Mahdistički rat

Mahdistički rat
	Deo kolonizacije Afrike
	; Bitka kod Abu Klea.
Vreme	1881-1898.
Mesto	Sudan.
Uzrok	Egipatska okupacija Sudana.
Ishod	Ustanak ugušen.
Teritorijalne; promene	Sudan postaje britanska kolonija.
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo; Indija; ; Kanada; ; Egipat; Etiopija; Italija; ; Slobodna Država Kongo;	Sudanski ustanici
Komandanti i vođe
Hiks-paša †; Čarls Gordon †; car Jovan IV †; Herbert Kičiner	Muhamed Ahmed; Osman Digna (RZ); Abd Alah ben Muhamed †
Jačina
30.000; 85.000; 12.000	200.000 (1885)
Žrtve i gubici
znatni	teški

Mahdistički rat (engl. Mahdist War) bio je oružana borba naroda Sudana 1881-1898. protiv britansko-egipatske dominacije.^[5]

Pozadina

Posle egipatskog osvajanja Sudana 1872. vlast u zemlji prešla je u ruke kolonista-egipatskih i turskih feudalaca i činovnika, kojih je bilo oko 20.000. Sudanski narod bio je izložen surovoj eksploataciji, teroru i pljački. Sudanci su masovno odvođeni i prodavani kao robovi. Istovremeno, u Sudanu je (naročito posle 1882) jačao uticaj Velike Britanije koja je težila da ga pretvori u svoju koloniju. Zbog visokih feudalnih nameta i terora kolonijalne vlasti, u narodu je sve više raslo nezadovoljstvo, koje 1881. prerasta u narodni ustanak.^[5]

Ustanak

Pobuna protiv egipatske vlasti

Pošto je pridobio neka plemena zapadnog Sudana, Muhamed Ahmed se proglasio Mahdijem (arapski al-Mahdi - vođen od boga, verski vođa) i proklamovao opštu ravnopravnost svih Sudanaca, pozvavši narod u borbu protiv stranih ugnjetača. Ustanak je počeo u maju 1881 u provinciji Kardofan (Qardofan), a zatim se postepeno širio u ostale provincije Sudana.

U početnoj fazi ustanici su razbili nekoliko britansko-egipatskih ekspedicija, upućenih iz Egipta da uguše ustanak. Najznačajnija ekspedicija bila je pod komandom Hiks-paše (engl. William Hicks), jačine oko 10.000 ljudi, koja je u septembru 1883. upućena iz Kartuma protiv ustanika u provinciji Kardofan. Iznenadnim napadom ustanika jugoistočno od Al-Ubajda (al-Ubayd), te snage potpuno su uništene 5. novembra. U 1883. ustanici su postigli velike uspehe, zarobili oko 20.000 pušaka, 19 topova, velike količine municije i opreme. Ustanak je ubrzo zahvatio provincije Dar-fur (Dār-Fūr), Bahr al-Gazal (Bahr al-Ghazāl) i Ekvatoriju (Equatoria - Mudīriyat al-Istwa'yā). Vođa ustanka u provinciji Kasali (Kassalā), Osman Digna (Othmān Abū Bakr Digna) tukao je u maju 1884. britansko-egipatske snage (oko 10.000 ljudi) pod generalom Bejkerom (Valentine Baker) kod Savakina (Sawākin) na Crvenom Moru.^[5]

Oslobođenje Kartuma

Izgledi za ugušivanje ustanka bili su sve manji. Velika Britanija je, preko guvernera Čarlsa Gordona (engl. Charles George Gordon) u Kartumu pokušala početkom 1884. da propagandom i raznim obećanjima pokoleba sudanske ustanike i izazove rasulo među njima. Da bi to ostvario, egipatsko-britanski guverner obećao je sudanskom narodu veću slobodu, povlačenje egipatske vojske i administracije, zabranu trgovine robljem i dobijanje nezavisnosti. Pošto nisu imali poverenja u ta obećanja, ustanici su nastavili borbu i, maja 1884, zauzeli su Berber. Potisnuta iz svih garnizona, britansko-egipatska vojska držala je polovinom 1884. samo Kartum. Guverner Gordon našao se izolovan i okružen od ustanika, pa je iz Egipta hitno tražio pojačanja. Tek krajem 1884. upućena je poslednja ekspedicija pod generalom Garnetom Vulzlijem (engl. Garnet Wolseley) koju su ustanici razbili pre njenog spajanja sa snagama u Kartumu. Početkom 1885. ustaničke snage imale su oko 200.000 ljudi. Krajem januara one su zauzele Kartum i primorale britansko-egipatske snage na povlačenje preko egipatske granice.^[5]

Ustanička država

Al-Ubajd (1883)

Kartum (1885)

Savakin (1884)

Kalabat (1889)

Um-Durman (1898)

Um-Debrajkat (1899)

Tuška (1889)

Tokar (1891)

Kasala

Kardofan

Bahr al-Gazal

Darfur

Ekvatorija

Važnije bitke ustanka u Sudanu (1881-99).

Ustaničke snage ubrzo su oslobodile celu teritoriju Sudana, koji postaje nezavisna država mahdista. Obrazovana je centralna vlada s prestonicom u Um-Durmanu (Umm-Durmān), izvršena je administrativno-teritorijalna podela zemlje na provincije i stvorena regularna vojska. Ubrzo posle sticanja nezavisnosti, juna 1885, umro je vođa ustanika Mahamed Ahmed. Nasledio ga je njegov zamenik, kalif Abd Alah ben Muhamed (Abd Allah ben Muhammed). Posle oslobođenja zemlje, rukovodstvo ustanka nije pristupilo ostvarenju obećanja datih narodu, niti izmeni ranijih društveno-ekonomskih odnosa. Na mesto kolonijalnih, došli su novi gospodari iz redova vođa ustanka, koji su preuzeli zemljišne posede i robovsku radnu snagu. To je izazvalo nezadovoljstvo u narodu i pobunu nekih plemena, što je dovelo do slabljenja jedinstva i moći mahdističke države. ^[5]

Rat sa Etiopijom

Prekretnica u daljem slabljenju ustaničke države bio je rat, koji joj je 1885. objavila Etiopija. Zbog napada Italije, Etiopija je 1888. tražila od Abd Alah ben Muhameda sklapanje mira i saveza u zajedničkoj borbi protiv kolonijalnih snaga Velike Britanije i Italije. Stvorena je realna mogućnost za efikasnu borbu protiv kolonizatora. Međutim, Abd Alah ben Muhamed, opterećen verskim predrasudama, nije to iskoristio, već je postavio Etiopiji, kao uslov, prelazak u islam. Zbog toga je Etiopija, po nagovoru Velike Britanije, nastavila borbu protiv mahdista. Početkom marta 1889. došlo je do odlučujuće bitke kod Kalabata (Qallabat), gde je etiopska vojska napala mahdističk snage (oko 85.000 boraca). Posle obostranih teških gubitaka (u bici je poginuo i etiopski car Jovan IV), etiopska vojska je odstupila. Istovremeno, britansko-egipatske snage nanele su prve poraze mahdistima u bitkama kod Tuške (Tuška) 1889. i Tokara (Tokar).^[5]

Britanska intervencija

Marta 1896. počela je dugo pripremana britansko-egipatska intervencija pod Herbertom Kičinerom. Egipatske snage (oko 20.000) i britanske (oko 12.000) nastupale su dolinom Nila prema Sudanu. Iscrpljena i slabo naoružana mahdistička vojska (od 100.000 bilo je naoružano puškama oko 34.000) nije bila u stanju da se suprotstavi moderno naoružanim i dobro snabdevenim kolonijalnim snagama. U bici kod Um-Durmana, 2. septembra 1898, mahdisti su pretrpeli težak i odlučujući poraz.^[5]

Kičiner je nastavio napredovanje ka Fašodi, koju su, pre toga, zauzeli Francuzi. Posle britansko-francuskog sukoba oko Fašode, došlo je do kompromisa i povlačenja Francuza. Ustanici su nastavili da pružaju otpor u nekim provincijama, U bici kod Um-Debrajkata (Umm-Debraykat), 24. novembra 1899, poginuo je Abd Alah ben Muhamed. Naredne godine kapitulirale su i snage Osmana Digne u provinciji Kasali.^[5]

Posledice

Ustanak mahdista ugušen je, ali sudanski narod nije prestao da pruža otpor kolonijalnoj eksploataciji. Anglo-egipatskim sporazumom od 19. januara 1899. stvoren je u Sudanu kondominijum, kojim je, u stvari, Sudan postao britanska kolonija.^[5]

Reference

^ „Egypt and the Sudan | National Army Museum”. www.nam.ac.uk.
^ „Nile Expedition”. www.thecanadianencyclopedia.ca.
^ International, Radio Canada (26. 1. 2015). „Canada's first military mission overseas”. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Meredith Reid Sarkees, Frank Whelon Wayman (2010). Resort to war: a data guide to inter-state, extra-state, intra-state, and non-state wars, 1816–2007. Washington, DC.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (knjiga 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 234—235.

Literatura

Asher, Michael (2005). Khartoum: The Ultimate Imperial Adventure. London: Penguin. ISBN 0-14-025855-8.
Bass, Jeff D (2007). „Of madness and empire: The rhetor as 'fool' in the Khartoum siege journals of Charles Gordon, 1884”. Quarterly Journal of Speech. 93 (4): 449—469. S2CID 144073394. doi:10.1080/00335630701594004. .
Blunt, Wilfrid Scawen. (1911). Gordon at Khartoum: Being a Personal Narrative of Events. .
Buchan, John. (1934). Gordon at Khartoum.
Chenevix Trench, Charles (1979). The road to Khartoum: a life of General Charles Gordon. online free to borrow
Elton, Godfrey Elton Baron (1954). Gordon of Khartoum: The Life of General Charles Gordon. Knopf. .
Nicoll, Fergus (2004). The Sword of the Prophet: the Mahdi of Sudan and the Death of General Gordon. Sutton Publishing. .
Miller, Brook. "Our Abdiel: The British Press and the Lionization of 'Chinese' Gordon." Nineteenth-Century Prose 32.2 (2005): 127+ online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. maj 2019)
Snook, Colonel Mike. Beyond the Reach of Empire: Wolseley's Failed Campaign to save Gordon and Khartoum (Frontline Books, 2013).
Winston S. Churchill (1899). The River War (first edition, two volumes). London: Longmans, Green & Co.
C.P. Stacey (1959). Records of the Nile Voyageurs, 1884-1885: The Canadian Voyageur Contingent in the Gordon Relief Expedition. Toronto: Champlain Society Publications.
Jephson, A. J. Mounteney: Diary, Edited by Dorothy Middleton, Hakluyt Society, 1969
Stanley, Henry Morton: In Darkest Africa, 1890
Liebowitz, Daniel; Pearson, Charles (2005). The last expedition (1st izd.). New York: W.W. Norton. ISBN 0-393-05903-0.
Moorehead, Alan (1960). The White Nile. London.
Smith, Iain R. (1972). The Emin Pasha Relief Expedition 1886-1890. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-821679-7.
Gould, Tony (1979). In Limbo: the story of Stanley's rear column. London: Hamish Hamilton. ISBN 0-241-10125-5.

Spoljašnje veze

[1] „Egypt and the Sudan | National Army Museum”. www.nam.ac.uk.

[2] „Nile Expedition”. www.thecanadianencyclopedia.ca.

[3] International, Radio Canada (26. 1. 2015). „Canada's first military mission overseas”. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[RTW-4] Meredith Reid Sarkees, Frank Whelon Wayman (2010). Resort to war: a data guide to inter-state, extra-state, intra-state, and non-state wars, 1816–2007. Washington, DC.

[ВЕ-5] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (knjiga 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 234—235.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]