Pređi na sadržaj

Korisnik:Sakii Z/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Trgovina oružjem je nezakonita trgovina krijumčarenim malokalibarskim oružjem, eksplozivom i municijom. Predstavlja deo širokog spektra ilegalnih aktivnosti koje se često povezuju sa transnacionalnim kriminalnim organizacijama. Ilegalna trgovina malokalibarskim oružjem, za razliku od drugih predmeta organizovanog kriminala, bliže je povezana sa ostvarivanjem moći u zajednicama umesto sa sticanjem ekonomskog profita. [1] Naučnici procenjuju da ilegalne transakcije oružja iznose preko milijardu američkih dolara godišnje. [2]

Sa ciljem da isprate uvoz i izvoz nekih od najopasnijih vrsta naoružanja, Ujedinjene nacije su 1991. godine stvorile Registar za konvencionalno oružje. Učešće, međutim, nije obavezno, i nedostaju sveobuhvatni podaci o regionima van Evrope. [3] Afrika je, na primer, zbog rasprostranjenosti korumpiranih službenika i slabo primenjenih trgovinskih propisa, region sa ogromnim porastom ilegalne aktivnosti oružja. [4] U rezoluciji da se Registar dopuni pravno obavezujućim normama , Protokol o vatrenom oružju ugrađen je u Konvenciju UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu, koja zahteva od država da unaprede sisteme kontrole krijumčarene municije i vatrenog oružja.

Izveštaj Komisije vladinih eksperata UN za malokalibarsko oružje iz 1999. godine daje prefinjeniju i precizniju definiciju, koja je postala međunarodno prihvaćena. Definicija razlikuje malokalibarsko oružje (revolvere i automatske pištolje, puške i karabine ,mitraljeze, jurišne puške i lake mitraljeze), odnosno oružje dizajnirano za ličnu upotrebu, i lako oružje (teški mitraljezi, ručni puškomitraljezi, montirane bacače granata, prenosne protivavionske topove, prenosne protivtenkovske topove, bestrzajne puške, prenosne lansere protivvazdušnih raketnih sistema i minobacače kalibra manje od 100 mm), koje je predviđeno za zajedničku upotrebu od strane više lica u istoj jedinici. Municija i eksploziv takođe su sastavni deo malokalibarskog i lakog naoružanja koje se koristi u sukobima. [5]

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Iako je trgovina oružjem široko rasprostranjena u regionima političkih previranja, ona nije ograničena samo na takva područja, pa tako je na primer, u Južnoj Aziji, procenjeno je da je oko 63 miliona oružja prokrijumčareno u Indiju i Pakistan. [6]

Suzbijanje trgovine oružjem jedna je od sfera interesovanja u okviru međunarodnog prava. Ujedinjene nacije nastojale su da primene međunarodno pravo radi sprečavanja trgovine oružjem, međutim, to je bilo teško sprovesti, zbog mnoštva različitih faktora koji utiču na to da se trgovine oružjem idalje dešava. [7]

Npr. u Sjedinjenim Državama, termin „Gvozdeni cevovod“ se ponekad koristi za opisivanje međudržavnog autoputa 95 i njegovih spojnih autoputeva kao koridora za trgovinu oružjem u područje Njujorka. [8]

Područja:

SAD

Tokom Američkog građanskog rata (1861–1865), Konfederacija nije imala finansijskih i proizvodnih kapaciteta da vodi rat protiv industrijskog i prosperitetnog severa. Mornarica Unije sprovodila je blokadu duž 3.500 milja obale na jugoistoku i Meksičkom zalivu kako bi sprečila krijumčarenje bilo kakve robe sa juga ili na jug. U svrhu povećanja svog arsenala oružja , Konfederacija je Britaniju smatrala glavnim izvorom oružja. Britanski trgovci i bankari finasirali su izgradnju brodova čija je namena kasnine bila prebacivanje ratnih zaliha u južne luke. Začetnici ove ideje bili su strani agenti Konfederacije -Džejms Danvudi Bulok i Čarls K. Priolo i Frejzer, Trenholm i Ko sa sedištem u Liverpulu, Engleska [9]i trgovci u Glazgovu, Škotska. [10] [11]Britanska publikacija iz 1862. godine rezimirala je učešće zemlje u vođenju blokade:

,,Pobeda za pobedom najboljih, najbržih britanskih parobroda i brodova, napunjenih britanskim ratnim materijalom svake vrste- topovima, puškama na stotine hiljada, barutom od hiljadu tona, sačmom, granatom, patronama, mačevima, tovar za tovarom odeće, čizama, obuće, ćebadi, lekova i potrepština svake vrste, sve plaćeno britanskim novcem, na isključivi rizik britanskih avanturista, dobro osiguranih od strane kompanije Lojds i pod zaštitom britanske zastave, poslato je preko okeana do pobunjenika od strane britanske agencije.'' [12]

Procenjeno je da su Konfederati primili hiljade tona baruta, pola miliona pušaka i nekoliko stotina topova od britanskih učesnika u blokadi. [13]Kao rezultat blokade koja je delovala iz Britanije, rat je eskalirao za dve godine , za koje vreme je ubijeno dodatnih 400.000 vojnika i civila sa obe strane. [14] [15] [16]Po američkom zakonu i članu 10 Sporazuma o ekstradiciji između SAD-a i Velike Britanije iz 1842. (Sporazum Vebster-Ešburton) u to vreme, predsednik Abraham Linkoln imao je mogućnost da krivično goni oružanike (Amerikance i strance) i zatraži od Britanije da preda svoje trgovce oružjem koji su bili uključeni u „Pirateriju“, ali je britanski ambasador u SAD lord Lajons zapretio odmazdom u slučaju da britanski krijumčari budu predmet krivičnog gonjenja. Kao rezultat toga, Linkoln je , kako bi izbegao dipolomatski sukob bio primoran da oslobodi zarobljene britanske učesnike blokade umesto da ih krivično goni.

Meksiko

Tokom Meksičke revolucije, krijumčarenje oružja u Meksiko dostigao je veliki nivo, pri čemu je većina oružja krijumčarena iz Sjedinjenih Država.  [17]Pošto Meksiko nije proizvodio sopstveno oružje, nabavka oružja i municije bila je jedna od najvećih briga za Meksiko.  [17]Po tadašnjem američkom zakonu, krijumčari oružja u Meksiko mogli su biti krivično gonjeni samo ako je neko na licu mesta uhvaćen u prelasku granice sa namerom da kupljeno oružje prenese u Meksiko. [17]Zbog prostranog i često neravanog terena američko-meksičke granice, američka granična policija sa nedostatkom osoblja jednostavno nije mogla da zaustavi masovno krijumčarenje oružja u Meksiko.[17]

Afrika

Građanski rat u Sijera Leoneu trajao je od 1991. do 2002. godine i u njemu je poginulo 75.000 ljudi. Krijumčarenje oružja igralo je značajnu ulogu u ovom sukobu. Oružje svih vrsta bilo je poslato iz inostranstva u Sijeru Leone i Liberiju . To je uključivalo malokalibarsko oružje, kao što su pištolji, jurišne puške, granate, kao i noževe, mačete, itd. Korišćena su i veća oružja poput projektila, lakih mitraljeza, minobacača, protivtenkovskih projektila, tenkova i aviona. Za to vreme u susednoj Liberiji se odvijao građanski rat. Liberijski građanski ratovi trajali su od 1989. do 1997. Rat se odvijao između tadašnje vlade i Nacionalnog patriotskog fronta. Lider Nacionalnog patriotskog fronta Liberije, Čarls Tejlor, pomogao je u stvaranju Revolucionarnog ujedinjenog fronta (RUF) u Sijera Leoneu. Tejlor je primio hiljade ilegalno kupljenog oružja iz istočne Evrope (uglavnom Ukrajine), da bi zatim prodao deo ovog oružja RUF-u u zamenu za dijamante. [18] Predsednik Burkine Faso, Blejz Kompaore, „direktno je olakšao Liberijsku trgovinu oružjem za dijamante“ sa Liberijom i Sijera Leoneom. [18]Kompaore je davao oružje Tejloru, koji bi ih zatim prodao RUF-u u zamenu za dijamante. Ovi krvavi dijamanti bi zatim bili predati Kompaoreu u zamenu za za još oružja. Ovakvom cikličnom razmenom Kompaoreu je data mogućnost da negira direktno slanje oružja Sijera Leoneu.

Zašto trgovci biraju Afriku?

Trgovcima je najpre potrebno sedište, odnosno baza odakle će obavljati svoje operacije. Štabu je potrebno nekoliko aspekata da bi bilo idealno mesto za promet oružja. Prvo, štab treba da ima odgovarajuću infrastrukturu. Za trgovinu oružjem to bi uključivalo sletnu pistu za uvoz i izvoz. Pored toga , skladišta su potrebna za „skladištenje proizvoda koji čekaju isporuku“. [19]Kada proizvod pristigne i bude uskladišten, potrebno ga je isporučiti kupcu, tako da bi sedište trebalo da bude na centralnoj lokaciji u blizini svakog kupca. Takođe, značajno je napomenuti da Afrika ima mnoštvo nezauzete zemlje koju trgovci mogu koristiti.

Fizički prostor je važan, ali pravila i propisi tog prostora su takođe relevantni. Trgovcima je u cilju da traže mesta sa korumpiranim zvaničnicima koji mogu biti lako podmitljivi ili ucenjeni. Ovo omogućava trgovcu da „zaobiđe regulatorne i nadzorne sisteme“ koje je uspostavila vlada.[19] Štaviše, „labav finansijski sistem“ je ključan tako da se velike svote novca koje prebacuje trgovac ne smatraju sumnjivim.[19]

Evropa

Od 1996. godine, širom Evrope primećena je pojava trgovine oružjem. Evropa je sveukupno veliki izvoznik nelegalnog oružja, a Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka i Francuska prednjače po najvećem izvozu. Uvoz u Evropu od 2004. do 2013. smanjen je za 25%, pri čemu je Ujedinjeno Kraljevstvo uvozilo najviše u Evropi. [20] Vatreno oružje koje se uvozi i prenosi obično je malokalibarsko i lakše oružje u poređenju sa velikim mašinama, kao što su tenkovi i avioni. Postoje određene zemlje , kao npr. Nemačka , gde se javlja „kulturna praksa nošenja pištolja'' zbog čega se na oružje gleda kao na znak muškosti i višeg statusa. [20] Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) je 2000. godine započela sa bezbednosnim merama za rešavanje problema trgovine vatrenim oružjem. [21]

Globalna tržišna vrednost

Iako jedna od najmanje profitabilnih ilegalnih aktivnosti trgovina oružjem je po proceni u 2014. donela 1,7-3,5 milijardi dolara, što je čini 9. najvećim kriminalnim tržištem, koje je procenjeno na 1,6-2,2 biliona dolara.

AK-47 (kalašnjikov) je svakako jedno od najprivlačnijih oružja za ilegalnu trgovinu zbog niske cene i velike pouzdanosti. [22]U Iraku, prokrijumčareni AK-47 obično košta 150–300 dolara. U prvih šest meseci invazije na Irak 2003. godine, priliv novog oružja je snizio cenu AK-47, do te mere da se oružje prodavalo za samo 25 dolara, a ponekad i besplatno. Poređenja radi, AK-47 koji se prodaje na Dark veb-u u SAD mogu koštati i do 3.600 dolara, [23] pošto je cena ilegalnog oružja znatno povišena zbog udaljenosti i rizika koji mora da pređe.

Regulacija

Gonjenje trgovaca oružjem pokazalo se teškim zbog rupa u nacionalnim zakonima. Izraelski trgovac oružjem Leonid Minin je 2000. godine uhapšen u Italiji zbog posedovanja droge, a tokom izdržavanja kazne italijanska policija je pronašla preko 1.500 stranica falsifikovanih potvrda transfera novca koji su ga umešali u trgovinu oružjem. Minin je pušten na slobodu u decembru 2002. godine, pošto mu se prema italijanskom zakonu nije moglo suditi jer oružje koje je prodao nikada nije pristiglo u Italiju. Pored toga, neki trgovci oružjem će birati da deluju u zemljama u koje ne mogu biti izručeni. Trgovci oružjem takođe mogu da izbegnu hapšenje zbog nedostatka saradnje između nacija, posebno u Africi i bivšim sovjetskim državama. [24]

U popularnoj kulturi

Film

  • Ratni psi (2016), mračna komedija drama biografski film zasnovan na istinitoj priči o dvojici mladića, Davidu Pakuzu i Efraimu Diveroliju, koji su dobili ugovor od 300 miliona dolara od Pentagona da naoružaju američke saveznike u Avganistanu, a kasnije su se uključili u trgovinu oružjem.

Televizija

  • Sinovi anarhije, kriminalistička drama o izmišljenom motociklističkom klubu odmetnika čiji je glavni izvor prihoda trgovina oružjem u zemlji i inostranstvu.
  • Jormungand, anime televizijska serija zasnovana na manga seriji Keitaroa Takahashija, fokusirana je na ilegalnog trgovca oružjem i njenog telohranitelja deteta vojnika.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kostakos, Panos.A; Arsovska, Jana (2008). „Illicit arms trafficking and the limits of rational choice theory: the case of the Balkans”. Trends in Organized Crime. 11: (4) : 352—378. ISSN 1936-4830. doi:10.1007/s12117-008-9052-y. 
  2. ^ „The Global Regime for Transnational Crime | Council on Foreign Relations”. Council on Foreign Relations. Arhivirano iz originala 13. 5. 2023. g. Pristupljeno 29. 3. 2019. 
  3. ^ „UN-Register”. web.archive.org. 29. 3. 2019. Pristupljeno 28. 5. 2024. 
  4. ^ Thachuk, Kimberley; Saunders, Karen (1. 9. 2014). „"Under the Radar: Airborne Arms Trafficking Operations in Africa".”. European Journal on Criminal Policy and Research. 20: (3): 361—378. ISSN 1572-9869. doi:10.1007/s10610-014-9247-5. 
  5. ^ Greene, O. (2000). „"Examining international responses to illicit arms trafficking"” (PDF). Crime, Law and Social Change. str. (1/2): 151—190. doi:10.1023/A:1008398420612. Arhivirano (PDF) iz originala 23. 3. 2012. g. 
  6. ^ „"Bangladesh turned into arms smuggling route; Experts critical of govt's indifference"”. The Daily Star. 30. 5. 2006. Arhivirano iz originala 23. 1. 2023. g. 
  7. ^ Cattaneo, Silvia "Chapter 5. Targeting the Middlemen: Controlling Brokering Activities" (2004). „Small Arms Survey” (PDF). str. Graduate Institute of International Studies. p. 147. Arhivirano (PDF) iz originala 20. 4. 2022. g. 
  8. ^ Enos, Sandra L. (2012). "Iron Pipeline". Guns in American Society: An Encyclopedia of History, Politics, Culture, and the Law. In Gregg Lee Carter (ed.). str. 440–44. ISBN 9780313386701. Pristupljeno 7. 5. 2015. 
  9. ^ „Embassy of the Confederacy: 19 Abercromby Square · Liverpool’s Abercromby Square and the Confederacy During the U.S. Civil War · Lowcountry Digital History Initiative”. Arhivirano iz originala 10. 4. 2023. g. 
  10. ^ Christina O'Neill (24. 9. 2020). „Running the blockade – How Clyde shipyards supported Confederacy and slavery in the American Civil War - Glasgow Live”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2020. g. 
  11. ^ „Glasgow’s role in the American Civil War”. www.glasgowmuseumsslavery.co.uk. 14. 8. 2018. Arhivirano iz originala 18. 5. 2023. g. Pristupljeno 8. 4. 2023. 
  12. ^ Peter Andreas (16. 1. 2013). Smuggler Nation: How Illicit Trade Made America. Oxford University Press. str. 159. ISBN 978-0-19-930160-7. 
  13. ^ Gallien, Max; Weigand, Florian (21. 12. 2021). „Taylor&Francis”. The Routledge Handbook of Smuggling. str. 321. ISBN 9-7810-0050-8772. 
  14. ^ „Alabama Claims, 1862-1872”. GlobalSecurity.org. Arhivirano iz originala 2. 4. 2023. g. 
  15. ^ David Keys (24. 6. 2014). „Historians reveal secrets of UK gun-running which lengthened the American civil war by two years | The Independent”. Arhivirano iz originala 8. 4. 2023. g. 
  16. ^ Paul Hendren (1933). „The Confederate Blockade Runners | Proceedings - April 1933 Vol. 59/4/362”. Arhivirano iz originala 26. 3. 2023. g. 
  17. ^ a b v g Knight, Alan (1986). The Mexican Revolution. Lincoln: University of Nebraska Press. ISBN 0803277709. 
  18. ^ a b Rothe, Dawn L.; Ross, Jeffrey Ian (2012). „"How States Facilitate Small Arms Trafficking in Africa: A Theoretical and Juristic Interpretation"”. SSRN Working Paper Series. ISSN 1556-5068. doi:10.2139/ssrn.2427762. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 1. 2023. g. 
  19. ^ a b v Thachuk, Kimberley; Saunders, Karen (2014). „"Under the Radar: Airborne Arms Trafficking Operations in Africa"”. European Journal on Criminal Policy and Research. str. 361—378. ISSN 0928-1371. doi:10.1007/s10610-014-9247-5. 
  20. ^ a b Arsovska, Jana. „Introduction: Illicit Firearms Market in Europe and Beyond”. European Journal on Criminal Policy and Research. 20 (3): 295—305. ISSN 1572-9869. doi:10.1007/s10610-014-9254-6. 
  21. ^ Green, Owen (2000). „"Examining international responses to illicit arms trafficking",” (PDF). Under the Counter and over the Border, Springer Netherlands. str. 151—190. ISBN 9789048155699. doi:10.1007/978-94-015-9335-9_6. 
  22. ^ Brauer, Jurgen (2007). „"Chapter 30 Arms Industries, Arms Trade, and Developing Countries",”. Handbook of Defense Economics - Defense in a Globalized World. str. 973—1015. ISBN 9780444519108. doi:10.1016/s1574-0013(06)02030-8. 
  23. ^ Stilwell, Blake (13. 8. 2020). „The AK-47: Everything You Want to Know | Military.com”. Military.com. Arhivirano iz originala 6. 4. 2023. g. 
  24. ^ Cattaneo, Silvia (2004). „"Chapter 5. Targeting the Middlemen: Controlling Brokering Activities"” (PDF). Small Arms Survey. Graduate Institute of International Studies. str. 163—164. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Sakii_Z/песак&oldid=27821047”