850 dinara, što godišnje iznosi 22.000 dinara. Porodica ova jedne jedine godine kupila je pet kuća, a osim toga pozamašnu količinu novca ostavila je kao ušteđevinu na stranu. Poslednja vest koju smo o istoj porodici dobili glasi: da je otac te porodice postao preduzimač i da je imao šezdeset koje rudarskih radnika koje redsmena, koji su kod njega radili. Sinovi su i sami uvideli da im je otac daleko otišao. Oni su, sva četvorica, bili takođe vredni, razumni, prisebni i srčani ljudi, i radom su svo-jim mnogo pripomogli u okolini svojoj na podizanju i usavršavanju umnom i materijalnom. U isto vreme dok su ove dve porodice radničke ovako napredovale i uspevale, sasvim je drugače sudbine bila velika množina njihovih drugova. Ovi ostali radili su nedeljno samo tri dana. Neki od ovih trošili su u kavanama svoju dnevnu zaradu, a drugi su uzimali na obali „Whyskey Ploy". Za tu svrhu oni su najmili četrnaest dana ranije sva kola i fijakere da se voze. Posledice ovoga pokazale su se u ponedeljnicima posle tih izleta i pijanki. U susednoj varoši sud je držao zasedanje, a pred njim je tada uvek stajala gomila veća ili manja ljudi i žena sa iznurenim licima i ispijenim očima, a i sa razbivenim glavama.
Veoma je žalosno, ali je istina i primećuje se, da vrlo veliki broj najbolje plaćenih radnika najveći deo svoje zarade troši i upotrebljuje na svoje čulne pohote i potrebe. Smatralo bi se za nečovečno i užasno, kada bi jedan čovek, koga je sudbina odvela među obrazovane ljude, kada bi on pokazao u sebi toliko samoživosti, da četvrtinu svoga dohotka upotrebljuje za svoje čulne, lične potrebe, a da deca i žena od toga ništa ne uživaju.
Rebok je pre izvesnoga vremena na jednom javnom zboru u Djusberiju u Jorku postavio ovako jedno pitanje: „Zašto i otkud je to da čovek, koji radi mehanički posao i koji zaslužuje godišnje 4800 do 7200 dinara, mora u isto vreme da bude grub, surov i neotesan čovek? Nikaka osnova nema za to. Zašto on ne bi bio kao i drugi obrazovani ljudi što su i zašto da i on nema ponašanja? Kad se ja vraćam svojoj kući, idući s rada šta vidim, šta nalazim? Nalazim kod kuće veselu i raspoloženu ženu — nalazim jednu vaspitanu domaćicu. Imam jednu ćer, i ona je isto taka. Zašto vi dakle ne bi i kod kuće našli sreću i njen osmeh? Voleo bih baš znati, kad se radnik sa svoga dnevnoga posla vrati svojoj kući, zašto on ne bi našao svoj sto zastrven, kao što je i moj sto; zašto da mu žena nije pristojno odevena, kao moja što je, za što da ne bude čista, raspoložena, nasmejana, a i njena ćerka isto tako ... Mi svi dobro znamo, da svi radnici, koji su dobro plaćeni, koji imaju dobru zaradu, svoj novac potroše u kavani pijući, mesto da odenu lepo svoju ženu i svoje dete. Zašto ti ljudi ne bi upotrebili svoju nagradu i zaslugu onako, kako ja svoju skromnu zaradu upotrebljujem: na usavršavanje umno i duševno oplemenjavanje svoje porodice?"
Zašto ne bi radnici, pošto ručaju i blagodare Bogu za dati obrok, zašto ne bi poklonili pažnje duševnom uživanju, nego mesto toga odmah po ručku dolaze u prvu kavanu i tu se zabavljaju? Verujte, radnik treba ove stvari da primi srcu i onaj nije prijatelj radnika, koji ga uči verovati da je on veliki čovek u državi, a u isto mu vreme ne naglasi, koje su dužnosti njegovoga položaja."
Zbilja je vrlo teško objasniti rasipanje i raspusnost radničkih klasa. Mora, da je to nasleđeni ostatak divljine iz prastara vremena. Mora, da je to stvar, koja je preživela sva vremena i njihove mene. Divljak pije i rasipa dotle, dok sve ne utroši i tek posle toga, ide u lov ili u borbu. Ili je to možda zaostali i zadržani ostatak telesne svojine u državi, tj. ostatak iz doba ropstva. Ropstvo je bilo jedno od najranijih ljudskih uređenja. Jači je nagonio i primorao slabijega, da ovaj za njega radi. Jače ratničke rase potčinjavale su sebi slabije ratničke rase i od ovih stvarahu sebi robove. Ropstvo je postojalo na svetu od najstarijih vremena. U Grčkoj i u Rimu borbom su se zanimali slobodni ljudi, a poslove teretne i radove druge, vršili su heloti i robovi. No ropstvo je postojalo i u porodici. Žena je bila robinja svoga muža, isto tako, kao što je bila i robinja ona, koju je čovek na tržištu kupio. Pa i među nama postojalo je ropstvo dosta dugo vremena. Ono je vladalo, kada je Cezar svetom gospodario. Ono je vladalo za vreme saksonske epohe, kada su domaće poslove robovi vršili. Saksonska je bila poznata i izvikana sa svoje trgovine robljem, a Irlanđani su bili njene naj-bolje mušterije. Glavno tržište gde se roblje prodavalo bio je Bristol, odakle su Saksi ogromne količine roblja izvozili u Irlandiju i po irskom istorijskom pričanju izlazi, da nije bilo ni jedne irske kuće, u kojoj se ne bi u isto vreme nalazio bar po jedan britski rob.
Kada su Normani zauzeli Englesku, oni su ropstvo zadržali. Oni su Sakse načinili svojim robljem i proglasili su ih za svoju svojinu. Opštinska knjiga pokazuje da je carina na pijaci Ljuje u Suseksu za kravu bila jedan peni a za jednoga kreposnika (globae adscriptus1) roba, bez uslova dobivenoga slugu, koji je bio dužan da radi, carina je bila — četiri pensa. Od toga doba prod-žavalo se i trajalo je ropstvo neprestano u različnim oblicima. Priča se o tom „starom dobrom vremenu", da je tek za vreme vladavine Henriha IV (1399 do 1413) bilo zakonom dopušteno da radnici,kreposnici, i robovi mogu slati svoju decu u školu i dugo, dugo posle toga, niko se od njih nije smeo drznuti da bez naročite dozvole, izobrazi sina za sveštenički čin1. Engleski kraljevi su postupno u borbama sa feudalnom aristokratijom ubla-žavali zakone o roblju. Oni su dopuštali i davali privilegije za osnivanje kraljevskih gradova i mesta i ako su robovi mogli u njima da se održe godinu i jedan dan — tada su postajali slobodni građani toga grada i zakon ih je proglašavao za sasvim nezavisne i slobodne.
Poslednji robovi i kreposnici proglašeni su za slobodne za vreme vlade kraljice Jelisavete, ali poslednje ropstvo u Škotskoj ukinuto je za vreme vladavine Đorđa III, na kraju pretprošloga stoleća. Pre toga vremena radnici u ugljenim i sonim majdanima pripadali su onom zemljištu na kome su stanovali. Oni čak nisu imali ni prava da odrede kolike će im biti nadnice. Kao god roblje u južnim američkim državama što je dobijalo, tako su i oni dobijali samo toliko, koliko im je potrebno bilo za hranu i piće, da bi mogli samo snagu održati i sačuvati se za dalji rad.
Nikad se nije od njih ni zahtevalo, da ma za šta štede, da uprav ma kake bilo uštede čine, jer oni nisu imali prava na ono što su zaštedeli. Oni se nisu nikad trebali da brinu za sutrašnji dan; za to se starao njihov gospodar. Tako se stva-rala i obrazovala navika nebrežljivosti i ona još i dan danji postoji. Šotski radnici u ugljenim majdanima, koji danas zarađuju 13 do 18 dinara dnevno, unuci su i potomci onih ljudi, koji su do kraja osamnaestoga veka bili roblje. Pristupne reči u parlamentskoj besedi, koja je 1799 godine pročitana u donjem domu, glase tako, da se radnici u ugljenim i sonim majdanima, koji su se smatrali kao svojina lična, stave sasvim na slobodu i oni gospodari koji tome ne budu hteli sledovati, da će biti kažnjeni. Novi akti bili su isključivo na to upućeni, da se radnički svet, uprav roblje, da se sasvim stavi na slobodnu nogu. Robovi su pre toga zasluživali uvek samo toliko da bi se mogli izdržavati, i ništa nisu štedeli niti ostavljali za budućnost. S toga se i može reći da je nebrežljivost kod radnika u ugljenim majdanima i rudokopima jedan zaostatak sisteme ropstva.
Danas su se stvari sasvim izmenile. Danas je radnik slobodan srazmerno, u koliko mu to njegov posao dopušta. Jedino ropstvo, pod kojim on pati, jeste strast za pićem. U tom odnosu on je još sa-svim sličan Eskimosu i severoameričkim Indijan-cima. Zar bi zbilja radnik mogao biti slobodan? Tada bi on morao da radi poslove jednoga slobod-na, odgovorna čoveka. On se mora uvežbati u samo-savlađivanju i samoupravljanju i savremena, tj. sa-dašnja zadovoljstva i požude žrtvovati plemenitijim uživanjima budućnosti. Položaj jednoga radnika može se izdići i popraviti samo pomoću samosavlađivanja i samopoštovanja.
Danas je radnik više, mnogo više državni građanin, nego što je to ikada do sad bio. On je danas priznata sila i ima veoma živa učešća u stvaranju ustava. Za njega danas postoje radnički instituti, novine, sredstva za potpomaganje i popravljanje i moralno izdizanje. Radnik danas ima pristupa u oblast duhovnoga rada i s vremena na vreme baš iz radničkoga staleža postaju veliki mislioci, veliki umetnici, inžinjeri, prirodnjaci, pesnici i oni svi naglašavaju da duh ljudski nema klase ni ranga i da ne zna za to, i da ideal duha ne isključuje ni jednu klasu ljudi. Uticaj popravljanja i morala utiče na društvo do u njego-vim najdubljim dubinama i svaki nam dan daje izo-biljne dokaze o podizanju industriskih radničkih klasa na položaj jedne socijalne sile. Može se pokazivati nezadovoljstvo, i ono se zbilja i pokazuje; ali nezadovoljstvo je samo neophodni uslov za napredak; jer se niko neće osetiti pobuđen, podstreknut da teži dalje, u viši položaj, kad ne bi pre toga bio nezadovoljan sa nižim položajem iz koga bi rad bio da iziđe. Zadovoljan biti znači počivati i mirovati, a iz osnovnih i razumnih razloga nezadovoljan biti znači: težiti, znači raditi da se nešto u budućnosti stvori.
Radničke klase vrlo se potcenjuju. Ma da one dobijaju zaradu ili dnevnice, koje nadmašuju prosečnu zaradu ljudi što se bave umnim poslom, ipak, mnogi od njih nemaju drugih misli, nego da stanuju po zabitnim i rabatnim kućama i da suvišak u vremenu što ga imaju i novcu u piću utroše. Izgleda kao da njima oskudeva pažnja prema sebi samima i poštovanje svoje sopstvene klase. Oni nas utvrđuju u mišljenju da u radu leži nešto što čoveka ponižava; a ništa pogrešnije i lažnije nego to shvatanje. Rad svake vrste donosi sobom i daje dostojanstvo i čini čast čoveku, koji ga radi. Najviše je bez časti i dostojanstva čovek koji je nemaran i len.
Sposobni radnici, samo kada bi hteli imati volje za to, mogli bi zadobiti isto tako visok po-ložaj u društvu, kao što ga imaju obrazovane klase ljudi. Šta njih zadržava da se ne izdižu? Jedino ih zadržava ta okolnost što oni svoje slo-bodno vreme neće na to da upotrebe da obrazuju svoj duh. Oni imaju novaca u dovoljnoj količini; ali njima ne dostaje ne novac nego obrazovanje. Oni treba da znaju, da položaj jednoga čoveka u društvu ne zavisi od toga šta i koliko on zarađuje, nego od njegova karaktera i od njegove inteligencije. Ako su oni isključeni, tj. ako nemaju prava u društvu, to su se većim delom ili oni sami isključili, ili je to isključenje otuda, što se oni ne koriste okolnostima i prilikama, jer su rasipači i njihovu zaradu daju za zadovoljenje ži-votinjskih prohteva i za to što ne neguju najple-menitije osobine svoga bića.
Ma da imaju veliku zaradu i dobru dnevnicu, oni se i u odelu i u razgovoru kao i u običajima pridržavaju onoga, što čitavu klasu obeležava, to jest u slobodnim časovima su nečistih i neopranih ruku, odelo im je prljavo i ishabano. Jedan radnik, ma kako on bio sposoban, uvek je sklon svoju svest i razum svoj da prilagodi razumu drugova koji se nalaze na najnižem nivou. Čak i one posebne nagrade i novac od njih što ga zaradi naročitim umešnim radom vrlo je često za to ili tome namenjen da radnika demorališe, da ga ponizi. Međutim on bi se mogao tako pristojno odevati; on bi mogao tako dobro živeti, mogao bi da pribavi sebi i fizičke i duhovne naslade i ugodnosti isto tako, kao što to imaju razne vrste prosvetnih radnika. Ali ne! Iznedelje u nedelju i de to jednim te jednim putem: zaslužena zarada se pojede, ona je žrtva kavane i kad rad zastane ili kad naiđu bolesti, sirotinjski dom postaje još jedino utočište. Kako da se izleče ove užasne nedaće i bede? Jedni vele: izlečićemo ih boljim vaspitanjem; drugi govore: pomoću moralnoga i religioznoga poučavanja, a treći nagoveštavaju: treba udesiti bolji porodičan život, dati bolje žene i bolje majke. Nema sumnje sve bi ovo doprinelo poboljšanju naroda. Sasvim je jasno i očigledno da u narodu vlada mrak neznanja, bezgraničnoga neznanja, i to se neznanje mora otkloniti pre nego što bi valjalo išta raditi na poboljšanju nižih klasa. Mora se izmenuti ceo rad, ceo se karakter njihov mora da promeni i ljudi se moraju još iz najranije mla-dosti svoje privikavati samosavlađivanju, brižljivosti i radu.
Vreme kada nastupe dobre i velike dnevnice ne ostavlja na dušu naroda nikakav dobar upečatak i trag. Zarada i dnevnica su se dizale, a moral je opadao, a rad koji je rađen i svršavan rđavo je izvođen. Karakter engleskoga radničkoga staleža očigledno se pogoršao. Mi smo otpočeli i suviše da se oslanjamo na inozemstvo. Trgovina poče da propada, a radnici kao god i fabričari i oni što daju rad, osetiše ogromne štete i gubitke u kapitalu. Lord Aberdin bio je mišljenja, tj. tvrdio je, da je za vreme oskudice rada u južnom Velsu radnički svet oštećen bio sa 72 milijuna dinara. Sto i dvadeset hiljada radnika od jednom je ostalo na ulici bez rada i za to vreme nerada svake nedelje je na zaradi gubljeno 3,600.000 dinara. Šta pak poslodavci misle o ovome nije teško pogoditi. Ali neće biti zališno, ako iznesemo ne-kolike podatke. Jedan veliki posednik majdana u južnom Lankastru veli: „Pijanstvo se umnožava i raste i prinudna sredstva što se čine, nisu u stanju da zaplaše ljude. Radnički narod dobio je veću dnevnu zaradu i pravo glasanja, pre nego što je obrazovanje uticalo i pripremilo ih na promenu."
Jedini put i način da se svemoć neznanja oslabi, jeste u tome, da se znanje pojača i umnoži. Kada se javi sunce na obzorju, na istoku, tada se rastura mrak i tama i tada se kriju u svoje rupe mračna buljina, slepi miš i ostale noćne grab-ljivice. Neka se narodu da obrazovanje — neka se narodu da bolje vaspitanje, to će se broj zločina izvesno umanjiti, to će slabiti i sve više gubiti se pijanstvo i bezakonje, nestajaće postupio sve-moći zla i bede. Mora se priznati da vaspitanje, samo vaspitanje nije dovoljno za ovu svrhu. Pametan čovek može biti ujedno i pametna vancaga i što je pametniji, to može i pametnija vancaga i nevaljalac da bude. Prema ovome vaspitanje se mora zasnivati na religiji i moralu. Jer vaspitanje samo sobom neće moći da otkloni i u korenu ubije porok i poročne naklonosti. Negovanje i obrazovanje duha ima mali i to neznatan uticaj na moralno povedenje. Mogu se u književnosti videti veoma umešni, spremni ljudi, koji nemaju nikakva oslonca, koji su nebrežljivi, trošadžije, rasipači, pijanice i koji prosto žive i tonu u izvesnim porocima. Iz toga se da zaključiti da se vaspitanje mora zasni-vati na veri i moralu. Ni siromaština naroda ne zadaje toliko brige sa njenim društvenim padom i poniženjem, kao što se to obično smatra. Pitanje je po svojoj bitnosti čisto moralno. Kada bi se zarada i dohoci radeničkih klasa mogli iznenada da udvostruče, to se njihovo blagostanje ne bi podiglo, niti udvostručilo; jer blagostanje čovekovo ne leži u imanju, u novcu. U stvari te udvojene nadnice, ta dupla zarada mogla bi lako kletvu da donese, mesto što bi trebala blagoslov da izlije. Kod mnogih bi ta dupla zarada donela udvojenu ili pojačanu upotrebu pića raznih i njenih posledica, tj. uvećao bi se broj pijanica i pijanstva, broj sudskih parnica i zločina.
Dr. Brevster u Edinburgu veli ovo: „Vrlo bi malo donelo mira i sreće ljudskome društvu kada bi se velike istine materijalnoga sveta ograničavale na mudrace i obrazovane ljude. Tako ograničena podela znanja prestala bi u brzo da bude blagodet za svet. Svetske nauke i znanja i duhovne nauke - ta udvojena struja duhovne životne krvi čovečanstvane sme da protiču samo kroz velika društvena tela i kroz njihove glavne delove, nego ona moraju da protiču i kroz najmanje žilice i kanale društva i da društvo mogu hraniti i čistiti. Znanje je mana, ali je u isto vreme i lek za naše moralno biće. Tamo gde je zločinstvo otrov, znanje je kontra otrov, koji zločinstvu ne da maha da se razvija. Društvo može da izbegne kugu, može nevolju gladi da preživi: ali demon neznanja sa svojim užasnim pratiocima, zločinstvom i nasiljem, upada u sva skloništa, razorava naše uredbe i raj društve-noga uređenja pretvara u pravu pustinju. Usled toga društvo ima velikih dužnosti, koje treba da ih ispuni. Kao što država kazni zločinstvo, tako isto ima dužnost, da se od zločinstva zaštiti. Kao što nam država propisuje i daje zakone, isto tako treba da nas nauči da te zakone čitamo i dokle nas tako uči, mora nas poučavati plemenitim istinama, koje nam iznose moć i mudrost velikoga zakonodavca; na taj način država rasprostire i širi znanje, obrazovanje uzima sve veće razmere i čini ljude zadovoljnima, srećnima i skromnima i tako ih priprema da budu u isto vreme i mirni i poslušni građani."
Pokojni notimgenski major Vilijam Felkin, koji je u početku i sam bio radnik, rekao je jednom ovo: „Ako je neko rad da popravi svoje stanje, on mora toliko zasluživati koliko je god više mogućno, a toliko malo trošiti, što je manje mogućno i mora paziti da ono što utroši u koliko je više mogućno stvori njemu i njegovoj porodici uživanja. Prva ušteda, koju radnik od svoje zarade učini i na stranu ostavi jeste prvi i najvažniji korak na putu njegovoga potpunoga obezbeđenja i prave nezavisnosti. Ako radnik to postigne te izvede, a postići ga može i najsiromašniji radnik, osetiće blagoslov toga. Radnik se mora starati da ukupni izdaci ostanu u krugu čistih primanja i prihoda, pri čemu se sve slučajne potrebe brižljivo prouče. Naravno da se ovo postigne treba se paštiti, treba uložiti truda, prisebnosti, pred-viđenosti i po mogućstvu nešto samoodricanja.
I ako dobro znam šta to znači za neznatnu nagradu duge sate i čitav dan raditi - ipak sam uveren, da se može i tad uzdržavati; i kako dobro znam kao i svaki drugi radnik što zna, kome su i upućene ovo reči, to se usuđujem da mu iznesem svoje iskustvo: dobitak što ga imamo od nezavi-snosti mnogo je značajniji i mnogo više vredi, nego izdaci što smo ih učinili da do nje dospemo, i drugo: postignuće nezavisnosti, manje ili više leži u moći samih ljudi i njihove dobre volje i zauzimljivosti.