Mosarapi

Pojam Mosarapi (šp. mozárabes) označava pripadnike hrišćanske vere koji su živeli na Iberijskom poluostrvu pod muslimanskom vlašću nakon 711. godine. Mosarapi su u najranijim vekovima muslimanske okupacije uživali prilično blag režim : mogli su da održavaju svoju veru u krugu porodice, plaćajući određene poreze, ali nisu imali pravo da obavljaju funkcije u društvu niti da šire i propagiraju veru. Međutim bili su ograničeni i diskriminisani u odnosu na muslimane. Vera im je bila rimokatolička, ali su zbog situacije u kojoj su se nalazili umesto latinskog koristili mosarapski ili hispanski obred. Hrišćanskim osvajanjem Granade 1492. godine palo je poslednje mavarsko stanište na Iberijskom poluostrvu,a Mosarapi su slavljeni i hvaljeni jer su održavali u životu hrišćansko u vizigotsko nasleđe.

Istorija

Svečani ulazak katoličkih kraljeva u Granadu 1492.

711. godina je ključna godina u španskoj istoriji. To je godina kada su muslimanske ili mavarske snage prešle Gibraltarski moreuz, porazile vizigotsku vojsku zapadno od Gibraltara i nastavile ka severu. U roku od nekoliko godina osvojili su gotovo celo Iberijsko poluostrvo, a hrišćansko – vizigotska Španija pretvorena je u muslimanski Al – Andalus. Politički i administrativno transformacija je odrađena veoma brzo, ali preobraćivanje sa hrišćanstva u islam, novu religiju koju su doneli Mavari išla je prilično sporo, kao i brojne društvene promene. Pridošlice nisu nametale svoja verska uverenja hispansko – vizigotskim hrišćanima, a nisu ni insistirali na preuzimanju islama. Oni hrišćani koji su prihvatili islam bili su poznati pod imenom šp. muladíes, neki su pobegli u severne, hrišćanske kraljevine, a oni koji nisu pobegli, ali nisu ni želeli da prihvate islam potpisali su sporazume sa Mavarima i dozvoljeno im je da zadrže svoju imovinu i svoju veru. Međutim, ovi sporazumi nisu bili besplatni, hrišćani su morali da plaćaju određene poreze i da priznaju dominaciju i superiornost islama kao poslednjeg i konačnog otkrivenja.

U periodu od 711. do 1031. godine prestonica Mosarapa bila je Kordoba i to je ujedno i period najveće tolerancije. Nakon 1031. dolazi do raspada kordobske kontrole pa se Al – Andalus deli u manje, nezavisne kraljevine, države poznate pod nazivom taife. Jedna od najjačih bila je taifa Toledo,koja je nekako najviše podsećala na Kordobu. Mada, ne treba zaboraviti da je ranije bilo mnogo drugih, uglednih gradova i sela kao što su Merida, Sevilja, Granada, Saragosa i Badahos. Sve ove gradove vremenom su osvojila hrišćanska kraljevstva sa severa tokom pokreta Rekonkiste. Granada je ostala poslednje utočište mavarske vlasti sve do 1492. godine kada je i ona osvojena. Padom Granade i kasnijim proterivanjem muslimana sa Iberijskog poluostrva završava se period prisustva Mavara u Španiji nakon osam vekova.

Život Mosarapa u Al - Andalusu

Kordobski halifat u 10. veku

Hrišćani koji su potpisali sporazum sa Mavarima imali su pravo da zadrže svoje posede, zemlju, bili su slobodni da slede svoju tradiciju i zakone što se religije i ostalih stvari tiče, pa tako i braka i razvoda. Imali su svoje opštinske organizacije, organe, svoje biskupe, svoje sudije koje su se vodile vizigotskim kodom šp. Fuero juzgo. Međutim, ukoliko bi došlo do nekog neslaganja između Mavara i Mosarapa korišćeni su islamski zakoni kako bi se to rešilo.

Kao što je normalno u ovakvoj situaciji, vreme koje su hrišćani proveli pod muslimanima dovelo je do totalne arabizacije oderđenog dela ljudi, a to se vidi usvajanjem jezika, vere i arapskih običaja. Vremenom su mnogi Mosarapi prihvatili mavarske običaje, kulturu, način oblačenja, način ishrane, a čak su i govorili arapski jezik. Neki su se čak i dobrovoljno obrezivali. Mnogi su pored svojih španskih imena uzimali i muslimanska pogotovo ako su imali jak kontakt sa njima. Hrišćanski biskup Resesmund bio je poznat i kao Rabi Ibn Said.

Hrišćanima je bilo zabranjeno da grade nove crkve ili da prepravljaju već izgrađene,takođe im je bilo zabranjeno da javno ispovedaju svoju veru – nisu smeli da zvone zvonima ili da organizuju povorke, propovede. Nisu imali pravo da vređaju islam ili Muhameda. Neke od ovih zabrana nisu striktno poštovane. U 9. veku npr, prema spisima jednog klerika vidimo da je nekoliko manastira izgrađeno u Kordobi ubrzo nakon muslimanskog osvajanja. Mosarapi su mogli biti kažnjeni ukoliko pokušaju da pretvore muslimane u hrišćane, takođe nisu smeli da odgovaraju hrišćane koji su želeli da prihvate islam. Hrišćani nisu mogli da ožene mavarske žene,pa se tako izbegla i najmanja šansa da žena prihvati veru svoga muža, a samim tim i da deca ispovedaju veru svog oca. Mosarapima je bilo zabranjeno da poseduju robove ili da imaju vlast nad muslimanima. Ipak to nije poštovano do kraja jer ima izvora koji govore da su mosarapi imali značaj u muslimanskim državim i javnim institucijama kao sekretari, prevodioci, doktori, sakupljači poreza i sl. Hrišćani su mogli i vrlo često jesu bili deo mavarske vojske, a ponekad su bili i glavni stražari vladara.

Neretko se događalo da Mavari i Mosarapi zajedno proslavljaju svoje praznike pa je u jednom trenutku to došlo do te mere da su konzervativci iz obe religije upozoravali na mogućnost da dođe do kontaminacije. Mosarapi su često koristili javna kupatila (hamame) zajedno sa mavarima, I to je bio razlog za kritike sa obe strane. Ipak, te kupke koje su uživali i muškarci i žene, u različito vreme u toku dana predstavljale su savršeno mesto za sastanke i razonodu, relaksaciju, opuštanje.

Iako su hrišćanske kuće bile skromnije, siromašnije u odnosu na mavarske, mnoge su u unutrašnjosti imale sofe, zavese, jastuke koji su bili imitacija mavarskih. Što se hrane tiče, mosarapi su koristili voće, povrće, razne začine koje su Mavari doneli na Iberijsko poluostrvo, imali su mnogo bolju i zdraviju ishranu od hrišćana na severu. Novi proizvodi koje su Mavari doneli bili su : voće poput narandža, limuna, lubenica, smokvi, nara, badema, banana, manga, kajsija, grejpa; povrće poput artičoke, spanaća, šargarepe; začina: cimet, čen, muskatni oraščić, kim, korijander i dr.

Uprkos toleranciji koju su Mavari praktikovali, život za Mosarape nije bio miran i prijatan na tim teritorijama. Istina, uživali su određene privilegije, neki su postigli čak i politički i socijalni uspeh, ali su u suštini bili građani drugog reda. Njihov mir zavisio je od njihovih gospodara, od odnosa koji su imali sa Mavarima i od nekih spoljašnjih sila koje su bile izvan njihove kontrole (hrišćanski ekspansionizam ili krstaški ratovi koji su počeli 1096. doveli su do veće netolerancije prema Mosarapima).Zbog toga je na hiljade hrišćana vođeni monasima, sveštenicima i ostalim crkvenim licima pobeglo u hrišćanska kraljevstva na severu, osećajući da njihovom identitetu i religiji preti uništenje ili asimilacija.

Hrišćani i muslimani u Al – Andalusu živeli su zajedno, rame uz rame, trgovali su jedni sa drugima, ali je tenzija koja je vladala bila veoma jaka. Čak i unutar same mosarapske zajednice bilo je zategnutih odnosa između onih koji su bili protiv arabizacije i onih koji su usvojili muslimanske običaje i tradiciju. Situacija je postala mnogo neizvesnija u periodu vladavine Almoravida od 1085. do 1146. i još netolerantnijih Almohada 1146. do 1212,kada je povećana represija i diskriminacija prema Mosarapima. Mosarapske zajednice su osiromašene, mnogi su nasilno proterani u Magreb, a drugi beže u hrišćanske kraljevine Aragon i Kastilju.

Mosarapski jezik

Andaluzijski Kuran iz 12. veka

Mosarapski ili ajami je južno iberijsko – romanski jezik kojim su govorili hrišćani na muslimanskim teritorijama. Termin mosarapski potiče od arapske reči koja znači arabizovan, dok termina ajami na arapskom znači ružno, varvarsko. Smatra da je mosarapski mešavina koju čini 40% orijentalnih termina i 60% romanskih. Od ovih orijentalnih većina su imenice, dok je glagola mnogo manje. Neke od reči koje su iz arapskog prešle u španski jezik :

algodón < al-qutun

alfombra < al-khumra

alcoba < al-qubbah

aldea < ad-dayah

alcalde < al-qadi 'el juez'

albóndiga < al-bunduqa

Većina dokaza, osim jednog rečnika iz 15. veka iz Granade napisana je arapskim pismom(koji ne koristi samoglasnike), tako da je teško rekonstruisati fonologiju mosarapskog jezika. Međutim, čini se da je to bio jako konzervativan hispanski jezik, koji je bio pun drevnih latinskih arhaizama i koji je sačuvao romanski zvučni sistem. Većina informacija o mosarapskom dolazi iz medicinskih i botaničkih radova koji su napisani i na mosarapskom i na arapskom. Njima treba dodati otkriće mosarapskih stihova, koji se nalaze na kraju arapskih i hebrejskih ljubavnih baladi (muvašaha) iz 11. i 12. veka, a nazivaju se harće. Njihovo otkriće i proučavanje počinje tek 1946. godine. Stihovi su napisani na arapskom, nemaju samoglasnike pa ih je prilično teško dešifrovati. Harće su veoma važne jer su one prve lirske špesme stvorene na nekom romanskom jeziku.

Mosarapski jezik je nestao nakon što su Arapi proterani iz Španije krajem 15. veka, mada se ponekad tvrdi da je mosarapski ostavio traga na južne dijalekte južne Španije i Portugalije. Mosarapski se još uvek koristi kao liturgijski jezik u nekoliko mesta u Španiji i Maroku.

Mosarapska umetnost

Džamija u Kordobi

Književnost se odlikuje verskim motivima, teme su bile uglavnom religiozne : knjige o misama, knjige molitvi, antifonari koji su stvarani u prostorijama hrišćanskih manastira. Primeri kvaliteta i originalnosti minijatura i svetih rukopisa su šp. Los Comentarios al Apocalipsis del Beato de Liébana, El Beato de Facundus ili El Beato de Tábara, ili antifonar kao npr. šp. El Antifonario mozárabe de la Catedral de León. Toledo i Kordoba bili su najvažniji mosarapski centri. Iz Kordobe je bio opat Esperaindeo koji je napisao šp. Un Apologética contra Mahoma. A za proučavanje istorije filozofije jako je važno delo šp. La Apologética del abad Sansón 864.

Ono što karakteriše mosarapsku arhitekturu jeste velika tehnička veština u izgradnji. Takođe je karakteristično odsustvo spoljne dekoracije i različite biljke koje koriste kao motive, a one su uglavnom malih proporcija. Još jedna bitna karakteristika mosarapske arhitekture je stub sa ukrašenim kapitelom.Stil pokazuje asimilaciju islamskih dekorativnih motiva i oblika kao npr. luka u obliku potkovice i rebraste kupole. Čak i oni koji su emigrirali u neislamske sredine nastavili su da stvaraju i neguju mosarapski stil u umetnosti i arhitekturi, čime se doprinosi širenju arapskog uticaja na sever Evrope. Mnoge crkve izgrađene mosarapskim stilom izgrađene su od strane monaha koji su emigrirali u severnu Španiju u periodu od 9. do 11. veka. San Migel de Eskalada, blizu Leona, najbolji je preživeli primer mosarapske arhitekture ,a osnovali su ga monasi iz Kordobe 913. godine.

Današnji Mosarapi

Jasno je da mnogi današnji Španci sa severa, juga i centra Španije u svojim venama nose hispansko - romansku ili hispansko – vizigotsku krv kao potomci srednjovekovnih Mosarapa. Međutim, ovu činjenicu je moguće danas dokazati samo u toledskim mosarapskim porodicama koje čine jednu liturgijsku zajednicu. Smatra se da današnja civilna zajednica ima negde oko 1550 porodica od kojih je 600 porodica u Toledu, dok je ostatak u raznim mestima u Španiji i u inostranstvu. Danas su gotovo perfektno integrisani u svakom pogledu u veliku nacionalnu zajednicu i crkvu. U srednjem veku njihovi preci su u Toledu formirali građansku zajednicu koja je uživala autonomiju i imala lične lidere kako u muslimanskom carstvu, tako i u hrišćanskom.

Ova zajednica, je potpuno prihvaćena i predstavlja ravnopravan deo španske zajednice. Ima svoje predstavnike u redovima generala, guvernera i drugih zvanja u vojsci, administraciji, upravi itd. Međutim, generalno predstavljaju srednju klasu. Ali sa druge strane, predstavljaju jedinu hrišćansku zajednicu koja ima svoju kulturu, umetnost, liturgiju i muziku. Najvažnije je to što predstavljaju primer vernosti Hristu i hrišćanstvu.

Literatura

• Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost. Nolit. Beograd, 1985. pp. 23-28
• Samardžić, N. Istorija Španije. Plato. Beograd, 2005. pp. 52-64
• Soldatić D. Donić Ž. Svet hispanistike. Zavod za udžbenike. Beograd, 2011. pp. 71-79