Korisnik:Jekapin/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bakrotisak, ili bakroštampa, grafička je tehnika duboke štampe uz pomoć otiskivanja bakroreza na hartiji, kojom se postiže visok kvalitet boja i brzina štampanja.[1] Ona obuhvata sledeće postupke: konvencionalna bakroštampa, autotipijska bakroštampa, kombinovana bakroštampa i elektrogravirna bakroštampa.

Tehnikom bakroštampe postiže se visok kvalitet boja i brzina štampanja, a pogodan je za štampu slika koje imaju postepene prelaze tonova. Prelaskom boje sa forme na papir i njenim upijanjem omogućeno je bogatstvo tonova, jer razliveni tonovi prelaze jedan u drugi, te se tako postiže da nema oštrih prelaza tonova kao što je to slučaj u drugim tehnikama štampe.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Bakropis: Francisko Goja, Užasi rata (1810-1815)

Počeci duboke štampe, ili bakroštampe, vezani su za pojavu bakroreza. Bakrorez se razvio iz zlatarskog zanata početkom 15. veka, a smatra se da ga je pronašao florentinski zlatar Maso Pinikvero (ital. Masso Piniquero).[2] Različite linije, ornamenti i crteži urezivani su ručno u površinu bakarne ploče, što je zahtevalo veliko zanatsko umeće. Nakon toga, u udubljenja na bakarnoj ploči bi se utrljavala boja, a zatim bi se pažljivo uklaljala suvišna boja i vršilo bi se utiskivanje.

Kod bakroreza udubljeni štampajući elementi bi bili dobijeni mehaničkim putem, ali se kasnije prešlo na jednostavnije načine izrade - hemijskim putem. Fotomehanički postupak za izradu štamparske forme primenjen je prvi put 1897. godine, a radi se o novom industrijskom bakropisu gde se forma takođe izrađuje nagrizanjem, ali za prenošenje crteža sa filma i regulisanje dubine nagrizanja koriste se kopirni slojevi.[2]

Postupak[uredi | uredi izvor]

Kod bakroštampe, otisak se dobija na taj način što je temeljni cilindar, nosač štamparske forme, delimično uronjen u posudu sa specijalnom bojom (jako razređena boja sa isparljivim rastvaračima, obično toluen, a za prosvetljivanje boja feršnit).[3] Sa svih ispupčenih površina specijalnim čeličnim rakelom (nožem, strugačem) uklanja se boja, tako da se ona zadržava samo u udubljenjima. Iz ovih udubljenja štamparske forme boja se prenosi direktno na podlogu za štampanje.

Štamparska forma[uredi | uredi izvor]

Izdubljena štamparska forma
Ploča prekrivena bojom
Boja je rakelom skinuta sa ispupšanih štamparskih elemenata
Na ploču se postavlja papir i pritiska teškim valjkom
Boja je preslikana na papir

Štamparska forma kod bakroštampe, kao vrste duboke štampe, sadrži štamparske elemente koji su udubljeni i slobodne ispupčene površine. Postupak dobijanja štamparske forme za bakroštampu je različit s obzirom na njene vrste i može biti klasični indirektni postupak pomoću pigmentnog papira i gravirni postupak (klišografi). Graviranje se radi elektromehanički, elektronski i laserski.[4]

Za razliku od visoke i ravne štampe, gde se tonovi dobijaju različitom veličinom i razmeštajem rasterskih tačaka uz jednaku debljinu nanose sloja boje, kod bakroštampe tonovi se dobijaju nanošenjem različite površine i debljine sloja boje.[5]

Vrste štampe[uredi | uredi izvor]

Danas postoji više varijanti duboke štampe, odnosno bakroštampe, koje se međusobno razlikuju prema načinu izrade štamparske forme. Osnovna podela bakroštampe jeste sledeća:

  1. Konvencionalna, klasična ili obična bakroštampa
  2. Autotipijska bakroštampa
  3. Kombinovana bakroštampa
  4. Elektrogravirna bakroštampa

Za klasičnu bakroštampu karakteristično je da svi štamparski elementi imaju jednake površine po obliku i veličini, a dubine im mogu biti različite. Prema tome, na otisku će se javiti različiti nanosi boje u zavisnosti od dubine štampajućih elemenata, što im omogućava reprodukovanje različitih tonova.[2]

Za razliku od klasične bakroštampe, kod autotipijske štampe svi štamparski elementi imaju istu dubinu. Da bi se postiglo postojanje više tonova koristi se rasterska tehnika, odnosno - različiti tonovi se postižu različitom površinom štampajućih elemenata.[2] Ona predstavlja pokušaj zamene upotrebe pigmentnog papira.

Kombinovana bakroštampa ima karakteristike i klasične i autotipijske štampe: kod nje štamparski elementi imaju i različitu površinu i različitu dubinu.[2]

Kod elektrogravirne štampe površina i dubina štampajućih elemenata zavise jedna od druge, te se povećanjem dubine povećava i površina - a smanjenjem jednog od ovih elemenata smanjuje se i drugi. Štamparska forma se kod ovog tipa bakroštampe dobija pomoću elektronskog uređaja - helioklišografa, i to elektromehaničkim graviranjem štamparskih elemenata.[6][7] Za graviranje se koristi dijamantska igla čiji vrh pravi udubljenja u bakarnoj košuljici. Originali, tj. predlošci za očitavanje su filmovi ili digitalni zapisi (od kompjutera do gravure).[7]

Priprema štamparskog cilindra[uredi | uredi izvor]

Štamparski cilindar se sastoji iz dva dela: osnovnog cilindra i tiražne košuljice (Balardovog plašta), koje spaja međusloj. Osnovni cilindar ima jezgro od čelika na kome se nalazi sloj bakra debljine nekoliko milimetara. Balardov plašt se izrađuje u sopstvenom pogonu, i to za svaku novu štamparsku formu posebno. Pre nanošenja Balardovog plašta na osnovni cilindar, nanosi se međusloj, koji će kasnije omogućiti skidanje iskorišćenog plašta sa cilindra. Na Balardovom plaštu izrađuje se štamparska forma, a da bi ta površina u toku štampe bila tvrđa, na nju se nanosi, posle nagrizanja, sloj hroma. Kada se štampanje završi, Balardov plašt se skida sa osnovnog cilindra, a zatim se izrađuje novi plašt za novu štamparsku formu.[8]

Mašine[uredi | uredi izvor]

Mašine za bakroštampu se dele u zavisnosti od forme papira na one koje štampaju iz tabaka i one koje štampaju iz rolne (rotacije, cilindar). Rotacione mašine mnogo se češće koriste, i to samo za štampanje velikih tiraža (jer je izrada štamparskih formi za duboku štampu relativno skupa) - novina, časopisa i slično.

Rotacione mašine imaju pet osnovnih grupa delova:

  1. Nosač rolne papira
  2. Uređaj za štampanje
  3. Uređaj za sušenje boje
  4. Uređaj za savijanje i sečenje
  5. Uređaj za izlaganje (u tabacima ili ponovo namotavanje u rolnu)

Dok su mašine konstruisane u jedan ili dva nivoa, širina papirne trake može da bude i do tri metra, a brzina štampanja od oko 50 000 okretaja na čas.[9]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Božović, B. (1990) Tehnologija visoke i duboke štampe: za I-IV razred grafičke škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  • Vraneš, A. Marković Lj. (2013). Od rukopisa do biblioteke: pojmovnik. Beograd: Filološki fakultet.
  • Đorđević D., Kovačević, M., Tatić, T., Filipesko, B., Konsnantinović, V. (1991). Tehničko-tehnološka priprema grafičke proizvodnje I: za I i II razred srednje grafičke škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  • Konstantinović, V. Petrović, A. (1988). Osnovi grafičke tehnike: za I razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za sve obrazovne profile. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  • Milovanović, G. (1988). Tehnologija hemigrafije: za I-IV razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za zanimanje Kopista-montažer, Cinkograf i Tehničar hemigrafije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  • Poznovija, M. (1991). Tehnologija sito-štampe: za I i II razred grafičarstva. Knjiga 1. Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vraneš, Aleksandra (2013). Od rukopisa do biblioteke: pojmovnik. Marković, Ljiljana (3. izd.). Beograd: Filološki fakultet. str. 39. ISBN 9788661532214. OCLC 904942723. 
  2. ^ a b v g d Milovanović, Gordana (1988). Tehnologija hemigrafije: za I-IV razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za zanimanje Kopista-montažer, Cinkograf i Tehničar hemigrafije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 8617007117. OCLC 455975403. 
  3. ^ Konstantinović, Vladimir (1988). Osnovi grafičke tehnike: za I razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za sve obrazovne profile. Petrović, Aleksandar (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 126. ISBN 8617007109. OCLC 456414319. 
  4. ^ Konstantinović, Vladimir (1988). Osnovi grafičke tehnike: za I razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za sve obrazovne profile. Petrović, Aleksandar (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 100. ISBN 8617007109. OCLC 456414319. 
  5. ^ Konstantinović, Vladimir (1988). Osnovi grafičke tehnike: za I razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za sve obrazovne profile. Petrović, Aleksandar (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 99. ISBN 8617007109. OCLC 456414319. 
  6. ^ Đorđević, Dragan (1991). Tehničko-tehnološka priprema grafičke proizvodnje I: za I i II razred srednje grafičke škole. Kovačević, Miljko., Tatić, Tomislav., Filipesko, Branislav., Konsnantinović, Vladimir. (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 330. ISBN 8617014679. OCLC 755123258. 
  7. ^ a b Konstantinović, Vladimir (1988). Osnovi grafičke tehnike: za I razred usmerenog obrazovanja grafičke struke za sve obrazovne profile. Petrović, Aleksandar (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 101. ISBN 8617007109. OCLC 456414319. 
  8. ^ Đorđević, Dragan (1991). Tehničko-tehnološka priprema grafičke proizvodnje I: za I i II razred srednje grafičke škole. Kovačević, Miljko., Tatić, Tomislav., Filipesko, Branislav., Konstantinović, Vladimir. (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 330—1. ISBN 8617014679. OCLC 755123258. 
  9. ^ Konstantinović, Vladimir. (1988). Osnovi grafičke tehnike : za I razred usmerenog obrazovanja graficčke struke za sve obrazovne profile. Petrović, Aleksandar (1. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 128. ISBN 8617007109. OCLC 456414319. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Jekapin/песак&oldid=21991973”