Пређи на садржај

Мукополисахаридоза тип I H-S

С Википедије, слободне енциклопедије
Мукополисахаридоза тип I H-S
Молекул дерматан сулфата који се акумулирају у лизозомима пацијената са МПС I
СимптомиСимптоми су варијабилни, али могу укључивати: блаже пореемећаје у учењу, психијатријске проблеме, визуелне проблеме, скелетне деформације, синдром карпалног тунела, болест аортни залистка и/или апнеју током спавања.
Време појавеСимптоми се могу појавити до 5 године; дијагноза се обично поставља након 10 година
Узроцинедостатком ензима алфа-L-идуронидазе
Слична обољењаMPS I; Хантеров синдром; остале мукополисахаридозе
ЛечењеЗаменска терапија ензимима; хируршки
ПрогнозаСмрт се обично јавља пре 12 година (Hurler синдром/ тешки облик); Животни век може бити нормалан (Scheie синдром, одређена форма)
Фреквенција1 у 115.000[1]

Мукополисахаридозе тип I H-S (скраћено MPS тип I H-S) позната и као Hurler-Scheie синдром је средње тежак (интермедијерни) облик мукополисахаридозе тип I болести из група наследних поремећаја узрокованих недостатком специфичних лизозомских ензима укључених у деградацију гликозаминогликанa (скраћено GAGs ) или мукополисахарида. Акумулација делимично деградираних продуката ГАГ-а изазива сметње у ћелији, ткиву и нарушава функције појединих органа.

Недостатак алфа-Л-идуронидазе може довести до широког спектра фенотипског ангажовања са три главна призната клиничка субјекта: Хурлеров синдром (MПС тип I H; 607014), Hurler-Scheie синдром (МПС I H-S; 607015), и Scheie синдром (MPS тип I S). Хурлеров и Scheie синдром представљају два различита фенотипа МПС тип I синдрома — на тежем (МПС I H) и лакшем (MPS тип I S) крају клиничког спектра, док је Hurler-Scheie синдром (MPS тип I H-S) трећи или интермедијерни облик у фенотипској експресији.[2]

Историја

[уреди | уреди извор]

Најтежи облик мукополисахаридозе тип I, који укључује замагљивање рожњаче, абнормалности скелета и менталну ретардацију, добио је назив Хурлеров синдром по немачкој педријатрици Гертруди Хурлер, која је прва описала поремећај 1919. године.[3][4]

Године 1962, амерички лекар Harold Glendon Scheie (1909–1990), идентификово је блажу варијанту Хурлеровог синдрома, МПС тип I S која је по њему названа Scheie синдром.[5]

McKusick, V. A. и сар. (1972) предложили су да се Хурлеров синдром назове — мукополисахаридоза тип I H (скраћено МПС тип I H) а Scheie синдром — мукополисахаридоза тип I S (скраћено МПС тип I S).[6]

Године 1985. Рубичек и сар. приказали су пет пацијената са недостатком алфа-Л-идуронидазе и фенотипом који је атипичан за Хурлеров синдром и Scheie синдром. Међу разним могућим објашњењима за овај фенотип, они су прихватили тумачење која се заснива на постојању генетичких варијанти за неке од случајева, које су узроковане различитим мутацијама.[7]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Преваленца синдрома се процењује на 1 случај на 115.000.

Етиологија

[уреди | уреди извор]

MPS тип I H-S је узрокован мутацијама у IDUA гену (4p16.3) што доводи до парцијалног недостатка ензима алфа-Л-идуронидазе и лизозомске акумулације дерматан сулфата и хепаран сулфата.[8]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Симптоми се најчешће јављају после 5 година, али су тако благи да се дијагноза често не узима у обзир све до 10 године или одрасле доби.

  • Пацијенти су скоро нормалне висине и не показују интелектуални недостатак.
  • Замућење рожњаче се одвија прогресивно и дифузно, обично после четврте године живота.
  • Глауком је чешћи него код Хурлеровог синдрома
  • Пацијенти су благо измењеног изглда лица, укључујући и велика уста са дебелим уснама.
  • Често је присутна ринореја и неуросензуални губитак слуха,
  • Зглобови су крути (због контрактура), и прате их благе промене скелета и синдром карпалног тунела.

У тежим облицима може се јавити

  • болест аортног залистка,
  • компресија цервикалне кичмене мождине, изазвана инфилтрацијом гликозаминогликана у дури, што може довести до спастичне паресије, ако се не поправи неурохируршким интервенцијама.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Рана дијагноза је тешка због првих неспецифичних клиничких симптома, али је од суштинског значаја за хитно иницирање третмана.

Дијагноза се заснива на детекцији повећаног излучивања у мокраћи хепаран сулфата и дерматан сулфата и генетским тестовима. Тестирање са заснива на примени бојења метилен плавим и GAG електрофорези, и доказивању недостатка ензима у леукоцитима и фибробластима.[9]

Пошто је у мукополисахаридози тип I H-S нападнута већина органа који су код деце у фази формирања, важно је пратити све потенцијалне компликације, најмање једном годишње након потврде дијагнозе. Ови прегледи треба да укључују неуролошку процену и процену функција очију, слуха, срца, плућа, скелета и зуба. Понекад су потребни рендгенски снимци или друге додатне дијагностичке методе за извођење ових контролних испитивања.

Пренатална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Пренатална дијагноза мукополисахаридоза тип I H-S, данас је могућа уз помоћу амниоцентезе и узорковања слоја ткива у ембриону (биопсијом хорионских ресица). Дијагноза мора бити потврђена пре 11 недеља гестације.

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Диференцијално дијагностички треба имати у виду следеће болести:

Терапија

[уреди | уреди извор]

Лечење се спроводи заменском ензимском терапијом - хуманом рекомбинантном алфа-L-идуронидазом уз супортивне мере зависно од врсте присутних симптома, или трансплантацијом коштане сржи Најбољи резултати терапије се постижу уколико је лечење започето рано, пре наступања иреверзибилних промена.[10]

Ензимска терапија

[уреди | уреди извор]

Ензимска заменска терапија се заснива на примени хумане рекомбинантне алфа-L-идуронидазе, у недељној инфузији, како би се осигурала одговарајућа количина ензима потребна организму за побољшање укупног квалитета живота.[11][12][13][14][15][16]

Tретман се показао ефикасним за побољшање фунција зглобова, функцију плућа и побољшање општег здравља. Међутим, не треба очекивати да же заменска терапија ензима да смањењи ефекате поремећаја на очим и срчаним залистцима. Такође нема доказа да се акумулација МПС супстанце у мозгу спречава или смањује, јер ензим не прелази крвно-мождану баријеру. Студије су у току како би се утврдило да ли се акумулације у кичми могу спречити применом лека директним убризгавањем у кичмену течност. Међутим за то су потребне даље студије и дуже праћење за правилну процену ефикасности терапије ензимима директно у крвоток или кичмену течност.

Симптоматска терапија

[уреди | уреди извор]

Симптоматски и подржавајући третман може захтвати координиране напоре тима специјалиста:

  • Педијатра (неуролога), који процењују и лечи поремећаје нервног система),
  • Ортопдеда који дијагностикују и лече скелетне абнормалности
  • Педијатра (кардиолога), који дијагностикују и лече срчане абнормалности
  • Физиотерапеута и/или осталих здравствених радника који требају бити систематски и свеобухватно ангажовани у лечењу оболелог детета.
  • Медицинске генетске, чије јсаветодавнане услуге могу бити корисне за мајке и породицу.

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Прогноза код МПС типа I H-S као средње тешког облика мукополисахаридоза нешто је повољнија од оне код МПС типа I H. Симптоми се развијају током касних тинејџерских година до раних двадесетих и зантно су блажи од симптома који су примећени у Хурлеровом синдрому.[17]

  1. ^ „Mucopolysaccharidoses Fact Sheet”. National Institute of Neurological Disorders and Stroke. 15. 11. 2017. Приступљено 25. 6. 2018. 
  2. ^ McKusick, V. A., Howell, R. R., Hussels, I. E., Neufeld, E. F., Stevenson, R. E. Allelism, nonallelism and genetic compounds among the mucopolysaccharidoses. Lancet 299: 993-996, 1972.
  3. ^ Hurler's syndrome на сајту Who Named It
  4. ^ Hurler, G. (1919). „Über einen Typ multipler Abartungen, vorwiegend am Skelettsystem”. Zeitschrift für Kinderheilkunde. Berlin. 24: 220—234. 
  5. ^ Moore, David; Connock, Martin J.; Wraith, Ed; Lavery, Christine (1. 1. 2008). „The prevalence of and survival in Mucopolysaccharidosis I: Hurler, Hurler-Scheie and Scheie syndromes in the UK”. Orphanet Journal of Rare Diseases. 3: 24. ISSN 1750-1172. PMC 2553763Слободан приступ. PMID 18796143. doi:10.1186/1750-1172-3-24. 
  6. ^ McKusick, V. A., Howell, R. R., Hussels, I. E., Neufeld, E. F., Stevenson, R. E. Allelism, nonallelism and genetic compounds among the mucopolysaccharidoses. Lancet 299: 993-996, 1972.
  7. ^ Roubicek M, Gehler J, Spranger J. The clinical spectrum of alpha-L-iduronidase deficiency. Am J Med Genet. 1985 Mar;20(3):471-81.
  8. ^ Menon, K. P., Tieu, P. T., Neufeld, E. F. Architecture of the canine IDUA gene and mutation underlying canine mucopolysaccharidosis I. Genomics 14: 763-768, 1992.
  9. ^ „Syndrome de Scheie”. Orphanet, ORPHA:93474. Приступљено 26. 6. 2018. 
  10. ^ Muenzer J and Fisher A. Advances in the Treatment of Mucopolysaccharidosis Type I. New Engl J Med. 2004;350:1932-34.
  11. ^ Desnick RJ. Enzyme replacement and enhancement therapies for lysosomal diseases. J. Inherit Metab Dis. 2004;27:385-410.
  12. ^ Wraith JE, Clarke LA, Beck M, et al. Enzyme replacement therapy for mucopolysaccharidosis I: a randomized, double-blinded, placebo-controlled, multinational study of recombinant human alpha-L-iduronidase (laronidase). J Pediatr. 2004;144:581-88.
  13. ^ Malm G, et al., Mucopolysaccharidoses. New therapeutic possibilities increase the need of early diagnosis. Lakartidningen. 2002;99:1804-9
  14. ^ Kakkis ED, Enzyme replacement therapy for the mucopolysaccharides storage disorders. Expert Opin Investig Drugs. 2002;11:675-85.
  15. ^ Wraith JE, Enzyme replacement therapy in mucopolysaccharidosis type I: progress and emerging difficulties. J Inherit Metab Dis. 2001;24:245-50.
  16. ^ Kakkis ED, et al., Enzyme-replacement therapy in mucopolysaccharidosis I. N Engl J Med. 2001;344:182-8.
  17. ^ Yano S, Moseley K, Pavlova Z. Postmortem studies on a patient with mucopolysaccharidosis type I: Histopathological findings after one year of enzyme replacement therapy. J Inherit Metab Dis. 2009 Mar 27.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Fauci AS, et al., eds. Harrison’s Principles of Internal Medicine, 14th Ed. New York, NY: McGraw-Hill, Inc; 1998:2169-76.
  • Beighton P, ed. Mckusick’s Heritable Disorders of Connective Tissue. 5th ed. St. Louis, MO: Mosby-Year Book, Inc; 1993:1118-9.
  • Eto Y, Ohashi T, Gene therapy/cell therapy for lysosomal storage disease. J Inherit Metab Dis. 2000;293-8.
  • Triggs-Raine B, et al., Mutations in HYAL1, a member of a tandemly distributed multigene family encoding disparate hyaluronidase activities, cause a newly described lysosomal disorder, mucopolysaccharidosis IX. Proc Natl Acad Sci USA. 1999;95:6296-300.
  • Natowicz MR, et al., Clinical biochemical manifestations of hyaluronidase deficiency. N Engl J Med. 1996;335:1029-33.
  • Herrick IA, et al., The mucopolysaccharidoses and anaesthesia: a report of clinical experience. Can J Anaesth. 1988;35:67-73.
  • Sjogren P, et al., Mucopolysaccharidoses and anaesthetic risks. Acta Anaesthesiol Scand. 1987;31:214-8.
  • Caruso RC, et al., Electroretinographic findings in the mucopolysaccharidoses. Ophthalmology. 1986;93::1612-6.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).