Mardžori Kameron

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mardžori Kameron Parsons Keml
Lični podaci
Puno imeMardžori Kameron Parsons Kimel
NadimakKandi
Datum rođenja(1922-04-23)23. april 1922.
Mesto rođenjaBel Plejn, Ajova, SAD
Datum smrti24. jul 1995.(1995-07-24) (73 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija, SAD
DržavljanstvoAmeričko, SAD
Porodica
SupružnikDžek Parsons
DecaKristal Eve Keml
Umetnički rad
PoljeCrtež, Slikarstvo, Poezija
PravacBit generacija, Psihodelija, Okultizam, Nadrealizam

Mardžori Kameron Parsons Kimel (engl. Marjorie Cameron Parsons Kimmel; Bel Plejn, 23. april 1922 — Los Anđeles, 24. jul 1995) bila je američka umetnica, pesnikinja, glumica, okultista i sledbenik Telema, novog verskog pokreta koji je osnovao engleski okultista Alister Krouli. Tokom profesionalne karijere nastupala je pod imenom Kameron.

Školski prijatelji i nastavnici podjednako su je definisali kao neobično dete koje je po prirodi posmatralo svet iz drugog ugla.

Posle izbijanja Drugog svetskog rata Kameron se prijavila u ratnu mornaricu i posle perioda obuke postala kartograf. Nakon otpuštanja iz vojske 1945. godine, nastanila se u Pasadeni u Kaliforniji, gde je za manje od godinu dana upoznala čoveka koji će joj promeniti život. Kameron je imala dvadeset četiri godine kada je upoznala Džeka Parsonsa, mladog i harizmatičnog naučnika eksperimentalne grupe za istraživanje raketa na vrhuncu karijere, saradnika osnivača Laboratorija za mlazni pogon i majstora Loze Agape ogranka O.T.O. Stupili su u vezu i venčali se 1946. godine. Sledećih sedam godina Kameron i Parsons zajedno su radili u magiji, ljubavi i umetnosti, rađajući jedno od najlegendarnijih magično-umetničkih partnerstava veka. U prvim godinama njihove veze Kameron nije bila svesna takvog događanja, već je bila i nezainteresovana za Džekov duhovni put, preferirajući umetnost i ljubav nad praksom magije. Ali kako je vreme odmicalo, Parsons je preuzeo drugu funkciju u Kameroninom životu, dok je postepeno postajao njen mentor. Preimenovao ju je u Kandida, preporučio joj knjige, propisao rituale i meditativne prakse kako bi se nosio sa njenim depresijama. Kada je Džek Parsons umro u eksploziji misterioznog porekla u svojoj hemijskoj laboratoriji kod kuće u Pasadeni 1952. godine, Kameron je sumnjala da je njen suprug ubijen. Nakon toga ona odlazi u Bomont, gde pokušava da se poveže sa duhom izgubljenog ljubavnika kroz niz magičnih dela.

Prelazeći u Bomont, osnovala je multi rasnu okultnu grupu pod nazivom Deca, koja se posvetila ritualima seksualne magije sa namerom da proizvodi „mesečevu decu“ mešovite rase koja će biti posvećena bogu Horusu. Grupa se ubrzo raspala, najviše zbog toga što su mnogi njeni članovi postali zabrinuti zbog Kameroninih apokaliptičnih predviđanja.

Nekoliko godina kasnije vraća se u Los Anđeles, gde se 1954. godine pojavila u filmu Svečano otvaranje kupole zadovoljstva (Inauguration of the Pleasure Dome).[1] Takođe je upoznala režisera Kertisa Haringtona i glumila u njegovom filmu Zvezda pelina (The Wormwood Star). Godine 1955. predstavljena je na naslovnoj strani prvog broja umetničkog i književnog časopisa Semina Volis-a Bermana.

Retko ostajući na jednom mestu tokom 1950-ih i 1960-ih, živela je u naselju Džošua Tri, San Francisku i Santa Fe. Godine 1955. rodila je kćer, Kristal Iv Keml. Iako su je povremeni zdravstveni problemi sprečavali da radi, njena umetnost i poezija rezultirale su sa nekoliko izložbi. Od kraja 1970-ih do smrti 1995. godine, Kameron je živela u bungalovu u Zapadnom Holivudu, gde je odgajala svoju ćerku i unuke, bavila se esoterizmom i stvarala umetnička dela i poeziju. Umrla je od raka u Veteranskoj bolnici u Los Anđelesu 24. jula 1995. godine u sedamdeset trećoj godini života.

Kameronino prepoznavanje kao umetnice desilo se nakon njene smrti, kada su se njene slike pojavljivale na izložbama širom Sjedinjenih Država Godine 2006. stvorena je Fondacija Kameron-Parsons da očuva i promoviše njen rad, a 2011. godine objavljena je biografija o njoj koju je napisao Spenser Kansa.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost: 1922—1945[uredi | uredi izvor]

Kameron je rođena u Bel Plejn-u u Ajovi, 23. aprila 1922. godine.[2] Njen otac, železnički radnik Hil Lesli Kameron, bio je usvojeno dete škotsko-irske porodice; njena majka Kari Kameron bila je holandskog porekla.[3] Kameron je bila prvo dete, a imala je dva brata i sestru: Džejms (rođ. 1923), Mari (rođ. 1927) i Robert (rođ. 1929).[4] Živeli su na bogatijoj severnoj strani grada, mada je život i dalje bio težak zbog Velike depresije.[5] Kameron je pohađala osnovnu školu i srednju školu Bel Plen, gde se dobro snašla sa umetnošću, engleskim jezikom i dramom, ali nije uspela na časovima algebre, latinskog i građanskog. Takođe se bavila atletikom, bila član pevačkog društva i hora.[6] Porodica Kameron se 1940. godine preselila u Davenport kako bi njen otac Hil mogao da radi u fabrici za proizvodnju municije Rok Island Arsenal. Kameron je završila srednju školu u Davenport-u.[7] Napuštajući školu, radila je kao umetnica za izlaganje u lokalnoj robnoj kući.[7]

Nakon ulaska Sjedinjenih Država u Drugi svetski rat, Kameron se u februaru 1943. godine prijavila za dobrovoljnu hitnu službu pri Ratnoj mornarici Sjedinjenih Država. U početku poslata je u kamp za obuku na Državnom učiteljskom fakultetu u Ajovi u Sider Folsu, a potom je poslata u Vašington, gde je služila kao kartograf. Tokom tih dužnosti, ona je upoznala premijera SAD Vinstona Čerčila u maju 1943.[8] Prekomandovana je u mornaričku fotografsku jedinicu u Anakostiji, gde je radila kao nadzornik filmoteke za propagandne dokumentarce, a tokom ovog perioda upoznala je razne holivudske zvezde.[9] Kada se njen povređeni brat Džems vratio u SAD sa služenja u inostranstvu, ona se vratila u Ajovu da ga vidi, zbog čega je bila zatvorena u dvorištu kasarne do završetka rata.[10] Iz nepoznatih razloga, dobila je časno otpuštanje iz vojske 1945. godine. Otputovala je u Pasadenu u Kaliforniji i pridružila se porodici, gde su njen otac i braća našli posao u Laboratoriji za mlazni pogon (Jet Propulsion Laboratory JPL).[11]

Džek Parsons: 1946—1952[uredi | uredi izvor]

U Pasadeni, Kameron se srela sa bivšom koleginicom, koja ju je pozvala da poseti veliku kuću u američkom zanatskom stilu [a] poznatu pod nazivom Župa. Kuća se tako zvala, jer je kuću držao u zakupu Džek Parsons, koji je bio i pobožni sledbenik Telema, novog religioznog pokreta koji je osnovao engleski okultista Alister Krouli 1904. godine.

Parsons je bio majstor Lože Agape, ogranka Telema Red istočnog hrama (Ordo Templi Orientis OTO).[12] Parsons je upravo završio niz rituala koristeći Enohijansku magiju sa svojim prijateljem i stanarom L. Ronom Habedom, a sve sa namerom da privuče „elementarnu” ženu koja će mu biti ljubavnica.[13] Stupili su u vezu 18. januara 1946. Iako Kameron nije bila svesna toga, Parsons je ovo shvatio kao oblik seksualne magije koja je deo Babalonskog dela, obreda prizivanja rođenja telimitske boginje Babalon na Zemlji u ljudskom obliku.[14]

Parsons je sa Habedom i Habedovom devojkom Sarom, osnovao zajedničko preduzeće, u koje je uložio svoju životnu ušteđevinu. Postalo je očigledno da je Hubard prevarant, kada je pokušao da pobegne sa Parsonsovim novcem, što je rezultiralo prekidom njihovog prijateljstva.[15] Vrativši se u Pasadenu, Kameron je tešila Parsonsa. Parsons je odlučio da proda Župu, koja je potom srušena.

Parsons i Kameron su se venčali 19. oktobra 1946. godine u okrugu Oranž, u službi koju je vodio njegov najbolji prijatelj Edvard Forman.[16] Imajući odbojnost prema celoj religiji, Kameron se u početku nije zanimala za Parsonsova telemitska verovanja i okultne prakse, iako je tvrdio da je ona važna sudbina, dajući joj magično ime „Kandida“, (skraćeno Kendi), što je i postalo njen nadimak.[17]

U Zimu 1947. Kameron je otputovala iz Njujorka u Pariz na brodu Amerika sa namerom da studira umetnost, nadajući se da će je primiti uz pismo preporuke škole umetničkog centra Pasadena. Takođe je želela da poseti Englesku i da se sastane sa Kroulijem i objasni mu Parsonsovo delo Babalon. Kameron je po dolasku u Pariz saznala da je Krouli umro i da nije primljena na koledž. U Parizu se sprijateljila sa Žilijet Greko, a pre povratka kući provela je tri nedelje u Švajcarskoj.[18] Kad je Kameron razvila katalepsiju, Parsons joj je predložio da pročita knjige Silvan Moldes o astralnoj projekciji i podstakao je da pročita knjige Zlatna gruda, Kralj i leš, i Džozefa Kembela, Heroj s hiljadu lica.[19] Iako još uvek nije prihvatila Telemu, postala je sve više zainteresovana za okultno, a naročito za upotrebu tarota.[19]

Parsonsova i Kameronina veza se pogoršavala i razmišljali su o razvodu.[20] Za vreme Kameronine posete umetničkoj komuni u San Migel de Aljendeu u Meksiku gde se sprijateljila sa umetnicom Renatom Druks, Parsons se uselio u kuću u Plaža Redondo i bio je umešan u kratku vezu sa Irkinjom po imenu Gladis Gohan.[21] U martu 1951. godine, Parsons i Kameron su se preselili u kuću za odmor u Južnom Oranžu, a Parsons je počeo da radi u kompaniji Bermite, konstruišući eksploziv za filmsku industriju.[22] Ponovo su počeli da održavaju zabave na kojima su uglavnom učestvovali boemi, a Kameron je sa svojom prijateljicom, vajarkom Džuli Makdonald, prisustvovala u džez klubovima na Centralnoj Aveniji.[23] Kameron je stvarala ilustracije za modne časopise i prodavala neke svoje slike, uključujući i neke koje je kupio prijatelj, umetnik Džirai Zodian.[24] Nakon toga, Parsons i Kameron su odlučili da otputuju u Meksiko na nekoliko meseci.[25] Dan pre nego što su planirali da odu, Parsons je 17. juna 1952. dobio posao da napravi eksploziv za filmski set i počeo da radi na njemu. Usred ovog projekta eksplozija je uništila zgradu i smrtno povredila Parsonsa. Odvezen je u bolnicu, ali proglašen je preminuo.[26] Kameron nije htela da vidi njegovo telo i povukla se u San Migel, tražeći od svog prijatelja Džordža Freja da prisustvuje kremiranju.[27]

Period života: 1952—1968[uredi | uredi izvor]

Dok je bila u Meksiku, Kameron je počela da izvodi obrede krvi u nadi da će komunicirati sa Parsonsovim duhom. Kao deo ovih rituala, tvrdila je da je dobila novi magični identitet, Hilarion.[28] Kada je čula da je neindifikovan leteći objekat navodno viđen nad zgradom američkog kongresa u Vašingtonu, smatrala je da je to odgovor na Parsonsovu smrt.[28] Nakon dva meseca, vratila se u Kaliforniju i pokušala samoubistvo.[29] Sve više zainteresovana za okultizam, čitala je radove svog muža. Prihvativši njegova telemitska uverenja, shvatila je njegovu svrhu u vršenju Babalonskog dela i takođe poverovala da je Babalonski duh bio inkarniran u njoj.[30] Ona je poverovala da je Parsonsa ubila policija ili anti-cionisti, i nastavila je pokušaje astralne projekcije, kako bi komunicirala sa njegovim duhom. [31] Kameron je gubila razum i postala je uverena da će nuklearni test na koralnom ostrvu Enivetok rezultirati uništenjem kalifornijske obale.[32] Postoje nepobitni dokazi da je u tom periodu smeštena u psihijatrijsko odeljenje. Tokom ovog perioda, ona je ostala kod telemita Vilfreda Talbota Smita i njegove supruge.[33]

Decembra 1952. Kameron se preselila na napušteni ranč u Bejmontu u Kaliforniji, oko 140 km od plaže Redondo.[34] Uz pomoć Druksa i Pola Matisona, ona je oko sebe skupila ljude koji praktikuju magiju i nazvala ih "Deca". Namerno je uključivala članove raznih rasa, nadgledala je niz rituala seksualne magije sa namerom da stvori mešovitu rasu, koju je nazvala „mesečeva deca”, koja bi bila posvećena Horusu.[35] Kao rezultat obreda zatrudnela je idete nazvala „Zvezda pelina”, iako je trudnoća završila pobačajem.[36] Vremenom, mnogi Kameronini saradnici u okviru „Dece” distancirali su se od nje, posebno zbog njenih sve apokaliptičnih izgovora; tvrdila je da će Meksiko uskoro osvojiti SAD, da će se u starom svetu izbiti rat, da će kometa pogoditi Zemlju, a da će leteći tanjir spasiti nju i njene sledbenike i odvesti ih na Mars.[37] Tokom svojih magičnih rituala koristila je niz lekova, uključujući marihuanu i gljive.

U junu 1953. posetila je Los Anđeles kako bi prisustvovala predavanju Džeralda Herda o upotrebi halucinogenih supstanci.[38] Kameron je bolovala od slušnih halucinacija, čestih depresija i dramatičnih promena raspoloženja.[38] Tokom ovog perioda dopisivala se sa Telemitom Džejn Volfom,[39] iako su je ostali Telemiti i Krovlijevi saradnici kao što su Karl Germer i Džerald Jork smatrali ludom.[40]


U jesen 1956. godine održana je prva Kameronina izložba u studiju Valtera Hopa u Brentvodu; nekoliko slika je uništeno kada se galerija zapalila.[41] Otprilike u ovo doba Kameron je predstavljena glumcu Denu Stokvelu na javnom recitalu njene poezije; koji ju je upoznao sa svojim prijateljem i kolegom glumcem Denisom Hoperom.[42] Takođe je bila saradnik umetnika Volesa Bermena, koji je koristio njenu fotografiju na prednjoj strani prvog izdanja umetničkog časopisa Semina. Časopis je takođe uključivao Kameronin crtež Peyote Vision.[43] Ovo umetničko delo je predstavljeno na Bermanovoj izložbi 1957. godine u galeriji Feris u Los Anđelesu, koju je policija pretresla i zatvorila. Istražni službenici tvrdili su da je Peyote Vision, na kojoj su bile dve figure koje imaju snošaj, bile pornografski i nepristojne, čime je opravdana njihova akcija.[44]

Period života: 1969—1995[uredi | uredi izvor]

Kasnih 1960-ih, Kameron i njena ćerka preselile su se u selo Santa Fe, Novi Meksiko,[45] gde je razvila prijateljstvo sa vajarom Džonom Čemberlenom i pojavila se u njegovom umetničkom filmu Sisanje palca, koji nije nikada prikazan.[46] Dok je bila u Novom Meksiku, imala je problema sa plućima, što je zahtevalo bolničko lečenje.[47] Njeno zdravlje je bilo loše, jer je patila od hroničnog bronhitisa i emfizema, četiri godine je drhtanje ruku sprečavalo da slika.[48] Vraćajući se u Kaliforniju, do 1969. godine živela je u Gradu pionira.[49] Odatle su se ona i njena ćerka preselile u mali bungalov na aveniji Severni Dženesi, u zapadnom Holivudskom okrugu Los Anđelesa, koji je u to vreme bio povezan sa kriminalom i bioskopima za odrasle. Mardžori je tu ostala do kraja života.[50]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Sredinom 1990-ih, kod Kameron je dijagnostikivan tumor na mozgu i bila je podvrgnuta terapiji, koja je dopunjena alternativnim lekovima. Tumor je bio kancerogen i metastazirao je na pluća.[51] Umrla je u 73. godini života 24. jula 1995. godine.[52] Posle smrti podvrgnuta je poslednjim obredima Telemije, koju je sprovela visoka sveštenica Reda istočnog hrama.[53] Njeno telo je kremirano, a pepeo razbacan u pustinji Mohave.[53] Memorijalni događaj održan je u avgustu u Venecijanskom centru za vanbarokne umetnosti.[53]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Kameronina reputacija umetnika je rasla posle njene smrti.[54] Kameronin prijatelj Skot Hobs osnovao je Fondaciju Kameron–Parsons koja služi kao arhiva za čuvanje i promociju njenog rada.[55]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Uloge Mardžori Kameron
Godina
Srpski naziv
Izvorni naziv
Uloga
Napomena
1937. Visoka, široka i zgodna High, Wide and Handsome Blonde Singer (nekreditirano)
1954. Svečano otvaranje kupole zadovoljstva Inauguration of the Pleasure Dome Skarlet Žena / Kali
1956. Zvezda pelina The Wormwood Star Žena
1961. Noć morske mene Night Tide Vodena veštica (kao Kameron)

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Američki zanatski stil, ili američki pokret za umetnost i zanat, američki je domaći arhitektonski, unutrašnji dizajn, pejzažni dizajn, primenjena umetnost i stil dekorativne umetnosti i filozofija stila života koji je započet poslednjih godina 19. veka

Reference[uredi | uredi izvor]

Fusnote[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Inauguration of the Pleasure Dome (1954)”. imdb.com. Pristupljeno 23. 11. 2019. 
  2. ^ Carter 2004, str. 131; Duncan 2008; Kaczynski 2010, str. 538; Kansa 2011, str. 9; Laden 2014.
  3. ^ Carter 2004, str. 131; Kaczynski 2010, str. 538; Kansa 2011, str. 9–11.
  4. ^ Kansa 2011, str. 11–12.
  5. ^ Kansa 2011, str. 12, 15.
  6. ^ Kansa 2011, str. 13–14.
  7. ^ a b Kansa 2011, str. 18.
  8. ^ Carter 2004, str. 131; Kaczynski 2010, str. 538; Kansa 2011, str. 18–22; Nelson 2014; Laden 2014.
  9. ^ Kansa 2011, str. 22–23.
  10. ^ Duncan 2008; Kaczynski 2010, str. 538; Kansa 2011, str. 24.
  11. ^ Carter 2004, str. 131; Duncan 2008; Kaczynski 2010, str. 538; Kansa 2011, str. 27; Nelson 2014; Laden 2014.
  12. ^ Carter 2004, str. 130; Kansa 2011, str. 28–29; Nelson 2014; Laden 2014.
  13. ^ Carter 2004, str. 130; Pendle 2005, str. 259–260; Kansa 2011, str. 35–37; Nelson 2014; Laden 2014.
  14. ^ Pendle 2005, str. 263–264; Kansa 2011, str. 29; Laden 2014.
  15. ^ Pendle 2005, str. 267–269; Kansa 2011, str. 38–39.
  16. ^ Starr 2003, str. 320; Carter 2004, str. 158; Pendle 2005, str. 275, 277; Kansa 2011, str. 39; Laden 2014.
  17. ^ Carter 2004, str. 130; Duncan 2008; Kansa 2011, str. 39–41.
  18. ^ Kansa 2011, str. 43–45.
  19. ^ a b Kansa 2011, str. 48–49.
  20. ^ Kansa 2011, str. 48.
  21. ^ Pendle 2005, str. 288; Duncan 2008; Kansa 2011, str. 51–53; Nelson 2014; Laden 2014.
  22. ^ Pendle 2005, str. 294, 297; Kansa 2011, str. 57.
  23. ^ Pendle 2005, str. 294–295; Kansa 2011, str. 57–63.
  24. ^ Kansa 2011, str. 61.
  25. ^ Pendle 2005, str. 296–297; Kansa 2011, str. 64.
  26. ^ Carter 2004, str. 177–179; Pendle 2005, str. 1–6; Duncan 2008; Kansa 2011, str. 65–66; Laden 2014.
  27. ^ Kansa 2011, str. 67–68.
  28. ^ a b Kansa 2011, str. 74.
  29. ^ Kansa 2011, str. 74–75.
  30. ^ Kansa 2011, str. 75–77.
  31. ^ Kansa 2011, str. 77–79.
  32. ^ Kansa 2011, str. 79.
  33. ^ Starr 2003, str. 328; Carter 2004, str. 184.
  34. ^ Kansa 2011, str. 82; Nelson 2014; Laden 2014.
  35. ^ Kansa 2011, str. 85–86.
  36. ^ Kansa 2011, str. 67, 97.
  37. ^ Kansa 2011, str. 90–92.
  38. ^ a b Kansa 2011, str. 88–89.
  39. ^ Carter 2004, str. 188; Kansa 2011, str. 82–84; Nelson 2014.
  40. ^ Kansa 2011, str. 92, 94.
  41. ^ Kansa 2011, str. 131.
  42. ^ Kansa 2011, str. 140–141.
  43. ^ Kansa 2011, str. 121–122.
  44. ^ Kansa 2011, str. 141; Fredman 2010, str. 1.
  45. ^ Duncan 2008; Kansa 2011, str. 215; Laden 2014.
  46. ^ Duncan 2008; Kansa 2011, str. 217–218; Laden 2014.
  47. ^ Kansa 2011, str. 226–227.
  48. ^ Kansa 2011, str. 227.
  49. ^ Kansa 2011, str. 223–224; Nelson 2014.
  50. ^ Kansa 2011, str. 227; Nelson 2014.
  51. ^ Kansa 2011, str. 250, 253.
  52. ^ Carter 2004, str. 195; Duncan 2008; Kansa 2011, str. 252; Laden 2014.
  53. ^ a b v Kansa 2011, str. 253.
  54. ^ Kansa 2011, str. 255; Laden 2014.
  55. ^ Laden 2014.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Blanks, Tim (mart 2013). „Witch's Crew” (PDF). W Magazine. str. 244—245. 
Carter, John (2004). Sex and Rockets: The Occult World of Jack Parsons (new izd.). Port Townsend: Feral House. ISBN 978-0-922915-97-2. 
Chidester, Brian (8. 9. 2015). „Cameron: Cinderella of the Wastelands”. The Village Voice. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
Duncan, Michael (2008). „Cameron”. Cameron Parsons Foundation. Arhivirano iz originala 5. 6. 2008. g. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
Kaczynski, Richard (2010). Perdurabo: The Life of Aleister Crowley (second izd.). Berkeley, CA: North Atlantic Books. ISBN 978-0-312-25243-4. 
Frank, Priscilla (8. 8. 2014). „Meet Cameron, The Countercultural Icon Who Bewitched Los Angeles”. The Huffington Post. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
Fredman, Stephen (2010). Contextual Practice: Assemblage and the Erotic in Postwar Poetry and Art. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-804763-58-5. 
Kansa, Spencer (2011). Wormwood Star: The Magickal Life of Marjorie Cameron. Oxford: Mandrake. ISBN 978-1-906958-08-4. 
Laden, Tanja M. (8. 10. 2014). „Cameron's Connections to Scientology and Powerful Men Once Drew Headlines, But Now Her Art Is Getting Its Due”. LA Weekly. Arhivirano iz originala 19. 2. 2015. g. 
Landis, Bill (1995). Anger: The Unauthorized Biography of Kenneth Anger. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-016700-4. 
Lunenfeld, Peter (januar 2015). „Cameron: The Season of the Witch” (PDF). Artforum. str. 91—92. 
Martinez, Alanna (2. 10. 2015). „Deitch Projects Presents the Uncensored Story of LA Artist/Occultist Marjorie Cameron”. Observer. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
Nelson, Steffie (8. 10. 2014). „Cameron, Witch of the Art World”. Los Angeles Review of Books. Arhivirano iz originala 14. 4. 2015. g. 
Pendle, George (2005). Strange Angel: The Otherworldly Life of Rocket Scientist John Whiteside Parsons. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-7538-2065-0. 
Starr, Martin P. (2003). The Unknown God: W.T. Smith and the Thelemites. Bollingbrook: Teitan Press. ISBN 978-0-933429-07-9. 
Stevens, Matthew Levi (avgust 2011). „Interview with Spencer Kansa”. The Cauldron. 141: 24—27. ISSN 0964-5594. 
Yaeger, Lynn (10. 9. 2015). „The Cameron Retrospective Might Be the Most Stunning Show This Fall”. Vogue. Arhivirano iz originala 26. 1. 2016. g. Pristupljeno 12. 4. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Marjorie Cameron na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марџори_Камерон&oldid=27676072”