Pređi na sadržaj

Mukopolisaharidoza tip I H-S

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mukopolisaharidoza tip I H-S
Molekul dermatan sulfata koji se akumuliraju u lizozomima pacijenata sa MPS I
SimptomiSimptomi su varijabilni, ali mogu uključivati: blaže poreemećaje u učenju, psihijatrijske probleme, vizuelne probleme, skeletne deformacije, sindrom karpalnog tunela, bolest aortni zalistka i/ili apneju tokom spavanja.
Vreme pojaveSimptomi se mogu pojaviti do 5 godine; dijagnoza se obično postavlja nakon 10 godina
Uzrocinedostatkom enzima alfa-L-iduronidaze
Slična oboljenjaMPS I; Hanterov sindrom; ostale mukopolisaharidoze
LečenjeZamenska terapija enzimima; hirurški
PrognozaSmrt se obično javlja pre 12 godina (Hurler sindrom/ teški oblik); Životni vek može biti normalan (Scheie sindrom, određena forma)
Frekvencija1 u 115.000[1]

Mukopolisaharidoze tip I H-S (skraćeno MPS tip I H-S) poznata i kao Hurler-Scheie sindrom je srednje težak (intermedijerni) oblik mukopolisaharidoze tip I bolesti iz grupa naslednih poremećaja uzrokovanih nedostatkom specifičnih lizozomskih enzima uključenih u degradaciju glikozaminoglikana (skraćeno GAGs ) ili mukopolisaharida. Akumulacija delimično degradiranih produkata GAG-a izaziva smetnje u ćeliji, tkivu i narušava funkcije pojedinih organa.

Nedostatak alfa-L-iduronidaze može dovesti do širokog spektra fenotipskog angažovanja sa tri glavna priznata klinička subjekta: Hurlerov sindrom (MPS tip I H; 607014), Hurler-Scheie sindrom (MPS I H-S; 607015), i Scheie sindrom (MPS tip I S). Hurlerov i Scheie sindrom predstavljaju dva različita fenotipa MPS tip I sindroma — na težem (MPS I H) i lakšem (MPS tip I S) kraju kliničkog spektra, dok je Hurler-Scheie sindrom (MPS tip I H-S) treći ili intermedijerni oblik u fenotipskoj ekspresiji.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Najteži oblik mukopolisaharidoze tip I, koji uključuje zamagljivanje rožnjače, abnormalnosti skeleta i mentalnu retardaciju, dobio je naziv Hurlerov sindrom po nemačkoj pedrijatrici Gertrudi Hurler, koja je prva opisala poremećaj 1919. godine.[3][4]

Godine 1962, američki lekar Harold Glendon Scheie (1909–1990), identifikovo je blažu varijantu Hurlerovog sindroma, MPS tip I S koja je po njemu nazvana Scheie sindrom.[5]

McKusick, V. A. i sar. (1972) predložili su da se Hurlerov sindrom nazove — mukopolisaharidoza tip I H (skraćeno MPS tip I H) a Scheie sindrom — mukopolisaharidoza tip I S (skraćeno MPS tip I S).[6]

Godine 1985. Rubiček i sar. prikazali su pet pacijenata sa nedostatkom alfa-L-iduronidaze i fenotipom koji je atipičan za Hurlerov sindrom i Scheie sindrom. Među raznim mogućim objašnjenjima za ovaj fenotip, oni su prihvatili tumačenje koja se zasniva na postojanju genetičkih varijanti za neke od slučajeva, koje su uzrokovane različitim mutacijama.[7]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prevalenca sindroma se procenjuje na 1 slučaj na 115.000.

Etiologija[uredi | uredi izvor]

MPS tip I H-S je uzrokovan mutacijama u IDUA genu (4p16.3) što dovodi do parcijalnog nedostatka enzima alfa-L-iduronidaze i lizozomske akumulacije dermatan sulfata i heparan sulfata.[8]

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Simptomi se najčešće javljaju posle 5 godina, ali su tako blagi da se dijagnoza često ne uzima u obzir sve do 10 godine ili odrasle dobi.

  • Pacijenti su skoro normalne visine i ne pokazuju intelektualni nedostatak.
  • Zamućenje rožnjače se odvija progresivno i difuzno, obično posle četvrte godine života.
  • Glaukom je češći nego kod Hurlerovog sindroma
  • Pacijenti su blago izmenjenog izglda lica, uključujući i velika usta sa debelim usnama.
  • Često je prisutna rinoreja i neurosenzualni gubitak sluha,
  • Zglobovi su kruti (zbog kontraktura), i prate ih blage promene skeleta i sindrom karpalnog tunela.

U težim oblicima može se javiti

  • bolest aortnog zalistka,
  • kompresija cervikalne kičmene moždine, izazvana infiltracijom glikozaminoglikana u duri, što može dovesti do spastične paresije, ako se ne popravi neurohirurškim intervencijama.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Rana dijagnoza je teška zbog prvih nespecifičnih kliničkih simptoma, ali je od suštinskog značaja za hitno iniciranje tretmana.

Dijagnoza se zasniva na detekciji povećanog izlučivanja u mokraći heparan sulfata i dermatan sulfata i genetskim testovima. Testiranje sa zasniva na primeni bojenja metilen plavim i GAG elektroforezi, i dokazivanju nedostatka enzima u leukocitima i fibroblastima.[9]

Pošto je u mukopolisaharidozi tip I H-S napadnuta većina organa koji su kod dece u fazi formiranja, važno je pratiti sve potencijalne komplikacije, najmanje jednom godišnje nakon potvrde dijagnoze. Ovi pregledi treba da uključuju neurološku procenu i procenu funkcija očiju, sluha, srca, pluća, skeleta i zuba. Ponekad su potrebni rendgenski snimci ili druge dodatne dijagnostičke metode za izvođenje ovih kontrolnih ispitivanja.

Prenatalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Prenatalna dijagnoza mukopolisaharidoza tip I H-S, danas je moguća uz pomoću amniocenteze i uzorkovanja sloja tkiva u embrionu (biopsijom horionskih resica). Dijagnoza mora biti potvrđena pre 11 nedelja gestacije.

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Diferencijalno dijagnostički treba imati u vidu sledeće bolesti:

Terapija[uredi | uredi izvor]

Lečenje se sprovodi zamenskom enzimskom terapijom - humanom rekombinantnom alfa-L-iduronidazom uz suportivne mere zavisno od vrste prisutnih simptoma, ili transplantacijom koštane srži Najbolji rezultati terapije se postižu ukoliko je lečenje započeto rano, pre nastupanja ireverzibilnih promena.[10]

Enzimska terapija[uredi | uredi izvor]

Enzimska zamenska terapija se zasniva na primeni humane rekombinantne alfa-L-iduronidaze, u nedeljnoj infuziji, kako bi se osigurala odgovarajuća količina enzima potrebna organizmu za poboljšanje ukupnog kvaliteta života.[11][12][13][14][15][16]

Tretman se pokazao efikasnim za poboljšanje funcija zglobova, funkciju pluća i poboljšanje opšteg zdravlja. Međutim, ne treba očekivati da že zamenska terapija enzima da smanjenji efekate poremećaja na očim i srčanim zalistcima. Takođe nema dokaza da se akumulacija MPS supstance u mozgu sprečava ili smanjuje, jer enzim ne prelazi krvno-moždanu barijeru. Studije su u toku kako bi se utvrdilo da li se akumulacije u kičmi mogu sprečiti primenom leka direktnim ubrizgavanjem u kičmenu tečnost. Međutim za to su potrebne dalje studije i duže praćenje za pravilnu procenu efikasnosti terapije enzimima direktno u krvotok ili kičmenu tečnost.

Simptomatska terapija[uredi | uredi izvor]

Simptomatski i podržavajući tretman može zahtvati koordinirane napore tima specijalista:

  • Pedijatra (neurologa), koji procenjuju i leči poremećaje nervnog sistema),
  • Ortopdeda koji dijagnostikuju i leče skeletne abnormalnosti
  • Pedijatra (kardiologa), koji dijagnostikuju i leče srčane abnormalnosti
  • Fizioterapeuta i/ili ostalih zdravstvenih radnika koji trebaju biti sistematski i sveobuhvatno angažovani u lečenju obolelog deteta.
  • Medicinske genetske, čije jsavetodavnane usluge mogu biti korisne za majke i porodicu.

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Prognoza kod MPS tipa I H-S kao srednje teškog oblika mukopolisaharidoza nešto je povoljnija od one kod MPS tipa I H. Simptomi se razvijaju tokom kasnih tinejdžerskih godina do ranih dvadesetih i zantno su blaži od simptoma koji su primećeni u Hurlerovom sindromu.[17]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Mucopolysaccharidoses Fact Sheet”. National Institute of Neurological Disorders and Stroke. 15. 11. 2017. Pristupljeno 25. 6. 2018. 
  2. ^ McKusick, V. A., Howell, R. R., Hussels, I. E., Neufeld, E. F., Stevenson, R. E. Allelism, nonallelism and genetic compounds among the mucopolysaccharidoses. Lancet 299: 993-996, 1972.
  3. ^ Hurler's syndrome na sajtu Who Named It
  4. ^ Hurler, G. (1919). „Über einen Typ multipler Abartungen, vorwiegend am Skelettsystem”. Zeitschrift für Kinderheilkunde. Berlin. 24: 220—234. 
  5. ^ Moore, David; Connock, Martin J.; Wraith, Ed; Lavery, Christine (1. 1. 2008). „The prevalence of and survival in Mucopolysaccharidosis I: Hurler, Hurler-Scheie and Scheie syndromes in the UK”. Orphanet Journal of Rare Diseases. 3: 24. ISSN 1750-1172. PMC 2553763 Slobodan pristup. PMID 18796143. doi:10.1186/1750-1172-3-24. 
  6. ^ McKusick, V. A., Howell, R. R., Hussels, I. E., Neufeld, E. F., Stevenson, R. E. Allelism, nonallelism and genetic compounds among the mucopolysaccharidoses. Lancet 299: 993-996, 1972.
  7. ^ Roubicek M, Gehler J, Spranger J. The clinical spectrum of alpha-L-iduronidase deficiency. Am J Med Genet. 1985 Mar;20(3):471-81.
  8. ^ Menon, K. P., Tieu, P. T., Neufeld, E. F. Architecture of the canine IDUA gene and mutation underlying canine mucopolysaccharidosis I. Genomics 14: 763-768, 1992.
  9. ^ „Syndrome de Scheie”. Orphanet, ORPHA:93474. Pristupljeno 26. 6. 2018. 
  10. ^ Muenzer J and Fisher A. Advances in the Treatment of Mucopolysaccharidosis Type I. New Engl J Med. 2004;350:1932-34.
  11. ^ Desnick RJ. Enzyme replacement and enhancement therapies for lysosomal diseases. J. Inherit Metab Dis. 2004;27:385-410.
  12. ^ Wraith JE, Clarke LA, Beck M, et al. Enzyme replacement therapy for mucopolysaccharidosis I: a randomized, double-blinded, placebo-controlled, multinational study of recombinant human alpha-L-iduronidase (laronidase). J Pediatr. 2004;144:581-88.
  13. ^ Malm G, et al., Mucopolysaccharidoses. New therapeutic possibilities increase the need of early diagnosis. Lakartidningen. 2002;99:1804-9
  14. ^ Kakkis ED, Enzyme replacement therapy for the mucopolysaccharides storage disorders. Expert Opin Investig Drugs. 2002;11:675-85.
  15. ^ Wraith JE, Enzyme replacement therapy in mucopolysaccharidosis type I: progress and emerging difficulties. J Inherit Metab Dis. 2001;24:245-50.
  16. ^ Kakkis ED, et al., Enzyme-replacement therapy in mucopolysaccharidosis I. N Engl J Med. 2001;344:182-8.
  17. ^ Yano S, Moseley K, Pavlova Z. Postmortem studies on a patient with mucopolysaccharidosis type I: Histopathological findings after one year of enzyme replacement therapy. J Inherit Metab Dis. 2009 Mar 27.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Fauci AS, et al., eds. Harrison’s Principles of Internal Medicine, 14th Ed. New York, NY: McGraw-Hill, Inc; 1998:2169-76.
  • Beighton P, ed. Mckusick’s Heritable Disorders of Connective Tissue. 5th ed. St. Louis, MO: Mosby-Year Book, Inc; 1993:1118-9.
  • Eto Y, Ohashi T, Gene therapy/cell therapy for lysosomal storage disease. J Inherit Metab Dis. 2000;293-8.
  • Triggs-Raine B, et al., Mutations in HYAL1, a member of a tandemly distributed multigene family encoding disparate hyaluronidase activities, cause a newly described lysosomal disorder, mucopolysaccharidosis IX. Proc Natl Acad Sci USA. 1999;95:6296-300.
  • Natowicz MR, et al., Clinical biochemical manifestations of hyaluronidase deficiency. N Engl J Med. 1996;335:1029-33.
  • Herrick IA, et al., The mucopolysaccharidoses and anaesthesia: a report of clinical experience. Can J Anaesth. 1988;35:67-73.
  • Sjogren P, et al., Mucopolysaccharidoses and anaesthetic risks. Acta Anaesthesiol Scand. 1987;31:214-8.
  • Caruso RC, et al., Electroretinographic findings in the mucopolysaccharidoses. Ophthalmology. 1986;93::1612-6.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мукополисахаридоза_тип_I_H-S&oldid=27441865”