Mauno Koivisto

Mauno Koivisto
Lični podaci
Datum rođenja	(1923-11-25)25. novembar 1923.
Mesto rođenja	Turku, Finska
Datum smrti	12. maj 2017.(2017-05-12) (93 god.)
Mesto smrti	Helsinki, Finska
Religija	Luteranstvo
Univerzitet	Univerzitet u Turkuu
Porodica
Supružnik	Taimi Telervo
Deca	Asi Koivisto
Politička karijera
Politička stranka	Socijaldemokratska partija Finske
Mandati 9. predsednik Finske 27. januar 1982. — 1. mart 1994. Prethodnik Urho Kekonen Naslednik Marti Ahtisari premijer Finske 26. maj 1979. — 26. januar 1982. Prethodnik Kalevi Sorsa Naslednik Kalevi Sorsa
Potpis

Mauno Henrik Koivisto (fin. Mauno Henrik Koivisto; Turku, 25. novembar 1923 − Helsinki, 12. maj 2017) bio je finski političar, koji je služio kao deveti predsednik Finske od 1982. godine do 1994. godine i premijer od 1968. godine do 1970. godine, te od 1979. godine do 1982. godine. Bio je prvi finski predsednik iz redova Socijaldemokratske partije Finske.

Biografija

Mladost

Rođen je 1923. godine u Turkuu, u porodici drvodelje u brodogradilištu. Nakon završetka osnovne škole, radio je na raznim poslovima. Po izbijanju Zimskog rata, kao 16-godišnjak, bio je pripadnik vatrogasne jedinice. Tokom Sovjetsko-finskog rata (1941—1944), služio je u pešadijskom odredu „Terni“. Tokom rata, primio je Orden krsta slobode 2. reda i unapređen čin u poručnika.

Nakon rata je neko vreme radio kao drvodelja, ali se ubrzo uključio u politiku, postavši član Socijaldemokratske partije Finske. Na jesen 1948, zaposlio se u luci Turkua, gde je uskoro dogurao do pozicije šefa ureda za rad, posao koji je radio do 1951. godine.

Bankar i političar

Koivisto je uz posao nastavio i da se obrazuje. Godine 1951, postao je učitelj u osnovnoj školi, a 1952. godine se oženio s Taimi Kankanranta. U ovom je periodu završio i studije na Univerzitetu u Turkuu, diplomiravši na polju humanističkih nauka 1953. godine i s ciljem da bude sociolog. Tri godine kasnije je doktorirao na temi društvenih odnosa u morskoj luci u Turkuu. Tada je bio i član gradskog veća Turkua. Godine 1957. se zaposlio kao bankar, a do 1968. je postao predsednik odbora Banke Finske i obavljao ovaj posao do 1982. godine.

Pobedom socijaldemokrata 1966. godine, formirana je vlada Rafaela Pasija, u kojoj je Koivisto bio ministar finansija. Međutim, tada je velik deo članstva SDP bio nezadovoljan Pasijevim vođstvom, pa se Koivisto ubrzo ubrzo ispoljio kao novi kandidat za predsednika partije; nasledio je Pasija na mestu premijera 22. marta 1968. godine. Na parlamentarnim izborima 1979, ponovo je bio izabran za premijera. U ovom je razdoblju među finskom javnošću počelo da preovladava nezadovoljstvo vladavinom dugogodišnjeg predsednika Urha Kekonena; mnogi su videli Koivista kao njegovog potencijalnog naslednika na mestu predsednika. Kekonen je u proleće 1981. godine pokušao da okupi oko sebe uticajne političare koji bi mu pomogli da sruši Koivista s funkcije premijera, ali bezuspešno; Kekonen više nije imao jakog uticaja u politici da postigne tako nešto. Kasnije, iste godine, Kekonen je oboleo i nije bio sposban da adekvatno vrši predsedničku dužnost, pa je Koivisto preuzeo funkciju vršioca dužnosti predsednika; uskoro se uključio i u predsedničku kampanju.

Na dan izbora, 167 od 301 glasača u Izbornoj skupštini, glasalo je za Koivistoa kao novog predsednika, dok je njegov drugi najbliži takmičar bio Hari Holkeri sa 58 dobivenih glasova. Koivisto je tako postao prvi socijaldemokrat izabran za predsednika Finske.

Predsednik

Kao predsednik, nije se toliko isticao i koristio se manje autoritativnom političkom taktikom za razliku od svog prethodnika Kekonena; isticano je da je uzdržavanjem od mnogih predsedničkih povlastica tako započeo novo poglavlje u istoriji finskog parlamentarizma. Što se tiče spoljnih odnosa prvenstveno sa Sovjetskim Savezom, tu je zadržao Kekonenovu liniju dobrosusedskih odnosa sve do njegova raspada 1991. godine.

U momentima raspada Sovjetskog Saveza, dok su baltičke države proglašavale nezavisnost, Koivisto se držao političke neutralnosti i odbio da javno podrži njihove pokrete za nezavisnost, ali je njihovim članovima bilo dopušteno delovanje iz Finske. Finska je priznala nezavisnost baltičkih država tek nakon što su to učinile veće države u svetu.

Koivisto je s promenama u istočnoj Evropi ojačao suverentitet Finske, ukinuvši 1990. sporazum o ograničenom naoružanju finske vojske iz 1947. godine i 1991. poništio Sovjetsko-finski sporazum iz 1948, uporedo s raspadom Sovjetskog Saveza.

Izborna komisija je u drugom krugu ponovo izabrala Koivistoa za predsednika sa 189 od ukupno 301 glasa. Godine 1992, pokrenuo je proces pristupanja Finske tadašnjoj Evropskoj zajednici. Pregovori o pristupanju završeni su taman u poslednjim danima Koivistovog predsedničkog mandata. Međutim, tada mu je značajno opala popularnost među narodom zbog ekonomske krize koja je zahvatila Finsku početkom 1990-ih. Mandat mu je istekao 1994. godine, a na mestu predsednika nasledio ga je Marti Ahtisari.

Postpredsednički život

Godine 2009, odbio je da se izvini vladi Estonije za to što njegova administracija 1990. godine nije podržala želju za nezavisnošću Estonije.

Marta 2010. godine, bio je hospitalizovan zbog srčane aritmije, ali je pušten iz bolnice za manje od nedelje dana.

Bibliografija

• Sosiaaliset suhteet Turun satamassa, 1956
• Linjan vetoa, 1968
• Väärää politiikkaa. 1978. ISBN 978-951-26-1511-7.
• Tästä lähtien. 1981. ISBN 978-951-26-2285-6.
• Linjaviitat, 1983
• Politiikkaa ja politikointia, 1978–81; 1988
• Maantiede ja historiallinen kokemus: Ulkopoliittisia kannanottoja. 1992. ISBN 978-951-1-12614-0.
• Kaksi kautta. 1994. ISBN 978-951-26-3947-2.
• Historian tekijät. 1995. ISBN 978-951-26-4082-9.
• Liikkeen suunta. 1997. ISBN 978-951-26-4272-4.
• Koulussa ja sodassa. 1998. ISBN 978-951-26-4384-4.
• Venäjän idea. 2001. ISBN 978-951-31-2108-2.
• Itsenäiseksi imperiumin kainalossa - mietteitä kansojen kohtaloista. 2004. ISBN 978-951-31-3181-4.