Пређи на садржај

Нацрт:Трговина севернокорејских жена у Кину

С Википедије, слободне енциклопедије

Многе жене из Северне Кореје постају жртве трговине људима након миграције у суседну Кину. Севернокорејска дискриминација жена у радној снази, традиционално породично виђење жена као терета[1], и све веће сиромаштво у региону служе као фактори који их мотивишу да мигрирају у суседну земљу како би пронашли бољи живот[2]. Кинеска политика једног детета смањила је број жена у земљи, повећавајући потражњу за сексуалним радницима и невестама којима се тргује. Од 2020. године, процењено је да су 80% севернокорејских бегунаца биле жене, од којих је 60% продато у широкој кинеској мрежи трговине људима.[3] Жене и девојке којима се тргује купују посредници сајбер секса, продају их у брак и терају на проституцију. Од 2023. године, има до 500.000 таквих жена и девојака у северним кинеским провинцијама Јилин, Лиаонинг и Хеилонгјианг, где је експлодирала индустрија трговине људима, достижући 105 милиона долара годишње. Севернокорејске казне за пребеге и недостатак правне заштите севернокорејских избеглица у Кини приморавају жене да издрже злостављање како би избегле депортацију.

Историја[уреди | уреди извор]

После распада Совјетског Савеза 1991. године и колебања веза са Русијом и Кином, севернокорејски режим је изгубио финансијску подршку и запао у све тежу економску депресију. Многе фабрике су затворене због недостатка природних ресурса и немогућности да плате раднике, што је приморало владу да драстично смањи оброке хране. Године 1994. Ким Јoнг II је објавио да грађани морају бити самодовољни јер је гасио железнички систем, остављајући многе људе без приступа храни[4]. Глад која је уследила погоршана „пољопривредним катастрофама“ убила је 2 милиона Севернокорејаца[2] од 1996. до 1999. године. Године 2002. нова економска политика је повећала цену хране за 50% и смањила куповну моћ новца, што је приморало људе да троше 75 до 85% новца на намирнице.[2] Све гори услови гладовања у Северној Кореји мотивисали су породице да мигрирају у суседну Кину. У деценији која је претходила 2006. години, 100.000 севернокорејских имиграната ушло је у Кину тражећи храну и сигурност посла преко река Јалу и Тумен.

Тржиште трговине женама Северне Кореје у вредности од 105 милиона долара[5] углавном се покреће потражњом села Шандонг, Фуџиан и Гуангдонг и снабдевањем провинције Јунан. Кинеска политика једног детета усвојена 1980. године[6] подстакла је жељу за женама жртвама трговине људима. Када је примењен, закон је мотивисао повећање чедоморства и сполно селективних абортуса,стварајући алармантан однос од 14 мушкараца на 1 жену који данас имају рурална подручја.[2] Према подацима Савета за људска права Уједињених нација, број мушкараца у Кини је био већи за 34 милиона у 2014. години.Културна пракса комодификације жена такође игра улогу у растућој ситуацији трговине људима у Кини, пошто су, историјски гледано, конфучијанска веровања охрабривала породице да продају жене у конкубинате и ропство.

Севернокорејска искуства са трговином људима[уреди | уреди извор]

Неке Севернокорејке су у почетку спремне да буду кријумчарене преко границе у нади да ће пронаћи бољи живот. Иако је то истина, многе жене пристају на ово не знајући да ће бити трговане, могу само да се надају најбољем. Много пута, шверцери обећавају да ће им помоћи у доброј намери, али их на крају продају посредницима у трговини.[7][2] Трговци намамљују Корејке да емигрирају обећавајући им нормалне послове у Кини, као што је рад као собарица или радница у фабрици, а затим их терају у комерцијалну индустрију секса.[2] У другим случајевима, жене из Северне Кореје продају њихова сопствена породица у нади да ће у Кини радити на томе да им пруже финансијску подршку. Неке породице такође продају своје севернокорејске ћерке као невесте Кинезима под лажном претпоставком да ће добити надокнаду.

Постоји много фактора који олакшавају трговину женама и девојкама из Северне Кореје, као што је чињеница да је већина трговаца етничким мушкарцима Кореја-Кинеза који течно говоре корејски,[2] што повећава поверење које ове жене имају у своје кријумчаре. Остали фактори укључују корупцију међу граничним стражарима који дозвољавају кријумчарење жена и тенденцију тргованих појединаца да помажу у трговини другим женама из Кореје. У 2019. години, 15% жена и девојака којима се трговало купили су посредници сајбер секса, 30% продато као невесте, а 50% је приморано на проституцију.[3]Док су биле под контролом својих отмичара, више од 60% жена је искусило физичко и психичко злостављање. Жене Северне Кореје жртве трговине људима приморане су да учествују у сексу, групном силовању, изопаченим сајберсексуалним наступима и тешком раду (када се продају мушкарцима у руралним областима). Трговци људима такође покушавају да сломе дух тргованих жена да побегну тако што их везују у ланце на дуге периоде времена и подвргавају их дугим периодима силовања. Жене које на силу одбијају да буду трговане бивају премлаћене, изгладњеле, па чак и убијане.[2]

Законодавство[уреди | уреди извор]

Северна Кореја

Влада Северне Кореје је тврдила да није имала случај трговине људима више од 50 година, што је тврдња која држи људе у незнању о трговини њиховим грађанима. [2] Упркос овој тврдњи, у Кини се често хватају пребегли којима се тргује и шаљу се на севернокорејско-кинеску границу да би их испитивали, тукли, претресали и мучили[8] у полицијским станицама или притворским центрима. Ако се прогласе кривим, брокери у трговини људима пролазе још горе, јер су они који су ухваћени осуђени на смрт и јавно погубљени. С друге стране, жртвама трговине људима се суди као политичким криминалцима[2] и шаљу их у радне логоре на најмање 5 година да обављају тешке послове у лошим радним условима. У овим радним логорима, труднице су подвргнуте индукованим абортусима и чедоморству као начину да се севернокорејске лозе одрже чистом и да се Влада ослободи одговорности од финансијске подршке „деци стране крви“.[2]Према извештају Стејт департмента из 2021. године, влада Северне Кореје приморава своје грађане да раде у Кини као принудни рад (који је вероватно познат и вероватно санкционисан од стране Кине) како би остварила приход за владу Северне Кореје.[9] Принудни рад укључује рад у хотелима и ресторанима, као и сајбер операције.

  1. ^ Song, Jiyoung (2013). „“Smuggled Refugees”: The Social Construction of North Korean Migration”. International Migration (на језику: енглески). 51 (4): 158—173. ISSN 0020-7985. doi:10.1111/imig.12033. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Davis, Kathleen (2006). „Brides, Bruises and the Border: The Trafficking of North Korean Women into China”. SAIS Review of International Affairs. 26 (1): 131—141. ISSN 1945-4724. 
  3. ^ а б „Gender and Migration from North Korea”. Journal of Public and International Affairs (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-27. 
  4. ^ „Asian Women - The Research Institute of Asian Women”. www.e-asianwomen.org. Приступљено 2024-05-27. 
  5. ^ Kim, Andrew Jeong and Na-Young. „Global Child-Porn Sting Puts Pressure on South Korea to Toughen Laws”. WSJ (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-27. 
  6. ^ „One-child policy | Definition, Start Date, Effects, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-05-07. Приступљено 2024-05-27. 
  7. ^ „Lives for sale” (PDF). 
  8. ^ „North Korean Refugees Trapped by China’s Expanding Dragnet | Human Rights Watch” (на језику: енглески). 2017-09-18. Приступљено 2024-05-27. 
  9. ^ „2021 Трговина људима у Кини”. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нацрт:Трговина_севернокорејских_жена_у_Кину&oldid=27849174”