Pređi na sadržaj

Нацрт:Trgovina severnokorejskih žena u Kinu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mnoge žene iz Severne Koreje postaju žrtve trgovine ljudima nakon migracije u susednu Kinu. Severnokorejska diskriminacija žena u radnoj snazi, tradicionalno porodično viđenje žena kao tereta[1], i sve veće siromaštvo u regionu služe kao faktori koji ih motivišu da migriraju u susednu zemlju kako bi pronašli bolji život[2]. Kineska politika jednog deteta smanjila je broj žena u zemlji, povećavajući potražnju za seksualnim radnicima i nevestama kojima se trguje. Od 2020. godine, procenjeno je da su 80% severnokorejskih begunaca bile žene, od kojih je 60% prodato u širokoj kineskoj mreži trgovine ljudima.[3] Žene i devojke kojima se trguje kupuju posrednici sajber seksa, prodaju ih u brak i teraju na prostituciju. Od 2023. godine, ima do 500.000 takvih žena i devojaka u severnim kineskim provincijama Jilin, Liaoning i Heilongjiang, gde je eksplodirala industrija trgovine ljudima, dostižući 105 miliona dolara godišnje. Severnokorejske kazne za prebege i nedostatak pravne zaštite severnokorejskih izbeglica u Kini primoravaju žene da izdrže zlostavljanje kako bi izbegle deportaciju.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine i kolebanja veza sa Rusijom i Kinom, severnokorejski režim je izgubio finansijsku podršku i zapao u sve težu ekonomsku depresiju. Mnoge fabrike su zatvorene zbog nedostatka prirodnih resursa i nemogućnosti da plate radnike, što je primoralo vladu da drastično smanji obroke hrane. Godine 1994. Kim Jong II je objavio da građani moraju biti samodovoljni jer je gasio železnički sistem, ostavljajući mnoge ljude bez pristupa hrani[4]. Glad koja je usledila pogoršana „poljoprivrednim katastrofama“ ubila je 2 miliona Severnokorejaca[2] od 1996. do 1999. godine. Godine 2002. nova ekonomska politika je povećala cenu hrane za 50% i smanjila kupovnu moć novca, što je primoralo ljude da troše 75 do 85% novca na namirnice.[2] Sve gori uslovi gladovanja u Severnoj Koreji motivisali su porodice da migriraju u susednu Kinu. U deceniji koja je prethodila 2006. godini, 100.000 severnokorejskih imigranata ušlo je u Kinu tražeći hranu i sigurnost posla preko reka Jalu i Tumen.

Tržište trgovine ženama Severne Koreje u vrednosti od 105 miliona dolara[5] uglavnom se pokreće potražnjom sela Šandong, Fudžian i Guangdong i snabdevanjem provincije Junan. Kineska politika jednog deteta usvojena 1980. godine[6] podstakla je želju za ženama žrtvama trgovine ljudima. Kada je primenjen, zakon je motivisao povećanje čedomorstva i spolno selektivnih abortusa,stvarajući alarmantan odnos od 14 muškaraca na 1 ženu koji danas imaju ruralna područja.[2] Prema podacima Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija, broj muškaraca u Kini je bio veći za 34 miliona u 2014. godini.Kulturna praksa komodifikacije žena takođe igra ulogu u rastućoj situaciji trgovine ljudima u Kini, pošto su, istorijski gledano, konfučijanska verovanja ohrabrivala porodice da prodaju žene u konkubinate i ropstvo.

Severnokorejska iskustva sa trgovinom ljudima[uredi | uredi izvor]

Neke Severnokorejke su u početku spremne da budu krijumčarene preko granice u nadi da će pronaći bolji život. Iako je to istina, mnoge žene pristaju na ovo ne znajući da će biti trgovane, mogu samo da se nadaju najboljem. Mnogo puta, šverceri obećavaju da će im pomoći u dobroj nameri, ali ih na kraju prodaju posrednicima u trgovini.[7][2] Trgovci namamljuju Korejke da emigriraju obećavajući im normalne poslove u Kini, kao što je rad kao sobarica ili radnica u fabrici, a zatim ih teraju u komercijalnu industriju seksa.[2] U drugim slučajevima, žene iz Severne Koreje prodaju njihova sopstvena porodica u nadi da će u Kini raditi na tome da im pruže finansijsku podršku. Neke porodice takođe prodaju svoje severnokorejske ćerke kao neveste Kinezima pod lažnom pretpostavkom da će dobiti nadoknadu.

Postoji mnogo faktora koji olakšavaju trgovinu ženama i devojkama iz Severne Koreje, kao što je činjenica da je većina trgovaca etničkim muškarcima Koreja-Kineza koji tečno govore korejski,[2] što povećava poverenje koje ove žene imaju u svoje krijumčare. Ostali faktori uključuju korupciju među graničnim stražarima koji dozvoljavaju krijumčarenje žena i tendenciju trgovanih pojedinaca da pomažu u trgovini drugim ženama iz Koreje. U 2019. godini, 15% žena i devojaka kojima se trgovalo kupili su posrednici sajber seksa, 30% prodato kao neveste, a 50% je primorano na prostituciju.[3]Dok su bile pod kontrolom svojih otmičara, više od 60% žena je iskusilo fizičko i psihičko zlostavljanje. Žene Severne Koreje žrtve trgovine ljudima primorane su da učestvuju u seksu, grupnom silovanju, izopačenim sajberseksualnim nastupima i teškom radu (kada se prodaju muškarcima u ruralnim oblastima). Trgovci ljudima takođe pokušavaju da slome duh trgovanih žena da pobegnu tako što ih vezuju u lance na duge periode vremena i podvrgavaju ih dugim periodima silovanja. Žene koje na silu odbijaju da budu trgovane bivaju premlaćene, izgladnjele, pa čak i ubijane.[2]

Zakonodavstvo[uredi | uredi izvor]

Severna Koreja

Vlada Severne Koreje je tvrdila da nije imala slučaj trgovine ljudima više od 50 godina, što je tvrdnja koja drži ljude u neznanju o trgovini njihovim građanima. [2] Uprkos ovoj tvrdnji, u Kini se često hvataju prebegli kojima se trguje i šalju se na severnokorejsko-kinesku granicu da bi ih ispitivali, tukli, pretresali i mučili[8] u policijskim stanicama ili pritvorskim centrima. Ako se proglase krivim, brokeri u trgovini ljudima prolaze još gore, jer su oni koji su uhvaćeni osuđeni na smrt i javno pogubljeni. S druge strane, žrtvama trgovine ljudima se sudi kao političkim kriminalcima[2] i šalju ih u radne logore na najmanje 5 godina da obavljaju teške poslove u lošim radnim uslovima. U ovim radnim logorima, trudnice su podvrgnute indukovanim abortusima i čedomorstvu kao načinu da se severnokorejske loze održe čistom i da se Vlada oslobodi odgovornosti od finansijske podrške „deci strane krvi“.[2]Prema izveštaju Stejt departmenta iz 2021. godine, vlada Severne Koreje primorava svoje građane da rade u Kini kao prinudni rad (koji je verovatno poznat i verovatno sankcionisan od strane Kine) kako bi ostvarila prihod za vladu Severne Koreje.[9] Prinudni rad uključuje rad u hotelima i restoranima, kao i sajber operacije.

  1. ^ Song, Jiyoung (2013). „“Smuggled Refugees”: The Social Construction of North Korean Migration”. International Migration (na jeziku: engleski). 51 (4): 158—173. ISSN 0020-7985. doi:10.1111/imig.12033. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j Davis, Kathleen (2006). „Brides, Bruises and the Border: The Trafficking of North Korean Women into China”. SAIS Review of International Affairs. 26 (1): 131—141. ISSN 1945-4724. 
  3. ^ a b „Gender and Migration from North Korea”. Journal of Public and International Affairs (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-27. 
  4. ^ „Asian Women - The Research Institute of Asian Women”. www.e-asianwomen.org. Pristupljeno 2024-05-27. 
  5. ^ Kim, Andrew Jeong and Na-Young. „Global Child-Porn Sting Puts Pressure on South Korea to Toughen Laws”. WSJ (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-27. 
  6. ^ „One-child policy | Definition, Start Date, Effects, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-05-07. Pristupljeno 2024-05-27. 
  7. ^ „Lives for sale” (PDF). 
  8. ^ „North Korean Refugees Trapped by China’s Expanding Dragnet | Human Rights Watch” (na jeziku: engleski). 2017-09-18. Pristupljeno 2024-05-27. 
  9. ^ „2021 Trgovina ljudima u Kini”. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нацрт:Трговина_севернокорејских_жена_у_Кину&oldid=27849174”