Етноцентризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Факултету безбедности универзитета у Београду у Београду.
Датум уноса: март—јун 2017.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.

Етноцентризам је синдром ставова или читава идеологија у чијем је средишту прецењивање и идеализовање припадника сопствене нације и, истовремено, потцењивање припадника других, народа или националних мањина. Синдром је карактеристичан за ауторитарну личност, а типичан је и ретко се јавља код демократске личности. Етноцентризам осуђује другу културу само на основу вредности и стандарда појединаца те културе.[1] Етноцентрични појединци осуђују друге групе у односу на властите етничке групе или културе, поготово са забринутошћу за језик, понашање, обичаје и религију. Ове етничке разлике и одсеци служе да дефинишу јединствени културолошки идентитет сваке етничке припадности.[2] Етноцентризам може бити очит или суптилан, и иако се сматра природном склоношћу људске психологије у свакодневном животу, генерално је развио негативне конотације.[3] У антропологији, културални релативизам се сматра супротношћу и антонимом етноцетризма.

Порекло концепта и његове студијe[уреди]

Термин „етноцентризам“ је сковао Лудвиг Гумплович[4][5], а затим га је искористио Вилијам Г. Самнер. Гумплович је дефинисао етноцентризам као разлоге на основу којих је сваки народ веровао да заузима највишу тачку, не само међу савременим људима и народима, него у односу на све народе историјске прошлости [6] (Дер Расенкампф, 1883). Самнер се ослањао на посматрање тенденције људи да праве разлику између своје групе и других, ширећи то у његовом раду Традиционалне норме: Студија социолошке важности употреба, понашања, норми, обичаја и моралних принципа из 1906. године. Он је то дефинисао као „технички назив за поглед на ствари у ком је појединачна група центар свега, а сви други су одмерени и оцењени у односу на њу“.[7] Он је то даље окарактерисао као честу водиљу до гродости, сујете, убеђењу да су припадници сопствене групе супериорнији, и непоштовању аутсајдера. Роберт Мертон је коментарисао да је Самнерова накнадна категоризација покрала концепт неке аналитичке моћи јер, Мертон тврди, централизовање и надмоћ су често повезани, али да треба очувати аналитичку јасноћу. Антрополози попут Франца Боаса и Бронислава Малиновског, полемисали су да је свака друштвена наука морала да превазиђе етноцентризам научника. Обојица су подстицали антропологе да спроведу етнографско истраживање у реалном свету у циљу да превазиђу њихов етноцентризам. Боас је развио принцип културолошог релативизма, а Малиновски је развио теорију о функционализму као водичу за стварање не-етноцентричних студија различитих култура. Класични примери анти-етноцентричне антропологије су дело Сазревање на Самои (1928) од Маргарете Мид, Сексуални живот дивљака северозападне Меланезије (1929) од Малиновског, и дело од Рут Бенедикт под називом Обрасци културе (1934). (Мид и Бенедикт су биле две Боасове ученице.)

Антропологија[уреди]

Људи који су рођени у одређеној култури и који одрастају усвајајући вредност и понашања те културе, развиће поглед на свет који подразумева њихову културу као норму.[8] Ако људи онда искусе друге културе које имају другачије вредности и нормална понашања, увидеће да шаблони мишљена који су прикладни култури у којој су рођени и мишљења која та култура везује за одређена понашања нису прикладна за нове културе. Ипак, пошто су људи навикнути на своју културу, може им бити тешко да сагледају понашања људи из различите културе са становишта те културе, уместо са становишта своје културе. Примери етноцентризма укључују религиоцентричне конструкте који захтевају божанско друштво као што су: „божанска нација“, „Божја земља“, „Божји изабрани народ“ и „Божја обећана земља“.[9] У Несигурном животу Џудит Батлер разматра препознавање Другог како би одржали Себе, као и проблеме немогућности да се препозна Други. Батлер пише: Идентификација се увек ослања на разлику коју тежи да преброди, и на то да је њен циљ испуњен једино поновним увођењем разлике за коју тврди да је побеђена. Онај са којим се поистовећујем није ја, и то што „он није ја“ је услов идентификације. У супротном, као што нас Џеклин Роуз подсећа, идентификација се утапа у идентитет, што значи смрт саме идентификације.[10]

Биологија и еволуционистичка теорија[уреди]

Студија у ПНАС из 2011. године је сугерисала да етноцентризам може бити посредован хормоном окситоцином. Установљено је да у измењеном контролисаном процесу окситоцин ствара сколоност припадности групи јер окситоцин мотивише фаворизовање унутар групе и, у мањој мери, понижавање ван-групног.[11] У књизи Себични ген, еволуционарни биолог Ричард Докинс пише да су „крвна освета и међу-племенско ратовање лако преведени у терминима Хамилтонове генетичке теорије“.[12] Експерименти засновани на симулацији у еволуционарној теорији игара су покушали да пруже објашњење за селекцију етноцентрично-стратегијских фенотипова.[13][14]

Референце[уреди]

  1. John T. Omohundro (2008). Thinking like an Anthropologist: A practical introduction to Cultural Anthropology. McGraw Hill. ISBN 0-07-319580-4. 
  2. Margaret L. Andersen, Howard Francis Taylor (2006). Sociology: Understanding a Diverse Society. Wadsworth. ISBN 0-534-61716-6. 
  3. Shimp, Terence; Sharma, Shubhash (1987). „Consumer Ethnocentrism: Construction and Validation of the CETSCALE”. Journal of Marketing Research. 24 (3): 280—289. doi:10.2307/3151638. 
  4. Naturalism in Sociology of the Turn of the Century (by Alexander Hofman and Alexander Kovalev) // A History of Classical Sociology. Ed. by Igor Kon. Moscow, 1989, p. 84. ISBN 5-01-001102-6
  5. Boris Bizumic (Research School of Psychology, the Australian National University, Canberra, ACT, Australia). Who Coined the Concept of Ethnocentrism? A Brief Report // Journal of Social and Political Psychology, 2014, Vol. 2(1), doi:10.5964/jspp.v2i1.264
  6. Louis Gumplowicz. La lutte des races. Recherches sociologiques (Guillaumin et Cie., Paris, 1893), p 349. (Cited from: Naturalism in Sociology of the Turn of the Century (by Alexander Hofman and Alexander Kovalev) // A History of Classical Sociology. Ed. by Igor Kon. Moscow, 1989, p. 84. ISBN 5-01-001102-6)
  7. Robert King Merton (1996). Piotr Sztompka, ур. On social structure and science. University of Chicago Press. стр. 248. ISBN 978-0-226-52070-4. 
  8. Seidner, Stanley S. (1982). Ethnicity, Language, and Power from a Psycholinguistic Perspective (на језику: енглески). Bruxelles: Centre de Recherche sur le Plurilinguisme. OCLC 51685367. 
  9. William A. Haviland; Harald E. L. Prins; Dana Walrath; Bunny McBride (2009). The Essence of Anthropology. Cengage Learning. стр. 159. ISBN 978-0-495-59981-4. 
  10. Butler, Judith (2004). Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence. New York: Verso. стр. 145—146. Приступљено 12. 04. 2014. 
  11. De Dreu, C. K. W.; Greer, L. L.; Van Kleef, G. A.; Shalvi, S.; Handgraaf, M. J. J. (2011). „Oxytocin promotes human ethnocentrism”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 108 (4): 1262—1266. PMC 3029708Слободан приступ. PMID 21220339. doi:10.1073/pnas.1015316108. 
  12. Dawkins, Richard (2006). The selfish gene. Oxford University Press. стр. 99. ISBN 978-0-19-929115-1. 
  13. Hammond, R. A.; Axelrod, R. (2006). „The Evolution of Ethnocentrism”. Journal of Conflict Resolution. 50 (6): 926—936. doi:10.1177/0022002706293470. 
  14. Max Hartshorn, Artem Kaznatcheev and Thomas Shultz, "The Evolutionary Dominance of Ethnocentric Cooperation" Journal of Artificial Societies and Social Simulation, 30 June 2013

Даље читање[уреди]

  • Ankerl, G. Coexisting Contemporary Civilizations: Arabo-Muslim, Bharati, Chinese, and Western. Geneva: INU PRESS, 2000, ISBN 2-88155-004-5
  • Kinder, Donald R.; Kam, Cindy D. (2009): US against THEM. Ethnocentric foundations of American opinion. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0226435717.
  • Reynolds, V., Falger, V., & Vine, I. (Eds.) (1987). The Sociobiology of Ethnocentrism. Athens, GA: University of Georgia Press.
  • Salter, F. K., ed. 2002. Risky Transactions. Trust, Kinship, and Ethnicity. Oxford and New York: Berghahn.
  • van den Berghe, P. L. (1981). The ethnic phenomenon. Westport, CT: Praeger.
  • Martineau, H. (1838). "How to Observe Morals and manners". Charles Knight and Co., London.
  • Wade, Nicholas, "Depth of the Kindness Hormone Appears to Know Some Bounds," New York Times, 10 January 2011.

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада” уз одобрење аутора.