Nikejsko–mletački sporazum
| Nikejsko–mletački sporazum | |
 Nikejsko carstvo 1214. | |
| Tip | mirovni sporazum |
|---|---|
| Kontekst | Četvrti krstaški pohod na Carigrad i pad Carigrada |
| Potpisan | 1219. |
| Istek | 1261, kao rezultat Nimfejskog ugovora između Nikeje i Đenove |
| Potpisnici | Nikeja Venecija |
Nikejsko-mletački mirovni sporazum iz 1219. je bio trgovinski i odbrambeni pakt o nenapadanju potpisan između Nikejske imperije i Mletačke republike, u obliku carske zlatne bule koju je izdao car Teodor I Laskaris. Ovaj ugovor je Mlečanima obezbedio slobodu trgovine i uvoza bez carina širom Carstva, u zamenu za nepodržavanje novostvorenog Latinskog carstva.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Nakon pada Konstantinopolja tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine, Mlečani, koji su odigrali ključnu ulogu u skretanju krstaškog rata i konačnom pljačkanju vizantijske prestonice, stajali su vodeći među pobednicima. U naknadnom dogovoru između krstaša, Partitio terrarum imperii Romaniae, Mlečani su trebali dobiti tri osmine Vizantijskog carstva, uključujući tri osmine samog Konstantinopolja. Iako je Venecija imala najveću korist od krstaškog rata, odrekla se direktnog suvereniteta nad teritorijama Epira, Akarnanije, Etolije i Peloponeza, koje su prvobitno bile dodeljene Republici. Umesto toga, Republika Venecija je prisvojila ostrva u Egejskom moru, najvažnije Krit, i lanac luka i priobalnih utvrđenja duž grčkih obala, čime je postala dominantna u trgovačkim centrima i putevima širom bivšeg Vizantijskog carstva.[1] Uz podršku Venecije, Latini su nastavili svoj pohod na Balkan da bi potvrdili svoju kontrolu nad bivšim vizantijskim zemljama, ali su ih Bugari zaustavili u bici kod Hadrijanopolja 1205. godine. Novouspostavljeno Latinsko carstvo, zajedno sa Venecijom, potpisalo je tajni ugovor sa Kaj-Kusrovom I, sultanom od Ruma, o zajedničkom ratu protiv glavne vizantijske grčke države naslednice, Nikejskog carstva. Kao odgovor, nikejski car Teodor Laskaris stupio je u kontakt sa kraljem Lavom od Jermenije u Kilikiji, kome je takođe pretio Sultanat. Sporazum između dva carstva zaključen je brakom Filipe Jermenske, nećake Lavove sa Laskarisom kao njegovom drugom ženom 1214. godine.[2]
Mir[uredi | uredi izvor]
Ranije je postojao dug trgovački odnos između Mlečana i Vizantinaca, počevši od vizantijsko-mletačkog ugovora iz 1082. Međutim, sa haotičnim događajima 1204, odnos između dve sile se uveliko promenio. Da bi potkopao mletačku vojnu podršku Latinskog carstva, glavni naslednik Konstantinopolja, Teodor Laskaris, potpisao je trgovinski sporazum sa Venecijom u avgustu 1219. koji je Mlečanima obezbedio slobodu trgovine i bescarinski uvoz širom Nikejskog carstva. Pored trgovačkih prava, duždu Venecije Pjetru Zjaniju priznate su titule despota i 'gospodara jedne četvrtine i jedne osmine Carstva Rima', tj. tvrdio je posle 1204. godine. Latinski tekst ugovora objavljen je u zbirci venecijanskih diplomatskih dokumenata koju su sastavili Gotlib Tafel i Georg Tomas za Carsku akademiju nauka u Beču.[3]
Ugovor je dao novoosnovanom Nikejskom carstvu dovoljno prostora da konsoliduje i kasnije proširi svoju teritoriju na račun Latinskog carstva, dok je Venecija dobila pristup tržištima koja im ranije nisu bila otvorena, uključujući priznanje njihovog prisustva u Carigradu. Međutim, sam ugovor je kasnije potkopan fiskalnom štednjom Teodora Laskarisa i politikom autarkije: on je zabranio svojim podanicima da kupuju stranu luksuznu robu i opomenuo ih da se zadovolje „proizvodima rimskog tla i zanatskim umećem rimskih ruku“. Ovaj protekcionizam je očigledno bio usmeren protiv Venecije, ali oni su mogli to da urade jer bi bilo pravo cara da svojim podanicima uskrati preterani luksuz. Ovaj ugovor je ostao na snazi uz nekoliko komplikacija, sve do Nimfejskog ugovora između Nikejskog carstva i rivala Venecije, Republike Đenove 1261. godine.
Tokom ranih 1270-ih, papa Grgur X je naredio Mlečanima da ne obnavljaju ugovor dok se unija između Grčke pravoslavne i rimokatoličke crkve ne završi, čime je ugovor trajno poništen.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ostrogorsky, Georg (1969). History of the Byzantine state (Rev. izd.). New Brunswick, N.J.,: Rutgers University Press. str. 423—424. ISBN 0-8135-1198-4.
- ^ Ostrogorsky, Georg (1969). History of the Byzantine state (Rev. izd.). New Brunswick, N.J.,: Rutgers University Press. str. 429. ISBN 0-8135-1198-4.
- ^ „Urkunden zur älteren Handels- und Staatsgeschichte der Republik Venedig (1857) - Bayerische Staatsbibliothek”. opacplus.bsb-muenchen.de. Pristupljeno 17. 4. 2023.
- ^ Ostrogorsky, Georg (1969). History of the Byzantine state (Rev. izd.). New Brunswick, N.J.,: Rutgers University Press. str. 459. ISBN 0-8135-1198-4.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorsky, George (1969). History of the Byzantine State. New Brunswick, New Jersey: Rutgers University Press. ISBN 0-8135-1198-4.[mrtva veza]
- Tafel, Gottlieb Lukas Friedrich; Thomas, Georg Martin (1856). Urkunden zur älteren Handels- und Staatsgeschichte der Republik Venedig, mit besonderer Beziehung auf Byzanz und die Levante: Vom neunten bis zum Ausgang des fünfzehnten Jahrhunderts. II. Theil (1205–1255). Vienna: Kaiserlich-Königliche Hof- und Staatsdruckerei.