Korisnik:Teodora Rr/pesak
Veliki retoričari (fr. grands rhétoriquers) je naziv koji je osmišljen u XIX veku kako bi se opisali dvorski pesnici koji su pisali na francuskom jeziku od sredine XV veka do početka XVI veka. U samom početku koristio se za pesnike koji su pisali u periodu između Fransoa Vijona i Klemana Maroa.[1] Prema Polu Zimtoru, 1861. godine Šarl Heriko preuzima naziv ''реторичар'' iz satire Nova Prava (fr. Droits Nouveaux) Gijama Kokijara, u kojoj je ovaj naziv predstavljao magistrata.
Naziv[uredi | uredi izvor]
Naziv ''велики реторичари'' долази из публикације многобројних научних расправа на тему версификације које користе појам ''реторичар'' u svojim naslovima, kao u Umetnostima druge retorike (fr. Arts de seconde rhétorique), gde druga retorika predstavlja poeziju, ili narodnu retoriku (to jest vernakularnu za razliku od prve retorike koja se odnosi na prozu). Ovi pesnički priručnici nagoveštavali su da je rima bila oblik ili grana retorike.
Načela[uredi | uredi izvor]
Oni nisu osnovali školu ali, kao bliski ljudi prinčeva i diplomata koji su ponekad i međusobno komunicirali, uspostavili su uporedive principe pisanja. Ovi pesnici žive na dvorovima prinčeva i kraljeva. Bili su plaćani da bi pokazali svoju veštinu pisanja, ali i da slave mecenu koji ih hrani. Veliki retoričari nisu formirali homogenu grupu ili organizovan književni pravac. Postojale su velike razlike u individualnom planu stvaranja svakog retoričara. Međutim oni pokazuju velike sličnosti u pesničkom traganju i zvučnom eksperimentisanju. U pojedinim tekstovima njihov način pisanja upoređen je sa polifonijom u muzici XV veka iz burgundske škole i franko-flamanske škole (na primer muzika Žana Okegema). Njihova opčinjenost knjigom retoričkih tekstova Copia koju je napisao Erazmo, igrom reči i teškoće tumačenja njihovih dela povezuju velike retoričare sa ličnostima iz Renesanse poput Erazma Roterdamskog i Rablea.
Tehnike pisanja[uredi | uredi izvor]
Kao inovatori potvrđuju virtuoznost tehnike u svojim opširnim i prenatrpanim pesmama, razvijaju metafore, umnožavaju pesničke igre reči (akrostih, palindrom, tzv. pesme gomile, tzv. dvosmislene rime, skakanje s teme na temu...). Ta zainteresovanost za navede elemente dozvoljava da se istraže nepoznanice u francuskom jeziku u trenutku kada se utvrdio kao jezik: ove pesme imaju ulogu u davanju jasnije slike jezika.
Poezija velikih retoričara[uredi | uredi izvor]
Poezija velikih retoričara predstavlja kompleksnu poeziju koja se odlikuje obiljem upadljivih pesničkih ukrasa, a posebno kompleksnom versifikacijom. Sami pesnici pridavali su veliki značaj umešnosti stila i prefinjenosti versifikacije. [2] Ova poezija utočište pronalazi u srednjovekovnim strogim i često zahtevnim formama kao što su balade, kraljevske pesme ali i rondoi (kratka pesma u kojoj se prvi deo prvog stiha ponavlja na kraju strofa) ili poslanice. Ovde se traga za bogatim i zahtevnim rimama, pre svega za dvosmislenom rimom (rima koja proizilazi iz igre reči), za leoninskom rimom (polustih se rimuje sa krajem stiha), za krunisanom rimom (poslednji slog stiha ponavlja se dva puta) ili pak za vezanom rimom tzv. terca rimom. Ovoj grupi pesnika se pripisuje i unapređenje smenjivanja muških rima (stih se završava bilo kojim zvukom sem nemog e) i ženskih rima (stih se završava nemim e). Poezija velikih retoričara, koja se bazirala na istorijskim i moralnim temama, koristila je i alegoriju, snove, simbole i mitologiju za postizanje didaktičkog efekta.[3] Od svih elemenata koje su koristili prilikom pisanja, najuočljivija je smena proze i poezije.[4]
Kraj velikih retoričara[uredi | uredi izvor]
Fransoa Vijon se različitim ličnim crtama razlikuje od velikih retoričara, iako je, kao i oni, posećivao dvor: dvor Šarla Orleanskog u Bloi, ali bez uspeha. Odraz njegove persone razvija se u pesmama sa do tada neviđenom versifikacijom i raznovrsnošću. Njegovo delo obnavlja pesnički žanr slovo (fr. dit) koji se razvio sa truverima i predstavlja postepenu iscrpljenost uglađenog i viteškog lirizma u XVI veku.
Nezainteresovanost za poeziju velikih retoričara objašnjava se jačanjem kraljevskog uticaja od Šarla VII na velike feodalce, iako je realno da je izazvana urbanizacijom stanovništva zbog razaranja tokom Stogodišnjeg rata i prenošenjem bogatstava usled inflacije i spekulacija. Ta propast pronalazi izraz Fransoa Vijona kod Pjera de Nesona, Mišoa Tajvena, Pjera Šastelana ili Žana Renjera (teme kao što su nesreća, vreme koje prolazi i smrt).
Krajem četrdesetih godina XVI veka, Plejada je smatrala velike retoričare za predstavnike prevaziđene srednjovekovne tradicije (posebno Žoašen di Bele u svojoj Odbrani i proslavljanju francuskog jezika). Stav Plejade mogao je da ima i veze sa pripadnošću staležu i jačanjem nacionalnog osećanja: brojni pesnici i pisci koji su spadali u velike retoričare bili su ljudi neplemićkog porekla koji su služili na dvoru u Burgonji, dok su pesnici okupljani oko Ronsara bili Francuzi među kojima su preovladavali pesnici plemićkog porekla.
Ponovno zanimanje za rad velikih retoričara[uredi | uredi izvor]
Veliki retoričari bili su potpuno zaboravljeni sve dok se nije povratila zainteresovanost za njih zahvaljujući stručnjacima u XIX i XX veku, a različiti radovi, posebno oni koje je napisao Pol Zimtor, pomogli su da se rad velikih retoričara ne zaboravi zbog njihovog duha stvaranja i proučavanja estetike. Savremene književne grupe, uključujući tu i pisce Ulipo pokreta koji na neki način nagoveštavaju proučavanje i i uvežbavanje stila, hvalile su njihove igre rečima i zvučno eksperimentisanje.
Veliki retoričari[uredi | uredi izvor]
Sledeći pisci smatraju se velikim retoričarima:
XIV vek
- Gijom de Mašo (oko 1300-1377), kompozitor i književnik koji važi za preteču pokreta. [5]
XV vek
- Žan Roberte (1405-1492), na dvoru Burbona
- Žorž Šatelen (1415-1475), na dvoru u Burgonji
- Anri Bod (1415-1490), na dvoru Francuske
- Žan Mešino (1422-1490), na dvoru Bretanje
- Olivje de la Marš (1425-1502), na dvoru u Burgonji
- Žan Moline (1435-1507), na dvoru u Burgonji
- Oktavian de Sen-Žele (1468-1502)
XVI vek
- Žan Maro (oko 1450-1526), na dvoru Francuske
- Gijom Kretan (oko 1460-1525)
- Andre de la Vinj (oko 1470- 1526)
- Žan Lemer de Belž (1473-1524), na dvoru u Burgonji, zatim na dvoru Francuske
- Pjer Grenguar (1475-1539)
- Žan Buše (1476-1557)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Paul Zumthor, La Lettre et la Voix : De la « littérature » médiévale, Paris, Le Seuil, 1987.
- Paul Zumthor, Le Masque et la Lumière : La poétique des grands rhétoriqueurs, Paris, Le Seuil, 1978.
- Paul Zumthor, Anthologie des grands rhétoriqueurs, Union Générale d'édition - 10/18, 1978, str. 294
- Cardinal Georges Grente (dir.), Michel Simonin, Dictionnaire des Lettres françaises – Le XVIe siècle, Fayard, Paris, 2001. (ISBN 2-253-05663-4)
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kibler, Wiliam (2019). Medieval france: An Encyclopedia. [S.l.]: ROUTLEDGE. str. 411. ISBN 1-138-06256-1. OCLC 1124785185.
- ^ Larousse, Éditions. „Grands Rhétoriqueurs - LAROUSSE”. www.larousse.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2021-11-14.
- ^ „rhétoriqueur | French poets | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-11-14.
- ^ Guy, Henry (1968). Histoire de la poésie française au XVIe siècle. Tome I, L'École des rhétoriqueurs. Paris: Librairie Honoré Champion. str. 103. OCLC 827180329.
- ^ Autrand, Françoise (2000). Jean de Berry : l'art et le pouvoir. Paris: Fayard. str. 53. ISBN 2-213-60709-5. OCLC 47224393.