Pređi na sadržaj

Međugrupna anksioznost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Međugrupna anksioznost je socijalni fenomen koji opisuje dvosmislena osećanja nesigurnosti ili anksioznosti u interakciji sa članovima van grupe. Fenomen koji je otkriven od strane Walter-a i Cookie Stephan-a 1985. godine, sadrži takve emocije međugrupne anksioznosti u kojoj jedna osoba slabo učestvuje u interakciji sa članovima van grupe.[1] Iako postoje očekivanja da interakcije sa članovima van grupe može dovesti do neprijatnog iskustva, veruje se da ona može da prouzrokuje i međugrupnu anksioznost, praćenu uznemirenošću i nesigurnošću pojedinca povezanu sa brojnih problemima.[2] Međutim, utvrđeno je da metode smanjivanja međugrupne anksioznosti mogu doprineti smanjenju stresa ostvarivanjem pozitivnih međugrupnih kontakta.[3]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks

Teorijski uzroci o međugrupnoj anksioznosti zasnovane su na osećanju da interakcija dovodi do negativnih posledica, i mogu biti grupisane kao: Negativne procene van grupe — zbog toga što žele da se poistovete i da pokažu odgovarajuće ponašanje koje se poklapa sa socijalnim normama grupe, ili zbog mogućnosti da budu odbačeni ili uvređeni od strane članova van grupe.

Negativne procene unutar gurupe — npr. kada zbog mogućnosti da će biti odbačeni iz svoje sopstvene grupe njeni članovi se povezuju sa članovima van grupe.

Negativni psihološki ishod — kao što su osećaj neprijatnosti ili postojanje predrasuda

Negativna ponašanja — koje prouzrokuju da članovi van grupe predstavljaju potencijalnu opasnost i pretnju kako za sebe tako i za druge članove unutar grupe.[3] Pretpostavlja se da količina anksioznosti u tom slučaju varira i zavisi od različitih ličnih faktora. Prvenstveno negativni odnosi između grupa nagoveštavaju veću međugrupnu anksioznost,[4] tako da i sopstveno iskustvo sa pojedincima van grupe može uticati na pojavu anksioznosti u interakciji sa nekim drugim članovima te grupe (često se ističu ako su negativni).[5][6] Negativne procene van grupe pogrešno proizilaze iz ličnih interakcija zbog generalizacije međuljudskih kontakta unutar grupe.[7]

Sledeći nedostatak pozitivnog kontakta koji doprinosi negativnim očekivanjima predstojećih kontakta unutar grupe, može dovesti do anksioznosti, povećanja neprijateljstva, i želje da se izbegne kontakt.[2]

Drugi faktor predodređuje međugrupnu anksioznost kao jači nivo identifikacije sa nekim unutar grupe. Ovaj etnocentrizam dovodi do toga da članovi unutar grupe gledaju „sa visine” na članove van grupe, pogotovo na negativne interakcije.[6] Neuravnoteženost moći u specifičnim situacijama može takođe povećati anksioznost.[3][8]

Povezivanje međugrupne anksioznosti i rezultujućeg međugrupnog neprijateljstva je verovatno, kao individualno tipično iskustvo, antipatije na stimuluse koji mogu probuditi negativne emocije.[9]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Da aje mđugrupna anksioznost jako važna potvršuju različita istraživanja njene implikacije. Prosečna korelacija r=46% između međugrupne anksioznosti i predrasuda, ukazuje na značajan odnos između njih. Štaviše, utvrđeno je da međugrupna anksioznost odgovara smanjenim frekvencijama interakcija van grupe, nižem nivou kontakta sa članovima van grupe, korišćenju negativnih stereotipova članova van grupe, kao i negativnom međugrupnom kontaktu.[10]

Zbog toga što članovi unutar grupe doživljavaju anksioznost, oni izbegavaju kontakt sa članovim van grupe, jer se oslanjaju na stereotipe u proceni svojih nekoliko interakcija, smatrajući da je cela spoljašnja grupa homogena.[6]

Anksioznost često mogu izazvati članovi unutar grupe i tako što ne podnose članove van grupe, jer smatraju da su interakcije sa njima negativnije nego što su pre bile.[3] Ovakva percepcija može dovesti do diskriminacije, neprijateljstva, i može nastaviti da širi anksioznost u situacijama kontakta van grupe.

Anksioznost uzrokuje nagle promene ponašanja u mnogim razgovorima unutar grupe, i često dovodi do preterano agresivnog ponašanja. Međutim, anksioznost može da se manifestuje i na suprotan način — jer anksioznost članova unutar grupe može da deluje previše prijateljski u pokušaju da se izbegnu neučtivost ili predrasude. Takvo neprimereno ponašanje može dovesti do toga da pripadnici van i unutar grupe osećaju nepoverenje, što izaziva negativne interakcije.[6] Ovaj fenomen nije ograničen samo na pripadnike većinske zajednice; međugrupnu anksioznost takođe osećaju i manjinske grupe u interakciji sa većinom. Npr. stavovi Afro-Amerikanaca, Latino-Amerikanaca i Azijskih Amerikanaca prema Belim Amerikancima uključuju međugupnu anksioznost.[11]Ovaj trend se ogleda i u oceni članova nacionalnih grupa od jednog do drugog, sa višim nivoima međugrupne anksioznosti što dovodi do više negativnih ocena.[12]

Druga značajna karakteristika međugrupne anksioznosti je njena samojačajuća priroda. Ona promoviše ponašanja koja joj omogućavaju da bude stalno prisutna. Ovaj fenomen motiviše članove unutar grupe da izbegavaju kontakt sa članovima van grupe, ili da ga barem učine što je moguće kraćim. Anksioznost maože da uzrokuje i kontakt, koji može biti poremećen zbog nedostatka pune pažnje.[3] Dodatno, inicijalna ponašanja van grupe neće dovesti do pozitivnih interakcija kod anksioznih članova u grupi.

Činjenica je i da ove interakcije, inicirane od strane grupe sa inspirativnom anksioznošću, dovode do toga da ih članovi unutar grupe doživljavaju kao previše negativne.[13] Ovi faktori mogu oduzeti mogućnost da postoji pozitivno iskustvo sa članovima van grupe. Ta pozitivna iskustva su ključna za prevazilaženje negativnih očekivanja i stereotipa.[14]

Prisustvo anksioznosti može igrati veoma važnu ulogu u pogoršavanju tenzije između grupa. Kada bi član van grupe mogao reći da član unutar grupe doživljava anksioznost, kontakt bi postao čvršći, što bi se smatralo povoljnim za obe grupe.[15] Ovaj zaključak će biti obeshrabrujući ako se uspostavi kontakt između anksioznih, ali druga studija pokazuje da možda taj kontakt neće imati te posledice. Članovi unutar grupe imaju tendenciju da budu znatno bolji od članova van grupe u otkrivanju anksioznosti drugih članova u grupi,[16] što ukazuje na to da anksioznost treba gledati i sa pozitivnije strane, kao i da je negativna percepcija interakcije čisto individualna i da se može prevazići.

Smanjenje anksioznosti[uredi | uredi izvor]

Glavna ideja na kojoj se zasnivalo istraživanje međugrupne anksioznosti bila je da se utvrdi kako međugrupni kontakt može dovesti do smanjenja međugrupne anksioznosti. Većina metodoloških istraživanja se ne oslanja na spajanje grupa već, umesto toga, na izgradnju zamišljenog kontakta sa drugom grupom.[3]

Zamišljene vežbe nisu samo dokaz o budućem ponašanju, već i cilj da se postigne smanjenje međugrupne anksioznosti bez kontakta sa drugima.[17] Ovo istraživanje pomaže čak i kada analize učesnika pokazuju naročito veliku anksioznost,[18] ili ideološku netoleranciju na ljude iz neke druge grupe.[19]

Teorija o međugrupnom kontaktu predstavlja osnovu za istraživanje smanjenja međugrupne anksioznosti.[6] Hipoteza ove teorije je da će grupe koje ispunjavaju četiri uslova uspeti u smanjenju međugrupnog kontakta među svojim članovima. Da bi se to postiglo:

  • grupe moraju imati jednak status,
  • moraju raditi na zajedničkim ciljevima,
  • moraju imati iskustva u međugrupnoj saradnji,
  • moraju imati podršku vlasti, zakona ili običaja.[7]

Potom su drugi istraživači otkrili više faktora koji predviđaju smanjenje međugrupne anksioznosti, u kojima su se interakcije, uključujući mogućnost prijateljstva, pokazale efikasnijim,[7][20] naročito u uslovima kada je potencijal međusobnog samootkrivanja pojačan.[21]

Situacije koje olakšavaju kopiranje zajedničkog identiteta unutar grupe su takođe često korišćene da se smanji međugrupna anksioznost.[22] One su često praćene od strane dodatnog korisnog razvoja empatije između grupa.[6]

Aktivnost ili mašta su forme koja uključuje saradnju između članova, jer mogu smanjiti napetost.[23] Međutim od ključnog je značaja da se ove vežbe odvijaju u društvu koje podržava miran i uspešan međugrupni kontakt.[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Whitley, Bernard E.; Kite, Mary E. (2009), The Psychology of Prejudice and Discrimination, Cengage Learning, str. 174—175, ISBN 978-0-495-81128-2 
  2. ^ a b Plant, E. Ashby; Devine, Patricia G. (jun 2003), „The antecedents and implications of interracial anxiety”, Personality and Social Psychology Bulletin, 29 (6), str. 790—801, doi:10.1177/0146167203029006011 
  3. ^ a b v g d đ John Levine and Michael Hogg, ur. (2010). „Intergroup Anxiety”. Encyclopedia of Group Processes & Intergroup Relations. Thousand Oaks, CA: SAGE Reference. str. 465—468. 
  4. ^ Britt, Thomas; Bonieci, Kurt; Theresa Vescio; Biernat, Monica; Lisa Brown (1996). „Intergroup Anxiety: a Person x Situation Approach”. Personality and Social Psychology Bulletin. 22 (11): 1177—1188. doi:10.1177/01461672962211008. 
  5. ^ Greenland, Katy; Brown, Rupert (1999). „Categorization and intergroup anxiety in contact between British and Japanese nationals”. European Journal of Social Psychology. 29 (4): 503—521. doi:10.1002/(SICI)1099-0992(199906)29:4. 
  6. ^ a b v g d đ Roy Baumeister and Kathleen Vohs, ur. (2007). „Intergroup Anxiety”. Encyclopedia of Social Psychology. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications. str. 492–493. 
  7. ^ a b v g „Intergroup Relations and Culture”. Encyclopedia of Applied Psychology. Elsevier Science & Technology. 2004. 
  8. ^ Stephan, Walter G.; Stephan, Cookie White (april 1985), „Intergroup Anxiety”, Journal of Social Issues, 41 (3), str. 157—175, doi:10.1111/j.1540-4560.1985.tb01134.x 
  9. ^ Deckers, Lambert (januar 2009), Motivation: Biological, psychological, and environmental (3rd izd.), Boston: Allyn & Bacon, ISBN 978-0-205-61081-5 
  10. ^ Riek, Blake M.; Mania, Eric W. & Gaertner, Samuel L. (novembar 2006), „Intergroup threat and outgroup attitudes: A meta-analytic review”, Personality and Social Psychology Bulletin, 10 (4), str. 336—353, PMID 17201592, doi:10.1207/s15327957pspr1004_4 
  11. ^ Islam, Mir Rabiul; Hewstone, Miles (decembar 1993), „Dimensions of contact as predictors of intergroup anxiety, perceived outgroup variability, and outgroup attitude: An integrative model”, Personality and Social Psychology Bulletin, 19 (6), str. 700—710, doi:10.1177/0146167293196005 
  12. ^ Stephan, Walter G.; Diaz-Loving, Rolando & Duran, Anne (2000), „Integrated threat theory and intercultural attitudes: Mexico and the United States”, Journal of Cross Cultural Psychology, 31 (2), str. 240—249, doi:10.1177/0022022100031002006 
  13. ^ Van Zomeren, Martijn; Fischer, Agneta; Russell Spears (2007). „Testing the Limits of Tolerance: How Intergroup Anxiety Amplifies Negative and Offensive Responses to Out-Group-Initiated Contact”. Personality and Social Psychology Bulletin. 33 (12): 1686—1699. doi:10.1177/0146167207307485. 
  14. ^ Devine, Patricia G.; Monteith, Margo J. (1999), „Automaticity and control in stereotyping”, Ur.: Chaiken, Shelly; Trope, Yaacov, Dual-process theories in social psychology, New York: Guilford Press, str. 339—360, ISBN 978-1-57230-421-5 
  15. ^ West, Tessa V.; Shelton, J. Nicole; Trail, Thomas E. (2009). „Relational Anxiety in Interracial Interactions”. Psychological Science. 20 (3): 289—292. doi:10.1111/j.1467-9280.2009.02289.x. 
  16. ^ Gray, Heather M.; Mendes, Wendy Berry; Denny-Brown, Carrigan (2008). „An In-Group Advantage in Detecting Intergroup Anxiety”. Psychological Science. 19 (12): 1233—1237. doi:10.1111/j.1467-9280.2008.02230.x. 
  17. ^ Turner, R. N.; Crisp, R. J.; Lambert, E. (2007). „Imagining Intergroup Contact Can Improve Intergroup Attitudes”. Group Processes & Intergroup Relations. 10 (4): 427—441. doi:10.1177/1368430207081533. 
  18. ^ Birtel, M. D.; Crisp, R. J. (2012). „Imagining intergroup contact is more cognitively difficult for people higher in intergroup anxiety but this does not detract from its effectiveness”. Group Processes & Intergroup Relations. 15 (6): 744—761. doi:10.1177/1368430212443867. 
  19. ^ Hodson, G. (2011). „Do Ideologically Intolerant People Benefit From Intergroup Contact?”. Current Directions in Psychological Science. 20 (3): 154—159. doi:10.1177/0963721411409025. 
  20. ^ Pettigrew, Thomas (1998). „Intergroup Contact Theory”. Annual Review of Psychology. 49: 65—85. doi:10.1146/annurev.psych.49.1.65. 
  21. ^ Tam, T. (2006). „Intergroup Contact and Grandparent-Grandchild Communication: The Effects of Self-Disclosure on Implicit and Explicit Biases Against Older People”. Group Processes & Intergroup Relations. 9 (3): 413—429. doi:10.1177/1368430206064642. 
  22. ^ Riek, B. M.; Mania, E. W.; Gaertner, S. L.; McDonald, S. A.; Lamoreaux, M. J. (2010). „Does a common ingroup identity reduce intergroup threat?”. Group Processes & Intergroup Relations. 13 (4): 403—423. doi:10.1177/1368430209346701. 
  23. ^ Kuchenbrandt, D.; Eyssel, F.; Seidel, S. K. (2013). „Cooperation makes it happen: Imagined intergroup cooperation enhances the positive effects of imagined contact”. Group Processes & Intergroup Relations. 16 (5): 635—647. doi:10.1177/1368430212470172. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Међугрупна_анксиозност&oldid=27439679”