Nastavni proces

Dobrodošlica za prvi dan škole

Nastavni proces je didaktički organizovan i institucionalno realizovan vaspitno-obrazovni rad učenika i nastavnika usmeren na svestrani i skladan razvoj ličnosti učenika koja će biti sposobna da shvati i prihvati vrednosti života i rada i da se aktivno uključi u društveni život.

Institucionalizacija vaspitanja i obrazovanja

Kućno obrazovanje

Obrazovanje i vaspitanje su večne društvene kategorije. Institucionalizacija vaspitanja i obrazovanja je proces koji je dugo trajao. Izdvajanje vaspitanja i obrazovanja iz okvira svakodnevnog života i rada ljudi govori upravo o njihovoj postepenoj i sve većoj svesnosti potrebe i značaja vaspitanja i obrazovanja za dalji i sve složeniji proces menjanja okoline, drugih ljudi ali i samih sebe. I pre pojave škole kao institucije u kojoj će se na najorganizovaniji način odvijati vaspitanje i obrazovanje novih naraštaja, pojavili su se kod primitivnih naroda određeni vidovi organizovanog vaspitanja i obrazovanja kroz koje se „učilo“ običajima, verovanju, ceremonijama i ritualima. Obredno i ritualno vaspitanje i obrazovanje trebalo je da uvede mlade u svet odraslih, da ih pripremi za prihvatanje pravila zajednice i omogući im da svoje ponašanje prilagode zajednici. Usvajanje tradicije svog roda obezbeđivalo je prenošenje svih tekovina sa prethodnih na nove generacije, čime su se stvarali uslovi da svaka naredna generacija krene sa jednog višeg nivoa i ne počinje ispočetka. Mada su saznanja na tom niskom stupnju razvoja društva (rodovsko društvo) bila dosta oskudna i siromašna sve organizovanijim oblicima vaspitanja i pripremanja za život, počela je na neki način da se najavljuje institucionalizacija vaspitanja i obrazovanja.

Prve škole i faze razvoja škole

Skribus

Prve škole su se pojavile u bogatim društvima čije se bogatstvo zasnivalo na prirodnim bogatstvima i povoljnom geografskom položaju. Takve su bile škole u Egiptu, Mesepotamiji, antičkoj Grčkoj i slično. Visok nivo razvijenosti kulture u starom Egiptu, ali i razvijena trgovina, građevinarstvo (hramovi, dvorovi, piramide) i slično, stvorili su potrebu da se sve to zapiše, objasni, sačuva i dalje razvija zbog čega se na dvorovima faraona stvaraju ustanove za obrazovanje pisara – skribusa. Tako nastaju pisarske škole u kojima pripremanje traje dugo zbog složenosti i komplikovanosti hijeroglavskog pisma i mukotrpnog dugotrajnog učenja urezivanja i utiskivanja tih slova na kamene, glinene ploče ili papirus. Da bi ovladao pismenošću učenik u Starom Egiptu je trebalo da poznaje 700 hijeroglifa. Škole skriba su se pojavile u sklopu razvoja „pismoslovne kulture“ i kasnije su ugrađivane u početne stupnjeve elementarnih škola. Starost ovih škola je različita i zavisila je od pojavljivanja pojedinih pisama i civilizacije u kojima su nastajale.

Škole u novom veku

Razvoj nauke, tehnike i tehnologije, kao i nova velika otkrića u brojnim oblastima uticali su na otvaranje velikog broja škola i univerziteta. Dalja diferencijacija u svetu rada i sve veći porast intelektualnih aktivnosti, u 15. veku dovela je do odvajanja proizvodnje od trgovine, što je uticalo na otvaranje novih škola posebno na drugom stupnju. Time se uveo dualizam u školski sistem. Na razvoj školstva pored renesanse uticala je i reformacija u 16. veku. Protestantizam će u oblasti razvoja školstva učiniti značajne pozitivne korake, kako u pozivu na učenje pismenosti, tako i u reformisanju latinskih škola. U Strazburu je 1538. godine osnovana poznata Šturmova latinska škola – gimnazija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2017), u kojoj se pored učenja latinskog i grčkog jezika uvode istorija i geografija.

Jan Amos Komenski

Jan Amos Komenski

Jan Amos Komenski je jedan od najpoznatijih i najuticajnijih pedagoških klasika, reformator školstva u više zemalja, rođen je 1592. godine u Nivnicama, u Češkoj. Umro je u Naardenu 1670. godine. Komenski je završio osnovnu, zatim latinsku školu i gimnaziju. Teološko obrazovanje stekao je na univerzitetu u Hajdelbergu. Pripadao je protestantskoj verskoj sekti „Češka braća“, nastaloj iz levog, seljačko plebejskog krila husitskog pokreta. Bio je učitelj i upravitelj škola u okviru sekte kojoj je pripadao. Postao je sveštenik i starešina te sekte. Kao Čeh i protestant, pogotovo kao vođa jedne verske sekte, posle poraza Čeha na Beloj gori 1620. godine, morao je često da se seli i da beži pred katoločkim nemačkim progoniteljima. Dugo je boravio, u više navrata, u Poljskoj, zatim u Pruskoj, u Šleziji i Holandiji. Njegove pedagoške, didaktičke, metodičke, a posebno njegove pansofijske ideje bile su poznate i prihvaćene u Evropi već za njegova života. Sama činjenica da je on kao humanista, a uz to i najpoznatiji i najpriznatiji pedagoški stručnjak 17. veka, bio pozvan u više zemalja (Engleska, Švedska, Poljska, Francuska, Mađarska) da u njima „uredi škole“, odnosno, da ih reformiše i organizuje u skladu sa svojim pedagoškim zamislima, govori o uticaju i značaju tih njegovih pedagoških ideja. Pedagoško delo Komenskog predstavlja stvaralačku sintezu najznačajnijih tekovina humanizma (protestantske religije, filozofije, prirodnih nauka, humanističke kulture, utopijskog socijalizma), posebno onih koji se odnose na vaspitanje. Time je ono postalo nezaobilazna osnova za izgrađivanje svake pedagoške koncepcije sve do najnovijeg vremena. Komenski je napisao oko 250 radova. Počeo je da piše na češkom - maternjem jeziku. Da bi svoje ideje učinio dostupnim drugima, morao je svoje radove da piše na latinskom jeziku. Već za života Komenskog njegovi radovi prevođeni su sa latinskog na druge jezike, a neki su štampani istovremeno na više jezika.

Velika didaktika

Velika didaktika je najpoznatije i najviše prevođeno i izdavano delo Jana Amosa Komenskog. U ovom delu Komenski izlaže celovit sistem školstva. Posebno se govori o materinskoj školi, školi maternjeg jezika, latinskoj školi i akademiji. Posebno se govori o sadržaju obrazovanja u svakoj od pomenutih škola. U tom sklopu govori se o „učitelju“ u tim školama, njegovim obavezama, o disciplini, redu i radu u školi. Na dosta mesta u Didaktici ima veoma pravilnih zapažanja o deci i procesu učenja (uloga interesovanja, motivacije, zadovoljstva i slično). Posebno mesto u Didaktici zauzimaju pitanja nastave; najpre opšta pitanja nastave, a zatim metodička pitanja nastave nekih predmeta (metod veština, pojedinih nauka, učenja jezika). Velika didaktika predstavlja celovito pedagoško delo u kome nije izostavljeno nijedno značajnije pitanje vezano za čoveka i njegovo vaspitanje. Velika didaktika pisana veoma pregledno i sistematično, lakim i jasnim stilom i jezikom, razumljivo i interesantno. Na mnogim mestima u ovom delu Komenski formuliše moguće prigovore na date predloge i rešenja i nastoji da te prigovore pobije jasno i argumentovano. Vrše se i mnoga upoređivanja sa „prirodom“ (sa životinjama, biljkama, vodom, suncem, proizvodima ljudi i slično). Iako u tom upoređivanju ima dosta veštačkog i nategnutog, to ipak čini ovo delo i danas interesantnim za čitanje. Celo delo, inače izraz je autorove učenosti i obaveštenosti o svemu značajnijem do čega se došlo u razvoju ljudskog saznanja pre i posle Komenskog. U ovom delu Komenskog, iako je on neke stavove u kasnijim radovima dalje razvio i obogatio, ima mnogo toga što može poslužiti i savremenom čitaocu kao podstrek da traga za rešenjima brojnih pedagoških pitanja odgovarajućih ovom i budućem trenutku društvenog razvoja. U tome i jesta stalna aktuelnost ovog klasičnog pedagoškog dela.

Predmetno-razredno-časovni sistem

Učionica

Organizacija nastavnog rada u školi nije se suštinski menjala otkako je Jan Amos Komenski u 17. veku (1663. godine) uveo predmetno-razredno-časovni sistem nastave. To je epohalni događaj, revolucionarna, naučno utemeljena organizaciona promena kojom je omogućena, ne samo racionalnija organizacija vaspitno-obrazovnog procesa u školi, već i demokratizacija obrazovanja, stvaranje uslova za masovnije obrazovanje. Uvođenjem predmetno-razredno-časovnog sistema su prevaziđena ograničenja prethodnog nediferenciranog individualnog koncepta nastave u srednjovekovnim školama. Koncept individualne nastave nije uvažavao uzrasne razlike niti različiti obrazovni nivo učenika. Nije bilo podele po razredima, ni rasporeda časova. U razredno-časovnom sistemu sadržaji su podeljeni po predmetima(predmetni sistem), učenici približno istog uzrasta i stepena obrazovanja su grupisani po razredima (razredni), a nastava se odvija po časovima (časovni sistem) koji po pravilu traje 45 minuta. Podelu sadržaja po predmetima susrećemo daleko ranije, u staroj Grčkoj (gramatika, retorika, geomatrija i slično), ali to nije bio celovito osmišljen sistem. Organizacija ovog rada, izložena u Velikoj didaktici, odlikuje se sledećim karakteristikama: istovremeni početak rada u godini i u svakom nastavnom danu; određena dužina rada, organizovanje nastave putem časova; odmori između časova; podela na razrede prema uzrastu i broju dece; podela nastavnih predmeta po godinama i određivanje programa u svakoj godini.

Nastavni čas

Nastavni čas je interaktivni odnos između nastavnika, učenika, nastavnih sadržaja i didaktičko-tehnoloških okruženja koji se, po pravilu, ostvaruje u vremenskom trajanju od 45 minuta.

Etape nastavnog časa

Najčešće etape u nastavi su: uvod (priprema učenika) za rad, obrada nove građe, vežbanje, ponavljanje, proveravanje. Koje će etape biti zastupljene na nekom času zavisi od cilja koji nastavnik postavlja. Retko su jednim nastavnim časom obuhvaćeni svi ovi elementi, a isto tako retko će biti zastupljen samo jedan, recimo samo izlaganje novih sadržaja. Komponenta koja je izostala na jednom času može biti obuhvaćena na sledećem. Postoji logika u redosledu strukturnih elemenata nastavnog časa. Uvod mora biti pre izlaganja novog gradiva, izlaganje pre ponavljanja, ali vežbanje i ponavljanje mogu zameniti mesta.

Tipologija nastavnih časova

Kriterijumi za klasifikovanje nastavnih časova po tipovima su različtiti: prema cilju časa, nastavnoj građi, nastavnim metodama, nastavnim zadacima i tako dalje. Najčešća podela je prema bitnim etapama nastavnog procesa u kojoj postoje sledeći tipovi časova: uvodni nastavni čas, čas obrade novog gradiva, čas usvajanja pojmova pravila i zakona, čas proveravanja i uvežbavanja, čas ponavljanja i uopštavanja, čas kontrole, kombinovani tip časa.

Artikulacija nastavnog časa

Artikulacija je jasno razdvajanje elemenata i njihovo povezivanje u celinu. Artikulisati nastavni čas - znači sagledati njegove osnovne elemente i od njih oblikovati celinu.

Nastavne metode

Nastavna metoda je naučno verifikovan način na koji učenici, pod rukovodstvom nastavnika, u nastavnom procesu, stiču znanja, veštine i navike, primenjuju ih u praksi, razvijaju svoje psihofizičke sposobnosti i interesovanja.

Klasifikacija nastavnih metoda

Nastavne metode su prilagođene nastavnim situacijama i pedagoško-psihološkim odlikama učenika; koriste se za ostvarivanje obrazovnih i vaspitnih zadataka u nastavi. U razvoju didaktičke teorije i prakse postoji dosta klasifikacija nastavnih metoda. Najčešća klasifikacija nastavnih metoda koja se susreće u didaktičkoj literaturi je sledeća:

• metoda usmenog izlaganja;
  
• metoda razgovora;
  
• metoda ilustrativnih radova;
  
• metoda demonstracije;
  
• metoda praktičnih i laboratorijskih radova;
  
• metoda pisanih radova;
  
• metoda čitanja i rada na tekstu.

Oblici nastavnog rada

Oblik nastavnog rada je način aktivnosti nastavnika i učenika koji karakteriše odgovarajuća vrsta sociološke organizovanosti.

Klasifikacija oblika nastavnog rada

Savremena didaktika je prihvatila klasifikaciju oblika nastavnog rada, prema sociološkom kriterijumu, na:

• frontalni oblik nastavnog rada;
  
• grupni oblik nastavnog rada;
  
• rad u parovima;
  
• individualni oblik rada.

Frontalni nastavni oblik rada

Frontalni nastavni rad je takav organizacioni oblik u kome nastavnik istovremeno radi sa celim odeljenjem. Često se može sresti definicija, naročito u starijim radovima, u kojoj se frontalnim oblikom naziva rad nastavnika sa celim razredom. Međutim, i ovde se pod razredom podrazumeva odeljenje, jer jedan razred, naročito u razvijenim školama, može imati više odeljenja.

Grupni oblik nastavnog rada

Grupni oblik nastavnog rada je takav oblik rada u kome se odeljenje deli na grupe koje, svaka za sebe, ostvaruju postavljene nastavne zadatke i o rezultatu svoga rada obaveštavaju odeljenski kolektiv. Nastavnik je aktivan u prvoj fazi časa kada se raspodeljuju zadaci i daju uputstva, a zatim diskretno usmerava rad i pomaže grupama ako je potrebno. Kad grupe izveštavaju o rezultatu, kad se sumira rad, nastavnik, po potrebi, ispravlja i dopunjava ako to ne mogu učenici.

Rad u parovima

Rad u parovima omogućuje članovima da potpuno dođu do izražaja što je u frontalnom radu nemoguće. Pošto par sačinjavaju samo dva člana, odnosi su jednostavniji, zadatke je lakše podeliti.

Individualni oblik nastavnog rada

Individualni oblik nastavnog rada je takav oblik u kome svaki učenik u odeljenju samostalno radi svoj zadatak. Pri tome, zadaci mogu biti isti za sve učenike, a mogu biti i različiti.

Izvori znanja u nastavi

Učionica

Materijalno-tehnička osnova nastave odnosi na upotrebu materijala konkretnog i duhovnog na kojem se osniva proces obrazovanja. Proces obrazovanja mora od početka do kraja imati svoju materijalnu opremu. Materijal na kojem učenici temelje svoje obrazovanje možemo svrstati u nekoliko skupina: izvorna stvarnost, nastavna sredstva, nastavna pomagala, tehnički uređaji i obrazovna tehnologija.

Čas u kombinovanom odeljenju

Organizacija časa u kombinovanom odeljenju predstavlja najsloženiji problem u didaktici i metodici. Sama organizacija časa je vrlo složen zadatak za svakog učitelja i složenost tog zadatka je srazmerna broju razreda u kombinovanom odeljenju. Posebni didaktički zahtevi, odnosno, osnovni principi kojih se treba pridržavati prilikom organizacije nastavnog časa u kombinovanom odeljenju su:

• jedan čas-jedna nova nastavna jedinica;
  
• funkcionalna povezanost direktne i indirektne nastave;
  
• „tihi rad“ treba obavezno proveriti;
  
• duži direktni rad sa mlađim učenicima i sa razredom u kom se obrađuje novo gradivo;
  
• što su učenici mlađi, to etape njihovog samostalnog rada treba da traju kraće i češće se smenjuju direktan i indirektan rad.

Literatura

• Bogićević, M. (1974): Tehnologija savremene nastave. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva;
• Vilotijević, M. (1999): Didaktika 1,3. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Učiteljski fakultet;
• Vlahović, B. i Potkonjak, N. (red) (1996): Opšta pedagogija - za studente učiteljskih fakulteta. Beograd: Učiteljski fakultet;
• Ilić, M., Nikolić, R. i Jovanović B. (2006): Školska pedagogija. Užice: Učiteljski fakultet;
• Janjušević, M. (1967) : Didaktika. Beograd: Vuk Karadžić;
• Komenski, J. A. (1977): Velika didaktika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva;
• Laketa, N. i Vasilijević, D. (2006): Osnove didaktike. Užice: Učiteljski fakultet;
• Mijanović, N. (2002): Obrazovna tehnologija. Podgorica: Pobjeda;
• Ničković, R. i Prodanović,T. (1974) : Didaktika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva;
• Poljak, V. (1984) : Didaktika. Zagreb: Školska knjiga;
• Špijunović, K. (2003): Racionalizacija rada u kombinovanom odeljenju . Užice: Učiteljski fakultet.