Mihajlo Pejić (protoprezviter)
Mihajlo Pejić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1750. |
| Mesto rođenja | Irig |
| Datum smrti | 5. jun 1812. |
Mihajlo Pejić (Irig, oko 1750 — Zemun, 5. jun 1812) bio je srpski protoprezviter i nacionalni delatnik.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Pretpostavlja se da se rodio oko 1750. godine, iako tačnog podatka nema. Sasvim je sigurno da se rodio u Irigu, jer su ga za života zvali Irižanin.[1] Takođe, u Irigu je u 18. veku postojala porodica Pejić, koja će izumreti 1890. godine. Osnovnu školu završio je u Irigu, a bogosloviju najverovatnije u Novom Sadu.
Iriški paroh postao je 1778. i na tom mestu bio sve do avgusta 1795. godine. Protoprezviter je najverovatnije postao 1793. jer se od tada počeo potpisivati kao namjestnik.[1] Kada se 1795. godine u Irigu pojavila kuga, Mihajlo se seli u manastir Hopovo, odakle će vršiti parohijske poslove godinu dana. Nakon toga postaje zemunski prota i na toj dužnosti će biti do 1812. godine. Kao zemunski prota bio je član arhidijecezalne konzistorije, osim toga u Zemunu je bio i predsednik opštine i upravnik srpskih škola.
Prota Pejić imao je značajnu ulogu za vreme Prvog srpskog ustanka, jer je bio poverljiva osoba mitropolita Stratimirovića, od koga se tražilo da izveštava zvaničnike u Beču o događajima u ustaničkoj Srbiji. Mihajlo Pejić je o svakom bitnijem događaju pisao Stratimiroviću i ta prepiska predstavlja jedan od značajnih izvora za ovaj period.[1]
Odnos sa Joakimom Vujićem[uredi | uredi izvor]
Prota Pejić i Joakim Vujić bili su u jako lošim odnosima, a sve je krenulo 1809. godine, kada je Vujić bio u učitelj Zemunu i tu dopao zatvora, pod optužbom da sarađuje sa ustaničkom Srbijom i čak Napoleonom. Imajući u vidu političke prilike tog vremena i nezavidnu situaciju u kojoj je bila Austrija, proglašen je veleizdajnikom. U zatvoru je bio od 31. marta do 23. septembra.[1] Kao krivca za svoje tamnovanje Vujić je optužio protu Pejića, ali za tu tvrdnju nema dokaza. Svađa između njih je svakako bilo, zato što su u to vreme izlazili mnogi uvredljivi pamfleti na račun prote Pejića, ali se Vujić pravdao da ih ne piše on već njegov kolega Gavra Vasić, učitelj iz Srema. Prota Pejić bio je jako ljut zbog ovih pamfleta, toliko da je Vasić pobegao u Srbiju, a u to vreme pada i Vujićevo hapšenje.[1] Vujić je oslobođen, jer nije bilo dovoljno dokaza za njegovu krivicu, ali je netrpeljivost između njega i Pejića ostala trajna. To znamo i zbog toga što je dugo nakon protine smrti Vujić u svojim memoarima protu nazvao zlodjej i bezzakonik prota P.[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ Znameniti zemunski Srbi u XIX veku. Zemun: Štamparija Isidora Stojčića. 1913. str. 43—49.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Znameniti zemunski Srbi u XIX veku, Štamparija Isidora Stojčića, Zemun 1913.