Lus Meli Rejes
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: ispraviti transkripciju. |
Lus Meli Rejes | |
---|---|
Datum rođenja | 1967. ili 1968 |
Mesto rođenja | Karakas, Venecuela |
Zanimanje | Novinar, reporter, analist |
Lus Meli Rejes (Karakas) je venecuelanska novinarka, pisac i analitičar. Poznata je kao direktor i osnivač digitalne medije Efekt Cocuio. Dobila je više priznanja za svoj rad.
Obrazovanje
[uredi | uredi izvor]Rejes je odrasla u osiromašenom području Karakasa, [1] i kako je njen glavni cilj bio da pobegne od siromaštva, [1] nikada nije sanjala o novinarstvu. Ni ona nije mislila da je to pravi posao za nju, ali profesor ju je uvjerio da studira Društvene komunikacije. Ipak, u njena prva dva semestra još uvek nije osećala da je prikladna novinarstvu.[1]
Diplomirala je sa diplomom iz oblasti Društvenih komunikacija na Centralnom univerzitetu Venecuele (UCV). Magistrirala je Organizacionu komunikaciju i novinarstvo na Katoličkom univerzitetu Andres Bello (UCAB). U 2016. godini pohađala je kurs iz preduzetničkog novinarstva na CUNI-u, studirajući na engleskom jeziku. Bila je međunarodna stipendistkinja Fondacije Konrad Adenauer[2]. Takođe je dobila grant od Organizacije američkih država (OAS) za jednomesečni kurs o integraciji Anda na Papinskom univerzitetu Ksavierian u Bogoti.[3]
Rejes je trenutno profesor na postdiplomskim studijama političke komunikacije na Univerzitetu Simon Bolivar (USB).
Karijera
[uredi | uredi izvor]Rejes je započela svoju karijeru radeći kao sportski novinar za novinu Poslednje novosti, s kojom se nije mnogo povezala.[4] Kasnije je radila za El Araguneo, gde je bila zadužena za politiku, koju je volela i postala jedan od njenih glavnih interesa.[3]
U jednom intervjuu je rekla da je tek u februaru 1992. godine bila „krštena“ kao novinarka. [4] Tada je pokrivala pokušaj državnog udara februara 1992. protiv Karlosa Andres Pereza. Priznala je: „Nisam znala da dolazi državni udar, bila sam previše jojota.“[4] Ovo je bio njen prvi dan na poslu, insistirajući da mora da napusti kuću da ide na posao; označilo je njenu karijeru.[5]
Godine 2002. postala je politički urednik Poslednjih novosti. Promovisana je na mesto šefa istražne grupe, što je radila narednih deset godina. Vodila je izborni projekat „Tuvoto2012“ („Vaš glas 2012“) preko Cadena Caprilesa godinu dana. Nakon toga, postala je direktor Diario 2001 u 2014. godini.
U 2015. godini kreirala je novo nezavisno telo za digitalne medije sa kolegama Laurom Veffer i Josefinom Rugiero, pod nazivom Efecto Cocuio, sa sloganom „Novinarstvo koje osvetljava“.[6] Ideja za veb stranicu je usledila nakon incidenata u kojima su osnivači progonjeni zbog pokušaja novinarske slobode ; Sama Rejes je optužena od strane vlade za pisanje članka o nestašici benzina u Venecueli. [7]
Publikacije
[uredi | uredi izvor]Knjige i blog
[uredi | uredi izvor]- Con la vagina bien puesta ( Sa dobro postavljenom vaginom ), 2006. Tekst o odnosu žena prema društvu i značaju fizičkog izgleda.
- Marketing político: Herramientas para ganar elecciones ( Politički marketing: Alati za pobjedu na izborima ), 2003. Tekst napisan u saradnji sa Carmen Beatriz Fernandez o upotrebi političkog marketinga.
- Politikom Real,[8] (od 2002) digitalna kolumna (blog) za analizu i političko mišljenje.
Izveštaji i istrage
[uredi | uredi izvor]- Slučaj Micabu (u saradnji sa Gerardom Rejesom) o nepravilnostima u ugovoru za štampanje ustavnog teksta 2000. godine.
- Corrupción en el secuestro del "canciller" de las FARC, Rodrigo Granda ( Korupcija u otmici FARC "savetnika" Rodrigo Granda ) 2005. godine, o nestanku Rodriga Granda koje je prouzrokovalo diplomatsku krizu između Kolumbije i Venecuele.
- Koraci Korupcije u projektu Iran-Venecuela 2007. godine.
Prepoznavanje
[uredi | uredi izvor]Godine 2014. dobila je nagradu Napolitan Viktori za zasluge u latinoameričkom političkom novinarstvu.[9]
Uvrštena je na listu 30 najuticajnijih akademika u Iberoamerici 2017. od strane Esglobal-a.[10]
Odbor za zaštitu novinara je 2018. godine dodelio Rejesu nagradu za Međunarodnu slobodu štampe. U svom pozdravnom govoru, ona je ukazala da je bilo mnogo drugih novinara ubijenih i zatvorenih te godine, i napomenula činjenicu da je za 25 godina političkog novinarstva morala početi nositi zaštitnu odeću 2017. godine, iako se pre susretala sa pretnjama vlade i pretnjama zatvorom.[11]
Tajm „Osoba godine“ 2018. godine bili su „Čuvari“, novinari koji su odbijali da se povuku, iako su bili progonjeni zbog iznošenja istine. Iako nije bila jedna od četiri primarna primaoca časti, Rejes je bila primećena u punom tekstu.[12]
Lični život
[uredi | uredi izvor]Rejes ima muža, Denisa, i sina, Ivana, koji je fotoreporter. [11]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v „Entrevista: El momento de Luz Mely Reyes”.
- ^ „Invitados a charlas en el marco del Premio y Festival de Periodismo Gabriel García Márquez”. Arhivirano iz originala 12. 8. 2018. g. Pristupljeno 8. 3. 2019.
- ^ a b „Reseña de Luz Mely Reyes como conferencista en el Simposio Internacional de Periodismo Digital de 2017 (ISOJ por sus siglas en inglés)”.
- ^ a b v „Periodismo sin corbata: Entrevista a la Directora de Efecto Cocuyo”.
- ^ „AQ Top 5 Latin American Journalists: Luz Mely Reyes”. Americas Quarterly. Pristupljeno 27. 1. 2019.
- ^ „¿Quiénes Somos? en la web de Efecto Cocuyo”. Arhivirano iz originala 11. 03. 2019. g. Pristupljeno 08. 03. 2019.
- ^ Weiss, Jessica. „New site Efecto Cocuyo takes on independent reporting in Venezuela”. IJNet. Arhivirano iz originala 18. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 3. 2015.
- ^ „Blog de Luz Mely Reyes”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2019. g. Pristupljeno 08. 03. 2019.
- ^ „Nominados y Ganadores a los Victory Awards 2014”. Napolitans. Pristupljeno 28. 1. 2019.
- ^ „Las intelectuales más influyentes de Iberoamérica 2017”. Arhivirano iz originala 17. 03. 2018. g. Pristupljeno 08. 03. 2019.
- ^ a b „Luz Mely Reyes, Venezuela - International Press Freedom Awards”. Committee to Protect Journalists. Pristupljeno 27. 1. 2019.
- ^ Vick, Karl. „TIME Person of the Year 2018: The Guardians”. Time (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 12. 2018.